Dnevnik jednog besposličara

KAKO MI SE OGADIO FUDBAL (do sledeće sezone)

Kapitalizam kleti je smislio Premijer ligu & Ligu šampiona kako bi se drčni mužjaci (a sve više i rodno ravnopravne i slobodne žene), imali čime zabaviti, naročito u ono čemerno vreme kratkodnevice. Nešto zbog toga da bi jedni drugima ređe razbijali glave, a mnogo više da se ne bi u trenucima dokolice dosetili, i udruženim muško-ženskim, liverpulsko-junajtedovskim, zvezdaško-partizanskim snagama bacili na ispravljanje nepravdi ovog sveta.

Domaći klupski fudbal sam prestao da gledam otprilike u ono vreme kada su navijači fudbalskog kluba Crvena Zvezde, takozvani Cigani, promenili ime ali ne u politički korektno: Romi, kao što se moglo pretpostaviti, već u Delije, tik nakon osvajanja Kupa šampiona u Bariju. Zemlja u kojoj sam živeo se raspala u krvi i bilo je zbilja mnogo važnijih stvari od fudbala. U godinama koje su usledile, nije bilo ništa bolje: fudbalski navijači (nemam bolje ime za tu skupinu sa zadatkom) su se preselili sa tribina u uprave, a neki su postali čak i vlasnici klubova, kao Ž. Ražnatović, recimo. Sećam se da sam negde u jesen 1996 ili 97. krenuo u posetu prijatelju koji je služio vojsku u Topčideru. Iz prepunog, razdrndanog autobusa sam spazio nadrealnu sliku: u dvorištu velelepne kuće majstor u plavom kombinezonu je ubacivao lopatom pesak (ili možda cement) u mešalicu, a pored njega je stajao nabildovani ćelavac u tamnom odelu koji mu je pridržavao kišobran, jer vreme beše pasje, po mnogo osnova. Vlasnik dvorca u izgradnji, kome se mora priznati briga za radnike, je nekako baš u to vreme pazario i fudbalski klub „Obilić“, a sve što se te fudbalske sezone dešavalo na fudbalskim terenima i oko njih je učvrstilo moju odluku da na domaći klupski fudbal ne potrošim više ni sekund svog vremena.

Sa reprezentacijom je bilo nešto drugačije. Koliko god da me nervirala notorna činjenica da se povremeni uspesi u sportu redovno zloupotrebljavaju kao zaumna kompenzacija za sveopštu katastrofu na svakom drugom društvenom polju, gledao sam utakmice fudbalske reprezentacije – najpre SR Jugoslavije, pa onda Srbije i Crne Gore, sve dok na kraju Srbija nije ostala sama sa sobom. Nije tu bilo nekog naročitog navijačkog žara kao u onim reklamama za lokalne marke piva, ali smo se po inerciji periodično okupljali oko TV prijemnika za važne reprezentativne utakmice. Moje intimno zgražavanje zbog zviždanja himnama suparničkih ekipa od strane već pomenutih navijača po zadatku, rešavao sam stišavanjem tona, ili bih na gledanje  stizao u poslednjem trenutku, pred sami početak utakmice. A onda je poslednjih godina, koliko-toliko podnošljivo podgrevanje navijačkih strasti preraslo u pravu histeriju. Od one sprdačine sa albanskim dronom i skandala u Bariju, moj navijački entuzijazam je gotovo sasvim usahnuo. A nakon ukazanja prestolonaslednika-huligana, koji je tokom Svetskog prvenstva u Rusiji, na tribinama stadiona očigledno uživao u društvu tetoviranih, nabildovanih, ispostaviće se, višestruko osuđivanih lica, odlučio sam da okačim kopačke o klin i što se reprezentativnog fudbala tiče.

No, što birekao narodni pesnik: u nešto se udarati mora, naročito u čemerno vreme kratkodnevice, tako da su mi preostali još Premier liga i Liga šampiona. Mi, klinci s Trga partizana, predvođeni Mijom Džeksonom (naš kvart se pre pojave hipika zvao ranč, da bi kasnije dobio ime: promaja), smo svi odreda navijali za Mančester junajted, što se stranih klubova tiče. Još je bilo živo sećanje na Bezbijeve bebe, a ako smem da priznam, zakačio sam i Džordža Besta sa sedmicom na leđima. Nije u to vreme bilo previše TV prenosa fudbala, osim kad igraju naši timovi u evropskim kupovima, a naše navijanje se svodilo na čitanje šturih izveštaja i rezultata engleske lige ponedeljkom, ili rubrike: Evrogol, u emisiji Indirekt, ponedeljkom. Naravno da sam gledao ono šokantno finale protiv Bajerna 1999. kada smo uzeli truplu krunu, ali sve to je bilo uglavnom rekreativno i sporadično. Tek je ekspanzija kablovske televizije koja se zgodno poklopila sa činjenicom da je komšija Nemanja zaigrao na Old Trafordu uticala da se i ja posvetim gledanju fudbala uz mrvicu strasti. Ko prati Premier ligu zna da Junajtedu poslednjih par godina ne cvetaju ruže, ali nećemo sada o tome. Hteo sam, ustvari, da kažem par reči o finalu Lige šampiona u kome su ove godine igrala dva engleska kluba.

„Navijamo li za Totenhem“ – upitao me moj prijatelj Uroš, takođe Junajtedovac, dok se smeštao u svoju tradicionalnu fotelju. Po prirodi stvari, kao simpatizeri Junajteda, bilo bi logično da navijamo protiv arhi-neprijatelja. Ali, ja sam, kao što se iz priloženog dalo videti, sasvim atipičan navijač, a imam i par prijatelja liverpulovaca, na dugom postu što se trofeja tiče.

„Mislio sam da navijam večeras za Liverpul, ali sam danas video na fejzbuku onoga, ogrnutog Liverpulovim šalom. Dakle, Totenhem“, složio sam se sa Urošem. I dok sam ja poslovao po kuhinji, tražeći vinske čaše i vadičep (poraslo mi dete, pa se ponekad gložimo oko odlaganja predmeta za zajedničku upotrebu na svoje mesto), sudjia Skomina je već odsvirao jedanaesterac, i to je bilo 1:0 za Liverpul.

„E, jebiga“, progunđao sam. Taj rani gol je, kao što svi već znaju, potpuno umrtvio utakmicu, tako da je ovo bilo možda i najdosadnije finale Lige šampiona/Kupa šampiona, još od Barija, samo što to komentator RTS-a ne bi izgovorio za živu glavu. A osim toga, činjenica da onaj deklarisani navijač koji je  nama, običnim smrtnicima, uskratio pravo na svaku radost, pa i na ovu tanku, fudbalsku, negde neumereno, bahato, navijački slavi, ubila me dodatno u pojam. I tako smo, umesto dva sata uživanja u fudbalu, uspeli samo da se dva sata sklonimo od dosadne majske kiše. A opet smo se osećali nekako pokislo, do gole kože.

Ne, zbilja nema pravde na ovom svetu.    

Podeli

Related posts