Borka Pavićević (1947 – 2019)

O Krleži i levici, o društvu rascepljenom lojalnošću partijskih hijerahija, o neizgovaranju prošlosti, o prinicipu korisnosti na uštrb principa vrednosti i o tome kako bi istorija izgledala da pobede gubari u evoluciji

Eros pobune i građanske hrabrosti pratili su Borku Pavićević još od njenih prvih pozorišnih radova (Atelje 212, Bitef, Nova osećajnost…) pa sve do akcija i komentara na aktuelna politička i društvena događanja u kojima je emancipatorski potencijal njenog angažmana dolazio do punog izražaja. Od 1994. godine vodila je Centar za kulturnu dekontaminaciju (nastao iz Beogradskog kruga) gde je jednog hladnog februarskog dana 2011. godine i vođen ovaj razgovor

Tražeći informacije na internetu o tome kako su primljeni Glembajevi u Ateljeu 212, nabasah i na vaš lik među premijernom publikom. Kakve utiske nosite sa premijere?

– To je odlična predstava. Pre svega, zanimljivo je, i dobro, što Jagoš Marković to nije prevodio u savremeno zbivanje, sad su to kao tajkuni, te nisu tajkuni… Znaš već koliko se govori o prvobitnoj akumulaciji kapitala i o prvom milionu, pa nam pričaju od 2000. godine, ili još od ranije, te ovi su naši Rotšildi, ili su Kenedijevi, ili Rokfeleri, tako se čovek bogati… E, ovi Glembajevi pokazuju da je to velika razlika.

Kakva je to razlika?

– Ono što se danas dešava nije nikakva prvobitna akumulacija kapitala. Imamo mi i naše Kanedijeve, ali ovo što se danas dešava je mnogo strašnije. Formiranje kapitala u to doba i formiranja kapitala u ovo doba, u doba tranzicije, je jako različito. U tome je vrlina predstave, jer pokazuje tu razliku. To je zaista pozorišni događaj par ekselans po tome što je to zaista veliki komad, što ima taj integritet, integritet umetničkog dela.

Uopšte, Krleža danas, koliko vam znači, koliko mu se vraćate?

– Jako mnogo. Mi sada radimo nešto što se zove Studija Jugoslavije ili Studije mogućih novih solidarnosti. Okosnicu toga čini Izlet u Rusiju Miroslava Krleže, koji će režirati u raznim fazama Jovan Ćirilov. To je Belovićeva adaptacija koja nije do sada igrana. O Sovjetskom Savezu pišu i Andre Žid, Valter Benjamin, ima tu sjajan tekst Krleža i Valter Benjamin… Krleža zapravo ne odustaje od nekog mogućeg principa levice, uprkos padu i razočaranju u konsekvence koje ona ima. On pokušava da ne govori, odnosno da ne shvata levicu u smislu do koje je ona mogla da dođe gulazima i Pol Potom, nego da zadrži…

Emancipatorski potencijal.

– Upravo to. Čoveku to padne gotovo svaki dan na pamet zato što to pokazuje do koje je mere Krleža utkan u zemlju u kojoj smo živeli. Nije slučajno što vlada toliki interes za to, kao što vlada interes za tu prošlost u odnosu na stvarnost.

A taj jugoslovenski mit o njemu, ako je to uopšte mit…

– Ne znam da li možeš da kažeš da je u mojoj generaciji stvaran mit. Znaš kako su nam predavali Krležu… Kao što je stvaran mit o Marksu a da niko nije pročitao Kapital. Ljudi su to primali kao fragmente, možda na onaj isti način na koji se danas bave religijom, otprilike. Meni je tu sada nešto drugo zanimljivo. Vrlo dobro znaš da je podeljena ta literatura, pa jezici, pa ko je čiji pisac… Koliko sam ja gledala neke udžbenike, dok je moje dete išlo u školu, frapantan je nedostatak bilo kog pisca. Uglavnom, imaš narodnu poeziju i nešto slučajno. Za novi svet, za nove generacije tog mita nema. Zanimljivo je i to što je Krleža kodiran kao neko u vezi sa Titom, pa onda pogledaj sve te zablude, pa šta je radio u Leksikografskom zavodu… Meni su predavali Krležu kao što su predavali Njegoša i Andrića. S druge strane, mi smo živeli u otporu prema nečemu što nam je dogmatizovano i sada je to zanimljiv obrt. Kao što smo se vratili, hajde da kažem, sociološkom, ili političkom, a vaspitavani smo, recimo, kao ontolozi, ili u larpurlatističkoj estetici. U ono vreme mi smo se debalansirali od politike, a sad se vraćamo zato što je odsustvo politike katastrofalno.

