1 od 300.000: Dylan @ Blackbushe (1978)

Muzika je moja politeistička religija, a moj tinejdžerski Olimp su nastanjivali Emerson i Wakeman, Clapton i Page, Andersoni (Jon i Jan) i Peteri (Gabriel i Hammill), Pink Floyd i Queen, i mnogi drugi iz britanskog hard, progresiv i simfo roka, plus njih nekolliko sa zapadne obale ili pamučnih polja Amerike.

Do 1978. godine sam stalni link sa Olimpom održavao isključivo čitajući Džuboks, slušajući skromnu ponudu iz Jugoton/Suzy/PGPRTB produkcije, razvlačeći radio-antenu po kući u želji da uhvatim Radio Luxemburg bez šuma i naručivajući ploče direktno iz ostrvskih kataloških (u ono vreme „on-line“) prodavnica (Jo-Jo, Gema, Cob Records itd).

A onda ću se u leto 1978, sa  tek navršenih 17 godina, za vreme mog rock hodočašća (a za moje roditelje učenja engleskog jezika) popeti na Olimp i pozdraviti jednog starog i ustoličiti jednog novog boga.

Time Out me je „slao“ u bioskope i na svirke

U preddigitalno doba je za kretanje brojnim stazama Londona, evropske „rock Meke, Medine i Jerusalima, zajedno“ bio neophodan magazin Time Out – sa njim sam u samo jednom bioskopu gledao Woodstock, Concert for Bangladesh, Song Remains the Same, Bird on a Wire, Rocky Horror Picture Show itd, a onda u drugom i svetsku pretpremijeru filma The Last Waltz – sve su to filmovi koji će u Jugoslaviji biti dostupni mnogo mnogo kasnije), on me je vodio do pozorišta ispred kojih sam bezuspešno pokušavao da nabavim karte za čuvene rok mjuzikle, uvodio u klubove (u Marqueeu gledao nepoznate pankere i nikada neću prežaliti što nisam zapamtio ime benda) i obaveštavao o koncertima kojih je leti više u okviru festivala, a manje po halama. I svaki pošteni hodočasnik bi rekao da je prethodno doživljeno sasvim dovoljno.

Najava Piknika (Dylan and Clapton and …)

Međutim, šlag na Time Out-ovoj torti je bila najava koncerta/festivala na otvorenom „The Picnic“ sa glavnom zvezdom Bob Dylanom. Kako je meni ipak zvuk uvek bio ispred priče i bez obzira što sam znao njegove najveće hitove, na festival ne bih išao da na istom nije nastupao i jedan od mojih bogova, Eric Clapton („Clapton is God“ su po engleskim zidovima ispisivali moji istomišljenici).

Zato sam, bez obzira što na koledžu nisam našao istomišljenika, kupio kartu (6 funti u pretprodaji) i sa uzbuđenjem dočekao koncert koga ću se sećati svakog 15. jula, a naročito ovog, 40 godina kasnije (ustvari, tekst objavljujem još godinu dana kasnije).

249.999 – 299.999 gledalaca & JA

A kako se ne bih sećao koncerta. U jednoj rečenici, da bi znali o čemu ću dalje pisati: najduži i najveći Dylanov koncert ikada, sa (po meni) najboljim aranžmanima njegovih najvećih hitova (pogledajte set listu: best of the best), koji se pred 250 ili 300 hiljada gledalaca (jedna cifra je po Melody Makeru, druga po New Musical Expressu, a policija još dodaje i desetine hiljada koje su bezuspešno pokušavale da uđu bez karte) održao na aerodromu Blackbushe, 60 km od Londona.

Bina je negde u daljini široka stotinak piksela
(uz dozvolu Getty Images)

Put do Blackbushe aerodroma

Kako je ovaj happening počinjao već u podne, te sam oblačne julske subote krenuo na koncert odmah nakon doručka . Napravio sam par sendviča i „potrčao“ prvo na metro, a zatim na jednu od brojnih železničkih stanica.

Vozovi za Blackbushe su sa stanice Waterloo išli na svakih 10 minuta. Organizacija nije ni malo ličila na haotične srpske organizacije, pa su se oni i vraćali na vreme.

Društvo

Pre ulaska u voz (koji je za svaki kupe imao spoljna vrata) čuo sam nekoliko mladih koji govore „naški“, pa sam za njima utrčao u isti kupe. Sa to troje Zagrepčana ću odgledati i deo koncerta.

