Children of the Revolution

 

“Drži ovo.” Stojim sa rukama ispruženim napred, navikao da uz Dovarje do Rosulja vučem bubanj, peške… “Ne to, ovo…čekaj.”

Kasno popodne, par sati pred početak svirke, gledajući postavljene instrumente i ozvučenje na sceni, Sergeja je spopala misao, ideja. Dva minuta kasnije od Arta do pozorišta, njegovim tempom, uvek u fast-forward modu, blago zadihani, stojimo, prošavši kroz salu i preko scene, kao kroz sopstveno dvorište, iza zavese u prašnjavom, čkiljećom, žutom sijalicom zamagljenom fundusu i on se propinje, skida sa visokih polica velike tamne plahte, ribarske mreže, konopce, trake, zavese, vraća zavese, gomila u mojim rukama raste. Tu stoje neke merdevine, traže da se iskoriste, šta bi im bila svrha inače, penje se, pelivan gleda nervozno, nema tu ništa, silazi, ni minut otkako smo stigli, procenjuje gomilu u mojim rukama ”Daj pola. Sad ćeš da vidiš.” Fast-forward, nazad do Arta.

Od ranije tog dana u Artu, tada popularnoj Šarenoj sobi, tog 9. marta 1990. stvarala se neuobičajena gužva. Besprekorna koordinacija i organizacija pod Miškovom dirigentskom palicom navodila je ljude. Ekipa za prevoz, ulaz, karte, piće, ozvučenje… Crna Lada Niva dolazi i odlazi užurbano, prostor se puni.

Na poleđini  kutije, do skora jedine kopije, video snimka koje su te večeri po dogovoru režirali i snimili Gojišina i Krmbo, Šijak je rukom, crvenim i crnim flomasterom, ispisao sledeći tekst:

ARHIVSKA ZABAVA.

UŽIVO!

Snimano: 9.3.1990. u Art Klubu 

Snimali: Gojišina i Krmbo

Zvuk: Krkoje 

Svetlo i pivo: Tomo i Sama

Prevoz opreme: Tony’s Niva Corp 

Scena: Sergej 

Ulaz: Branko 

Arhivska Zabava su:

Šijak: Glas

Pepi: Gitara

Miško: Gitara

Filenc: Bas

Pedja: Bubanj

Ivana: Prateći glasovi 

+ Gosti 

Veco: Saksofon, Usna harmonika 

Fipa: Najava 

Veći deo onih koji će doći to veče i svedočiti jednoj od najiskrenijih svetkovina koje je Rock&Roll dobio u gradu na Djetinji, već su znali svaki ton i stih svih tridesetak stvari sa spiska, provodeći u prethodnim mesecima na smenu dan i noći na probama Arhivske Zabave u podrumu Ferijalnog saveza. Ipak niko, a ponajviše članovi benda, nije mogao da isčeka početak svirke.

Snimak svedoči neponovljivoj energiji i muzičkom umeću, za mnoge, najboljeg gitarskog tandema sa ovih prostora, dvojice kumova i nerazdvojnih prijatelja, koji su u godinama pre i decenijama nakon svirke u Art-u uz osmeh pržili scene nabojem plutonijuma, Miško i Pepi. Šijak, ravno tri nedelje pred punoletstvo, frontmen i zvezda, sa Ivanom, koja je svemu dodala boju, plovi kroz širok repertoar stvari koje je Miško odabrao, aranžirao i na svakom instrumentu za nas i sa nama odsvirao. Taj dan je ujedno bio i Filencov ispraćaj u vojsku. Početak i ujedno kraj, jednog benda i jednog malog, ali izuzetno značajnog perioda u našim żivotima. Ja sam za tri nedelje na isti dan kao i Šijak napunio tek šesnaest godina.

Filenc i ja ostajemo sami na She gives me love, Godfathers-a, Pepi i Miško se igraju na Loli, Kinks-a, Sergej izlazi na scenu i hvata mikrofon, Gerza ispravlja saksofon i peva Fever i Hit the road Jack, Krkoje, kome je Miško dodatno raspisivao efekte i nivoe na mikseti za svaku od stvari, pred sobom ima papiriće sa simbolima za svaki, strelice, oblake, pivo, tvori taj ludi zvuk, pankeri se šutiraju na Passenger, Iggi Pop-a, publika đuska, peva, svi znaju reči, pauze, brejkove, solaže, mnogo dobrih i ludo raspoloženih mladih lica tadašnje gradske rock scene  prepoznaju se na snimku.

Prodali smo nekih tristotinak karata, prikupili popriličnu svotu od koje je namiren dug i uplaćena kontra-recka kod Ćage. Miško i Pepi su ostatak potrošili odlaskom u Sarajevo sa Filencom na dan kada je rokabili frizuru, zaštitni znak našeg basiste, zamenila gušterska nula. Ja nisam dobio novu kožu za doboš, kojoj je na svirci Barakuda u Linei, presudio Đuka, kada je u trenu, pokušavajući da ne izgubi ritam, uhvatio palicu koja se izmigoljila i krenula da leti i vertikalno vrhom sjurio u centar doboša. Dobio sam ipak neprocenjivo više.

Traka sa snimkom koncerta se mesecima posle nosila po brojnim gradskim žurkama i gledala/ slušala u krug. Ostala je kod mene kao jedna od retkih uspomena, uz kartu sa koncerta Rolling Stones-a u Beču iz avgusta te godine, kada sam tri godine kasnije  otputovao iz Užica na svoj daleki put za jug.

Kad god sam je pustio, zvučala je kao i kad sam juče pogledao digitalizovanu verziju, koju smo posle prošlonedeljnog Milamarafest-a okačili na internet, sveże, energično, čvrsto. Opet je budila snagu i osećanja ludih klinaca na tom stejdžu. I još se divim kvalitetu izvedbe…

Sergej skače na stejdž i ubrzano kači sve što smo doneli, vizija postaje platno ispreplitanih mreža i draperija u pozadini iza bubnja. Naziru se jedra gusarskog broda. Na sredini, plakat za svirku, A4 hartija, kopija rukom ispisanog imena benda, autor Šijak, ako se ne varam, preko okačena zelena pivska flaša… naravno zelena, centralni motiv, zvučni efekat “Pivo”. Ispred bas bubnja, mog crvenog Pearl-a, u kome je spavala legendarna Fipina kocka- AKG D20, namenski mikrofon uz jorgan za dobar zvuk, i ko zna odakle materijalizovana, zelena neonska lampa. Boja svega iza, svih lica i instrumenata, postaje… magličasto zelena. 

Umetnik stoji, ruke na kukovima, podbočen, sija: “Ha? Je’l vidiš! Biće to dobra svirka.”

Podeli

Related posts