Na samo kada je u pitanju Krleža, izgubila se ona harizma pisca koja je nekad bila deo obrazovnog i uopšte društvenog sazrevanja. Čak i kada se o nekom piscu govorilo anegdotski to je po pravilu bilo afirmativno. Sada nema ni toga.

– Nema, i baš zato što nema ova je izvedba značajna, kao što nema te cele zajedničke prošlosti. Jer Krleža je bio identiifkovan u ovim histerijama kao Jugosloven i komunista. Sad kad ga vraćamo, vraćamo se i svemu tome, bez obzira kako je to plošno shvatano. To je jedno blago koje se ponovo otkopava. Iskreno da ti kažem, ne znam da li to sad u školi postoji.

Krleža sigurno ne, znam po udžbenicima moje dece.

– Ja sam videla da nema ni Desanke Maksimović. Mi smo raščerupali jugoslovensku literaturu otkad smo se podelili na srpsko-hrvatsko-bosanski-crnogoroski jezik. I ta cela rasprava, besmisao te rasprave, ponovo otkriva vrednost, jer je to ćorsokak. Jova Ćirilko i ja smo nešto pričali… u ovim Glembajevima Boris Kavaca igra Ignjaca, a Nikola Ristanovski igra Leona Glembaja. Gledaš taj sukob oca i sina… nijednog časa nisam pomislila da je ovaj Slovenac, a ovaj Makedonac. E sad, oni govore srpskohrvatski, a pretpostavljam da je tako intenzivno i odlično to igrano da bi to razumela da se igralo i na makedonskom.

Kakav nam je danas govor o prošlosti na takozvanoj javnoj sceni? O Jugoslaviji se obično govori kao o velikoj grešci…

– Ja mislim da to nije nikakva greška, već priroda tog terena. Ima jedna fascinantna priča Borisa Dežulovića o Skriginovoj fotografiji iz 1945. godine. Jedna žena izlazi, ne znam da li je se sećaš ali ja se sećam, imali smo je u udžbenicima, ona izlazi iz rata, na jednom brdu, u izmaglici, devojčicu vodi držeći je za ruku a drugo dete drži… Ko je taj dečko? On je iz Srebrenice, u međuvremenu mu je pobijena familija, a u Sloveniji je izbrisan. Na nivou kontinuiteta veliki deo raspada je u tome što ljudi ne mogu da povežu svoje živote. A živiš na terenu koji je neprekidno ratni teren. Mi smi natopljeni time, i sad su ti kontinuiteti i diskontinuiteti užasno važni da bi ljudi znali ko su. Taj korpus koji je za nama, on je toliko neverovatan da je ovo možda jedan od najuzbudljivijih terena na svetu. I taj korpus je nešto što je naš centralni brend. Šta se danas u svetu dešava mi možemo na osnovu svog iskustva da kažemo ljudima. Taj resurs ostaje skriven, a jako je bitan zbog samoosećanja; ljudi su nestabilni iz ekonomskih razloga, odnosno nestabilni su u bedi, ali beda je spojena sa tim nedostatkom smisla ili vrednosti ko si ti. Tu je taj poraz! Kad govorimo o Drugom svetskom ratu, kad govorimo o ovom prethodnom ratu,  kako mi pomeramo taj smisao?

Pomeramo li ga uopšte?

– Vrlo dobro pitanje. Ne pomeramo ništa. Mi smo bez ozbiljnog društvenog javnog razgovora o svemu tome, mi zapravo ništa ne pomeramo, mi smo zakopani. I ljudi koji su učestvovali u toj istoriji nisu u stanju ni sami sebi ni nama da objasne šta se dogodilo. To je potpuno fascinantno. Mislim da nema ljudi koji su prošli ovakve stvari a nisu uspeli da artikulišu u biti, u sistemu, šta je, koja nit je u pitanju, koja  je priroda događaja u kojima učestvujemo.