Od dolazne železničke stanice nam je trebalo još pola sata pešačenja do aerodroma, pri tome prolazeći pored mnogo većih livada-parkinga od onog u Inđiji) i kontrole (policiju i sa jedne i sa druge strane ograde) da bi na aerodromu dočekala nestvarna scena: nepregledno prostranstvo načičkano hiljadama mladih izvaljenih na travu, beton, u vrećama za spavanje (čini ti se da su svi došli dan ranije), sa frižiderčićima punih piva, vina, svega i svačega. Nisu sabijeni u rušilački talas, kako se koncerti obično zamišljaju, već su se prosrli na najmanje 20 puta veću površinu od one za koncerte kod Ušća.

Niko mi nije sipao drogu

Zaista neverovatno prostranstvo pokriveno beskrajnom gomilom raspoloženih i, nećete verovati, ljubaznih ljudi koji se zezaju, nikome ne smetaju, a kasnije će se ispostaviti i jako uviđajnih (i niko mi nije sipao drogu u piće, čega su se jako plašili moji roditelji od trenutka kada sam im iz crvene govornice javio da idem na koncert izvan Londona).

Bina, zvučnici, ringišpili i avioni

Ispred ogromnog gledališta stajala je bina, tada za mene neviđenih razmera (danas su to smešne dimenzije, ali za to vreme je ogromna), zvučnici još džinovskiji, a na svakih stotinak metara dodata su i ostrva opet puna zvučnika, a namenjena onima koji gledaju koncert iz daljine. Naravno da nema nikakav video bim, jer to tada nije ni postojalo. Po obodima ograđenog džinovskog prostora načičkani su šatori sa kafanama, ringišpili, nekoliko rok bioskopa, stotine toaleta, policija, ambulante.

Iznad su leteli baloni, dvokrilci i četvorokrilci i bacali plakate sa obaveštenjima i reklamama za kafane i bioskope, pa čak i Dzlanove bedževe upakovane u mini-padobrane. Bez obzira što je dan bio tmuran (ali bez kiše) i što sam nekada bio zbunjen ili izgubljen, čini mi se da nije bilo trenutka da mi je osmeh nestao sa lica.

http://www.ukrockfestivals.com/blackbushe-crowd-2-gordon.jpg

Najzad sam se stacionirao

Nakon lutanja kroz nepreglednu masu moja se ekipa stacionirala na, po našem mišljenju, u tom trenutku bini najbližem slobodnom kvadratnom metru. S obzirom koliko je publike ostalo iza nas i koliko će ih još doći, nismo bili tako daleko od bine, ali s obzirom da su nam izvođači veličine mrava, nismo bili ni blizu.

… ali totalno nespreman

Ne mogu da krivim sebe što nisam poneo dvogled (mnogi jesu), ali sam već od ulaska u voz ukapirao da sam bio totalno nespreman (za šestocifren broj na mojoj karti sam mislio da je samo neki serijski broj, sa dodatom jednom ili dve kontrolne cifre, a ne broj pomoću koga bi mogao predvideti broj gledalaca na koncertu).

Bio sam klasično obučen, patike, farmerke, majica i teksas jakna. To nisam promašio. U kesi su mi bili samo dva sendviča koje sam napravio tokom doručka, a u unutrašnjem džepu jakne i najtanja „kurtonka“ za kišu. I više sam imao sreće nego pameti, jer da je ceo dan padala kiša dobio bih upalu pluća. Računao sam da nikakvo piće ne bi trebalo da nosim na koncert jer bi mi ga oduzeli na vratima (što nije bio slučaj). Imao sam dovoljno para da kupim piće na nekom od stotina šankova, ali ispostaviće se da je odlazak po piće isuviše veliko gubljenje vremena. U džepu dvadesetak funti, a ispod majice duboko sakrivena karta za koncert (na prvom mestu), a zatim i potvrda identiteta od koledža i dodatne pare.

http://www.ukrockfestivals.com/blackbushe-crowd-6-gordon.jpg

Uvodni koncerti i kuliranje

Moja sreća je što su moji prijatelji imali i hranu i vodu i pivo i slatkiše. Sa njima sam se lepo zezao, sedeli smo i ležali na travi kao i svi ostali na koncertu, nije bilo talasanja, guranja, skakanja (a i šta bi u gomili od nekoliko stotina hiljada), mislim da sam popio jedno ili dva piva, pojeo sendvič i odgledao koncerte Lake i Graham Parker and The Rumour.

