Beli The, deset godina posle

Nije za nepoverovati da leksikon supkulturne mitologije Užica druge polovine dvadesetog veka neće nikada biti napisan. A kakva bi to rableovski raskošna knjiga bila! Kolektivna memorija umnogome sadrži i činjenice od trivijalnog značaja za zvanično uštirkanu istoriografiju. Nauka ne trpi proizvoljnosti, a gradski duh opstaje upravo zahvaljujući ćudimas lučaja, ekscesa, afere, hronike u kojoj ima mesta samo za buntovne  i neprilagođene na petparačku provincijalnu idilu. Rečju, užički urbani duh je priča sa manje–više lekovitom ironijom iz čije perspektive sve druge priče su istinite laži ili, u najboljem slučaju, statističke dijagnoze. Stoga se o Mitru Tucovću (1948 – 2009) ne može govoriti samo kao o pesniku i aforističaru, scenskom perjaniku užičkih aforističara, veći i kao supkulturnom fenomenu koji se iz životnog transformisao u literarni angažman.

Elem, sedamdesetih godina bilo je dovoljno da se sa tri gitarska akorda uz nazalnu jadikovku po uzoru na Boba Dilana, u društvu, tačnije, prustovski rečeno, u seni procvalih devojaka nađete na putu do Rajskih otoka. Avantura se merila brojem pređenih tunela. Posle devetog, slatko odmetništvo pretvaralo se u ljubavni šlager sezone. Tucović je bio jedan od nekrunisanih zabavljačkih kraljeva od Sunčanog vira pa nadalje. Njegovi recitali u kojima se mešaju erotski prepevi Mostarskih kiša i načela samoupravljačkih refrena toga doba predstavljaju začetak njegovih literarnih ambicija.

U ikonografskom smislu, Tucović je imao sva obeležja hipika, ali je njegova društvena promocija bila nešto više od pukog pacifizma. Pripadati pobuni važno je koliko i imati preobraženi unutrašnji svet koji je svedok preobražaja. U vreme kada je država bila strogi otac koji deli packe i prisluškuje, kroz rokenrol moglo se štošta reći, i poreći. Cenzori u liku mlađanih partijskih aktivista nisu imali mnogo sluha za ritam epohe, a Mitar, kada je ožalio rokersku karijeru u intimi svoje kuće na Kapetanovini (poznatoji kao „Hotel Kalifornija“), započinje sa sređivanjem svog mladalačkog rukopisa.

Posle prve zbirke ljubavne poezije Pandorina kutija (1988), objaviće nekoliko knjiga aforizama i satiričnih pesama. Jednu od pomenutih, pod nazivom Šipak se okreće,  završava programskim aforizmom: Hvala na komunizmu. Više se ne drogiramo!

Svaka od Tucovićevih knjiga imala je onoliko života koliko i autorovih čitanja. Gotovo sve što je napisao podseća na sinopsis, skicu, jednočinku bez didaskalija. Takav rukopis imao je svoj puni život i smisao tek u autorovoj interpretaciji. Car je go – suština je političkih aforizama kakve je pisala većina Tucovićevih savremenika i prijatelja. Međutim, dok smo ih slušali, tek kod malog broja olako smo prepoznavali falš tonove careve uobrazilje. Taj kabaretski nerv Mitra Tucovića nepogrešivo je pogađao u dušu publike.

Zvali smo ga Beli The. Apsurdno je baviti se etimologijom Tucovićevog nadimka. Pa ipak, i on u dobroj meri govori o prirodi i originalnosti Tucovićevog humornog bunta, ili prkosnog humora. Reč je o ironičnom otklonu  spram svega što se prodaje kao večno i nepromenljivo, pa bila to rđava beskonačnost komunizma ili hipijevska ideologija veštačkog raja. Nadimak je drugo ime za karakter, a Tucović je svoj nadimak nosio još iz dana kada se na rok koncertima pojavljivao„prerušen“ u srpsku narodnu nošnju. Homo ludens u naboljem izdanju!  Na Kolarcu, na Festivalu najboljih srpskih satiričara svoj nastup započinjao bi uzvikom „Ja sam domaći izdajnik!“ otkrivši ispod košulje majicu američkog proizvođača.

Nije manje važno istaći da je Tucović pripadao generaciji, preciznije, krugu ljudi iz njegove generacije, kojoj se nije mogla prodati priča o nacionalističkom revanšizmu i istorijskom nadgornjavanju. To, rekli bismo, nije stvar mladalačkih ideala, već mladalačkog kontinuiteta. Jedan Mitrov aforizam glasi: „Kosovsko vino ima izuzetnu snagu. Mamurluk traje još od Kneževe večere.“

Lucidan i neformalan, bez gorkog sarkazma, bez želje za osvetom, oštre logike za prepoznavanje političkih lagarija, u svojim knjigama beskompromisno je razotkrivao Potemkinova sela naše svakidašnjice.

Rođen je u Gostilju, živeo i radio u Užicu i Sevojnu. Kao okorelog bluzera nervirale su ga pop obrade klasika rokenrola. Često je znao da kaže: „Nekad se ipak poštenije sviralo.“  Nastupao je na satiričnim večerima širom Srbije, često sa maskom „dvorskog zabavljača“ koji pred publikom, zacenjenom od smeha, pripoveda o kraljevim niskim pobudama. Njegovi satirični tekstovi podsećali su na monolog rezigniranog šaljivdžije. Odlično smo ga razumeli.

Takav je bio Beli The: One man show. Nedostaje nam. Mnogo.

Podeli

Related posts