Čak i kada se artikuliše, to često nema ko da čuje, jer ovde kao da je permanetno na delu kultura zaborava.

– Ja bih rekla straha pred tim ponorom, nemoći da se to dokuči. Puno toga tu ima, ima i nekonfrontacije sa vlastitim učešćem, svakog pojedinačno. Ta nemoć da pogledam da mi je dete narkoman, prenosno govoreći. Znaš šta, to nije lako, pogledaj koliko ljudi oko nas znaš lično koji nisu u stanju da se suoče sa onim šta mu je.

Vi to u jednom tekstu definišete kao manjak upitanosti.

– Pa jeste manjak! Na delu je jedno stravično pražnjenje od smisla, jedan antiintelektualizam. Veoma je zanimljivo kako će se to odvijati u odnosu na evropske integracije, koliko je to pitanje birokratije… Ali ostaje pitanje smisla. Pao mi je na pamet pre neki dan From: da li će jednakost biti skuplja po cenu jednoličnosti? Da bi se pacifikovalo, koliko treba da se pritegne ono šta je izrazito? Mir po svaku cenu. Mi smo sada u tome. I ovo što se politički sada dešava jeste zapravo mir po svaku cenu. Dajte nek se spoje i demokrati i ovi samo da se jedanput obezbedi konsenzus većine. E, to su riskantni putevi. Do toga dolazi zbog neizgovaranja prošlosti.

Ili nemuštog izgovranja.

– Da, nemuštog. Pri tome, ima ljudi, uvek ovde svaki razgovor počinje sa nema nikog i nema ništa. To je jedna inkantacija koja je suodgovorna za nemanje ničega. 

Ima ljudi, ali je evidentan nedostatak utopističkog potencijala, nema vizije, nema vizure, a samim tim nema ni nade…

– Pohranio si utopiju, kako na jednom mestu kaže Agneš Heler, negde 1994. godine. S padom jedne utopističke ideje o progresu, a ona je pala u Jugoslaviji, ti ćeš doći do pokreta za koji je Evropa mislila da su davno zaboravljeni: religiozni pokreti, sekte, čuda, narkomanija… Upravo to je nedostatak intelektalnog ili utopijskog materijala, onoga u čemu svi učestvujemo, i u evrpskom kontekstu. Šta su te vrednosti? Ja sa pre neki dan razgovarala sa jednom ženom koja predstavlja jednu evropsku organizaciju. Kaže mi da oni neće to što im predlažemo, oni to znaju, tako traže od njih… Ja se pitam je li Evropa pravljena zato što je svet odlučio da više niko nikad ne kaže to nije moja odgovornost, ja sam samo izvršavao naređenja. Pojam odgovornosti je centralni problem, i ovde i šire. Hamlet kaže ovako: Ko ne zna šta ostavlja, svejedno je šta ostavlja.

Ima te li uvid u to šta se događa u unutrašnjosti Srbije?

– Imam, imam, idem i na razne skupove, pričamo sa ljudima, zovu nas. Idem mnogo više sad nego kad sam živela u nekadašnjoj Jugoslaviji. I počelo je to, u stvari, onim pobunama, kad smo se mobilisali, od demonstracija 1996, pa nadalje. Mnogo stvari mi prolazi kroz glavu kad se setim tih vremena, čovek bi voleo samo da je mnogo bolji pisac, i da je pisac, jer su ova vremena fantastična. Ima ljudi koji nešto znaju da kažu o tome.

Ko su ti ljudi?

– Ima ih, ima ih svuda, ima ih i u literaturi. Mislim da neko od političara ozbiljno treba da shvata nekog od kolumnista današnjih, od Basare do Teofila. Ja bih sela, pa bih razmislila: Vidi šta kaže ovaj čovek, daj da vidim šta je bre ovo, mogu li nešto da promenim.

Šta mislite, koliko se daleko čuju glasovi koje pominjete?

– Teško se čuju zato što interesi teku u drugom pravcu, zato što je u ovoj vrsti partijske države princip korisnosti veći od principa morala ili principa vrednosti. Veća je trgovina od proizvodnje. Ako oni ljudi u Kolubari nisu kupili te mašine, i ako im država nije nabavila te mašine nego su ih iznajmljivali od privatnika, onda one koštaju mnogo više nego da su kupljene. U tome je ceo vic: koliko ti imaš pravo na proizvodnju ovde, bilo da se radi o pozorištu ili fabrici cipela.