A zatim sam pred koncert Joane Armatrading krenuo do toaleta

http://www.minutdodvanaest.rs/wp-content/uploads/2019/07/896a9e286a9c8a45f68f102f902bed15-5.jpg

Ispostaviće da će ceo koncert Joane Armatrading proći na mom putu ka i od toaleta. Jedinu pauzu u tom poduhvatu napravio sam zbog kupovine majice, suvenira kojim ću se hvaliti narednih dvadesetak godina (sve dok mi je majka nije bacila zato što je izbledela, a možda i zato što je bila pink boje – uz napomenu da na koncertu nije bilo majica drugih boja).

i nikada više nisam video ekipu s kojom sam došao na koncert

Bio sam ubeđen da sam zapamtio sve orijentire i da ću se brzo vratiti mom zagrebačkom društvu. Međutim, toliko istih zastava (nije to kao sada šaroliko na Glastonburyju), istih frižiderčića, istih odevnih predmeta i istih frizura će me toliko zbuniti da sam se totalno izgubio. A ne možete da verujete da je čak i to kretanje kroz gomilu ljudi koji mirno sede i slušaju koncert, ćute, utišavaju jedni druge, da bi se zvuk što bolje čuo na tim udaljenim tačkama, toliko otežalo povratak da pomenutu ekipu nikada više nisam video u životu (srećom jaknu sam nosio sa sobom).

Clapton i nova ekipa

Moram da pomenem da je svako ko se više od desetak sekundi zadržao u uspravnom položaju za vreme bilo kog koncerta, dobijao lavinu konzervi u glavu. Zato sam odmah po početku Claptonove svirke morao da prestanem sa tumaranjem i da čučnem (a ne možeš ni da sedneš jer je svaki pedalj zemlje zauzet) da bi mi tako zbunjenom nekoliko minuta kasnije neki ljubazni Englezi ponudili da krajičkom zadnjice sednem na njihov frižiderčić i malo odmorim. Ludilo, koliko sam bio srećan. I tako ostadoh sa njima do kraja. Zajedno smo slušali i Claptona i Dylana.

Zvuci tišine

Zvuk je bio odličan, ali za današnje vreme tih. Svi gledaoci, osim onih stotinak metara od bine, su koncert, gledali sa zemlje, sedeći, pevušeći, ali i utišavajući druge da ne pričaju tokom izvođenja pesama. Neverovatno iskustvo – dok pesma traje, kao u pozorištu (oni pijaniji ipak malo puste glas), a na kraju gromoglasno odobravanje. Ipak, svi su bili nekoliko decibela glasniji od trenutka kada se na bini u 6 sati pojavio Clapton. Iako su svi uživali u njegovim Wonderful Tonight ili Knockin’ On Heaven’s Door (većinom je svirao album Slowhand), koncert je imao 2 vrhunca: Cocain sredinom i Laylu pri kraju svirke pevali su svi, pri čemu je Leyla ((jedno od njegovih prvih izvođenja posle više godina) bila 300% brža u odnosu na njegovu kasniju i poznatiju verziju.

Druženje sa Englezima

Nakon Claptona sam se nekako bolje smestio, opustio se, jeo sa njima (moj drugi sendvič sam ostavio kod prve ekipe), popio još jedno pivo ili dva, pričao sa njima, nudili su mi i da duvam što sam ja uplašeno odbio (duvalo se na sve strane), valjda sam im bio interesantan kao neko iza „gvozdene zavese“, svašta su me pitali, možda su me sažaljevali, ali su bili i fascinirani mojim poznavanjem muzike.

http://www.ukrockfestivals.com/blackbushe-richard-e-6.jpg

Pokretna bina

Između Claptona i Dylana jedan srećnik koji je bio skroz do bine (a na njegovom proputovanju do toaleta) nam je ispričao da je bina bila pokretna i da se na neki volšeban način (za 1978. godinu) jedna bina zamenila drugom i to sa već postavljenim instrumentima. Čudo!

Finale finala

Iako sam razmišljao da će mi biti dosta da slušam samo Claptona, ispostaviće se i da je Dylan bio izvrstan. Sa rock bendom i aranžmanima kao što su oni sa njegovog kasnijeg albuma Live at Budokan Dylan je prašio više od 3 sata. Svirao je gomilu hitova i nekoliko pesama sa tek izašlog albuma Street Legal. Pred kraj koncerta pridružio mu se i Clapton. Kada pročitate setlistu, sve će biti jasnije:

  1. My Back Pages (Instrumental)
  2. Love Her With A Feeling
  3. Baby Stop Crying
  4. Just Like Tom Thumb’s Blues
  5. Shelter From The Storm
  6. It’s All Over Now Baby Blue
  7. Girl From The North Country
  8. Ballad Of A Thin Man
  9. Maggie’s Farm
  10. Simple Twist Of Fate
  11. Like A Rolling Stone
  12. I Shall Be Released
  13. Is Your Love In Vain?
  14. Where Are You Tonight? (Journey Through Dark Heat)
  15. A Change Is Gonna Come ( Carolyn Dennis vocal)
  16. Mr. Tambourine Man (Helena Springs vocal)
  17. The Long And Winding Road (Jo Ann Harris vocal)
  18. What Would We Do If No One’s Dreams Came True? (Steven Soles vocal)
  19. Gates Of Eden (Acoustic)
  20. True Love Tends To Forget
  21. One More Cup Of Coffee
  22. Blowin’ In The Wind
  23. I Want You
  24. Senor
  25. Masters Of War
  26. Just Like A Woman
  27. Ramona
  28. Don’t Think Twice (It’s Alright)
  29. All Along The Watchtower
  30. All I Really Want To Do
  31. It’s Alright Ma (I’m Only Bleeding)
  32. Forever Young
  33. Changing Of The Guards
  34. The Times They Are A-Changin’
http://www.ukrockfestivals.com/blackbushe-jberg-crowd-dusk.jpg