O kakvim principa je reč kada govorimo o činjenici da se u Srbiji štampaju knjige čiji broj višestruko nadmašuje broj čitalaca, da ne pominjemo nivo opšteg obrazovanja?

– U pitanju je uvek koliko je ta takozvana elita u stanju da obrazuje, odnosno tu je problem između vokacije ili zadatka elita da učestvuju, da obrazuju i da vrše pritisak. U moći da provedeš nešto u akciju, da spojiš intelektualno i radno, misleće, tu vidim jedan veliki nedostatak, u tome što ljudi koji imaju pameti misle da ta pamet nije izvršna. A pamet je pamet ako je izvršna, ako može da se provede u čin. Kao da ovde biti intelektualac znači što manje učestvovati, ne znati nešto, biti odsutan upravo od neposredne stvarnosti, u smislu najjednostavnijeg dnevnog delovanja. Ima tu mnogo stvari, mentalitet ne može da objasni sve, ne može da ga objasni ni politika. Sada smo fazi  nekog preloma. Naše društvo je atomizirano, odnosno rascepljeno lojajlnošću partijskih hijerarhija. Kad će se to okrenuti? Kako osloboditi potencijale koji zapravo postoje a blokiraju ih utilitarizam i svrsishodnost partija?  Uvek se sećam Ace Popovića koji je jedanput rekao: Je li, bogati, kako bi istorija izgledala da pobede gubari u evoluciji?

Kad kažete intelektualna elita u Srbiji, šta pod tim podrazumevate?

– Znam kad dođe neka strana vojska ona prvo pobije, bar je do sada tako bilo, učitelje, lekare, profesore, prevodioce, advokate… Onda možeš da radiš šta god hoćeš.

U kojoj meri je pad značaja intelektualne elite proporcionalan padu nivoa obrazovanja?

– Nama zaista treba sve više obrazovanja, a ne edukacije, ne kursevi. Vesna Krmpotić je jedanput sjajno objasnila: obrazovanje dolazi od obraza, povezanosti znanja i časti. Od kada se to pretvorilo u edukaciju i evaluaciju, od tada tog obrazovanja ima sve manje. Mislila sam da će posle 2000. godine biti sve koncentrisano u obrazovanje, jer to je najvažnije pitanje Srbije. Međutim, umesto toga, dižu se crkve.    

Osamdesetih godina osnovali ste teatar „Nova osećajnost“. Šta je ostalo od te sintagme danas?