Veliki bend je često bio nadjačan

Dylan je imao veliki električni bend, duvače i više pratećih vokala. Međutim, uz gromoglasno pevanje (gledaoci više nisu mogli da ćute) zvuk je bio isuviše tih jer ga je vetar raznosio ogromnom ravnicom. I samo je zavisilo od sreće ne samo da li ćete biti blizu zvučnika već i na koju stranu će duvati vetar. Pored zvučnih kutija zvuk je „ubijao“, ali je bilo dosta mesta gde se skoro ništa nije čulo.

Furioznih sat i više

Počeo je, za mene jako iznenađujuće ali i zadovoljavajuće, furiozno – više od sat i više skoro bez pauze, žestoko. Mislim da je Budokan bio preblag, mnogo mek za energiju sa Blackbushea, bez obzira što i piratski albumi izdati sa ovog koncerta zvuče prigušeno, zamućeno (verujte mi da je uživo mnogo bolje).

Akustični deo

Zatim svira akustični deo uz pojačan zvuk saksofona, flaute i pratećih glasova, a da ne govorim o njegovoj usnoj harmonici (siguran sam da se ona čula u svakom kutku, jer se meni dešavalo da mi u trenutku vetar donese isključivo njen zvuk). Divno, stotine hiljada ljudi peva sa njim (ja većinom ćutim, ali sa otvorenim ustima).

Nestvarna zvezdana livada

Što se više spuštao mrak, to se gledalište polako pridizalo i postajalo sve bučnije. A onda opet na bini žestoko sve do kraja, Dylanu se priključuje Clapton, a u publici ključa.

Pred bis svi su upalili upaljače i to je izgledalo nestvarno – ogromna zvezdana livada koja se sigurno videla i sa meseca, a ja sam u tom trenutku žalio što (još uvek) nisam propušio… (napomena autora: upaljač nisam nosio ni kada sam pušio).

… puna matoraca i dečurlije

Fascinantno je koliko je bilo mladih balavaca (kao ja tada), ali i baba i deda (kao ja sada) sa svojom decom. S današnje tačke gledišta fasciniralo me je i koliko je bilo ljudi, koliko su bili opušteni, veseli, slobodni, a opet bez ijednog incidenta (bar ga ja nisam video). Bilo je svega u neograničenim količinama, od vode do viskija, od flaša do ogromnih pivskih konzervi, skoro burića, od bluza i  akustičnih pesama do žestokog rokenrola, svi su svoja zadovoljstva nesebično delili (Woodstock u mojoj glavi).

Dugo putovanje u noć

Kada su se po završetku koncerta upalili silni reflektori, nakon duže spore šetnje, uspeo sam da se ukrcam u jedan od vozova i vratim u London. A tamo sam se, kako podzemna više nije radila, a nisam bio siguran da ću imati dovoljno para za taksi, do koledža vratio pešaka. I to tek pred zoru.

… i prespavah Formulu

Legao sam, zaspao i prespavao Veliku nagradu Britanije, trku Formule 1 na koju sam nameravao da odem sa drugom ekipom (na Brands Hatchu su se na prvoj poziciji smenjivali Andretti, Scheckter i Lauda, da bi ih na kraju sve pretekao Carlos Reutemann).

Da zaključim: Moj prvi Dylanov koncert, u stvari moj prvi pravi koncert uopšte (jer posle nečega takvog, prethodne posete Pinkiju i Pioniru jedva da se računaju u koncert) je bio neponovljivo religiozno iskustvo sa koga sam izašao preobraćen – odmah sam kupio album Street Legal, još više počeo da učim engleski, a sve u pokušaju da razumem i poruke u pesmama, a ne samo da slušam njihove melodije.

P.S. Dylana ću naredni put gledati u Beču 3 godine kasnije, ali iako sam zbog njega i otišao u Beč, brzo sam ga zaboravio jer me je prethodne večeri ponovo osvojio jedan simfo roker – Mike Oldfield.

Dylana ću gledati još nekoliko puta, ali ništa ni približno tako dobro nijedan Dylanov fan nije mogao iskusiti ako nije bio 15. jula 1978. na Blackbusheu. Priceless!

Podeli

Related posts