– Znaš, veliki deo bezdušnosti je to neznanje o kome smo govorili, i agnosticizam ide sa bezdušnošću. Ti danas imaš odgajen jedan tip đilkoša koji se ovde zove japi, ili nekih dama koje se nazivaju „pi-arovi“, kako se već zovu, pres majstori marketniški. Ja nikad nisam videla toliku količinu marketinških univerziteta, brendiranja i sveg tog čuda bez proizvodnje. Čemu sve to? Šta je svrha svega toga? Ti dobijaš novoga čoveka na neki način, i taj čovek, odnosno ta žena ili taj muškarac, imaju neke analogije, neke uspešnosti, to su tridesetpetogodišnjaci, četrdesetogodišnjaci, gde je u stvari transformisan model ratnika sa modelom žene koja opslužuje. Vidiš da iza svih ovih političara i poslovnih ljudi stoji poneki „pi-ar“, pa taman kad Tadić nešto hoće odmah izađe Jelena Trivan, pa nešto kaže Dinkić pa je odmah tu Suzana Grubješić. Kad sam gledala onu listu 100 najuspešnijih žena Srbije, videla sam, u stvari, da je to podrška, izbijaju napred žene koje su u stvari podrška vladaocima, šefovima, direktorima… To vodi jednom izrazu koji sam gledala kod pi-arke koja zastupa Luku Beograd. Ona na konferenciji za štampu kaže: „Ne, ja nemam ovlašćenja da o tome govorim. Ja imam dovde i dovde ovlašćenja. Ovo je moj posao“. To se svodi na sintagmu: „Neka svako radi svoj posao“. Obavio sam svoj posao, to je u domenu moga posla, dalje me se ne tiče, ja sam zašio čoveku stomak a to što ima razbijenu glavu to nije moja odgovornost. To je počelo sa izrazom – odraditi. To direktno za mene znači odjebati. Dakle, svako ne radi svoj posao nego odrađuje svoj posao. Šta je pitanje celine? Čemu to vodi? U čemu ja to učestvujem?  O čemu ja to pišem? Šta je svrha toga? E, ja ne moram da mislim o tome, ima neko ko misli o tome. To se pretvara u jednu bešćutnost. Dakle, ja tebi kažem, pazi pored tebe je mrtav čovek, a ti meni kažeš da moram da  pozovem hitnu pomoć. To takođe ide sa jednim neverovatnim izrazom koji glasi „ispoštovati Đinđića“. Kad to čujem ja znam da taj koji to izgovara ne poštuje tog čoveka. Ne poštuje tebe, mene… Kako može neko da se ispoštuje? Neko se poštuje ili se ne poštuje. Jedan deo života ili ceo život. Nešto se ne može ispoštovati. To oni hoće da kažu odradio sam poštovanje prema tome. E sad, kakve to veze ima sa „Novom osećajnošću“? Ima veze, zato što je bezdušnost deo tog neznanja, odnosno ti sve više podižeš ljude čije načelo je što manje misliti, biti bezdušan i, što reče jedan profesor, snaći se. Šta znači „snaći se“? Ja direktno vidim vezu između uvida, znanja, odnosa prema prošlosti sa time što je bezdušno. I ti se nekad pitaš, ali iskreno pitaš, da li je moguće da ovaj čovek to govori, da li je moguće da ova žena to radi, prosto se pitaš kakav je to kod ljudi. Tu  je u pitanju jedna smena koja je zapravo rat, pa tranzicija, i odgajanje jednog takvog modela čoveka koji što manje misli a što više sluša, i što manje oseća biće uspešniji. U tome vidim neku vezu.

A gde vidite sebe u tome?

– Ja sam neko ko je bes, očaj želja, ne znam, to se sve tako smuva; mislim… živim u nekom neprekidnom uzbuđenju nad tom stvarnošću. Pokušavaš da opišeš to što se dešava, treseš se, znaju li ljudi da ljudi sve manje spavaju, da je to toliko iritirajuće, da li to ljude potresa… Da li smo mi u stanju da budemo tolike štetočine? Pa imali smo taj rat, pa ljudi gde ste opet pošli, zašto ne digneš to oko sebe, što ne zapušiš, zašto kradeš taj asfalt, koji klinac radiš, za koga ti u stvari radiš… Recimo, imamo ona usputna naselja kad kreneš od Nove Varoši, shvatiš da su ove budale prodale tu zemlju uz put i da sada ljudi šetaju decu u kolicima po auto-putu zato što je neko izračunao da treba da prođe auto-put pa će to da proda. Pa, kakav je to odnos! To je kič, to je užas, što rekao  Marčelo, kradeš me a pričaš o poštenju.

I nikom ništa.

– I nikom ništa. Naterao si te ljude da žive kao stoka, pored automobila, i sad ćeš ti da ih seliš, šta ćeš, ili nećeš nikad sazidati auto-put. Nećeš nikad sazidati auto-put! Mene to boli. Kad gledam taj Zlatibor, kad gledam taj Kopaonik, pa jesu li ti ljudi normalni! Ko im je dao istorijsko pravo da to naprave od svoje okoline? Što bi rekao Aca Popović, koji ste vi gubari!?

Još poraznije je kada se zna da je takvo stanje stvari u dobroj meri institucionalizovano, da se često od fingirane važnosti i monumentalnosti ne vidi i ne čuje ništa…

– To Piter Bruk naziva prazan prostor. Kao što imaš zoran i mrtvozoran teatar. Ti mene to pitaš? I ja sebe to pitam. Zašto ljudi radite to? Zar ne vidite da je sve ispražnjeno za šta ste se nominalno zalagali? Mi konkurišemo, odnosno Beograd konkuriše za prestonicu Evrope 2020. godine a nama ne radi nijedan muzej. Dakle, prvo muzej pa prestonica, prvo pozorište pa festival.

Podeli

Related posts