Dnevnik jednog besposličara (3)

PETKA UOČI VIMBLDONA i šta je bilo posle

Petka uoči Vimbldona, možda i najradosniji srpski praznik, promakla je ove godine nekako nezapaženo, valjda zato što se poklopila sa proslavom Vidovdana. Mi, obdareni prokletstvom dobrog pamćenja, imali smo izuzetnu priliku da se podsetimo onog trenutka kada je strela odapeta. Te večeri,film Boj na Kosovu (oni koji su imali živaca da to svojevremeno pogledaju, rekli su: skoro kao „Nemanjići), je emitovan na RTS 1 i 2 i na Pinku, kako sam obavešten, a čak ni to nije bilo dovoljno, nego je i u užičkom Gradskom kulturnom centru (GKC) organizovana specijalna projekcija – ako neko slučajno propusti to zadovoljstvo na svom TV prijemniku, ili se, pu, pu, pu, ne daj bože & daleko bilo, osmeli da izađe u grad s namerom da uhvati krivinu bez gledanja obaveznog opšteobrazovnog filmskog sadržaja. Baš kao u onom izanđalom vicu o ruskom TV programu. Na prvom je TV dnevnik i na njemu drug Leonid Brežnjev, a na drugom policajac sa pendrekom koji kaže: no, no, vrati na prvi…

Ima još uvek nas, neugodnih svedoka pogrešnih odluka, grandioznih obmana, kolektivne histerije. Nema nas, doduše, mnogo i niko nas ništa ne pita. Kao što nas nije pitao ni tada.

***

Na volšeban način su iz vidokruga medijskih neimara sluđene Srbije nestali Srbi sa Kosova. U jednom času, pratili smo katastrofu epskih razmera koja se nadvila nad njima – danima su se mogle čuti potresne ispovesti roditelja koji zbog nestašica hrane i lekova nisu mogli da kupe lekove za svoju bolesnu decu, a već u sledećem trenu, sve je ponovo, hmmm, bilo pod kontrolom.

„Ne mogu vam reći kako smo rešili problem“, Predsednik je bio vrlo zagonetan u svom redovnom Vanrednom obraćanju naciji, a nacija je istog trenutka zaboravila na nesrećne Srbe iz Mitrovice i njihovu bolesnu decu i pozabavila se drugim, važnijim temama koje su im podastrte, kao što se govedima iz higijenskih razloga svake večeri podastre novi sloj slame.

***

Nekih mesečak dana ranije, sreo sam u gradu mog prijatelja Igora, glumca. Nije mi delovao baš sjajno.

„Igrali smo predstavu, na Kosovu, sedam dana. Oni ljudi dole nemaju ništa – ni posla, ni kulture, ni škole, ni nade… Nemaju ničega… Po ceo dan sam plakao. Sklonim se samo da me niko ne vidi, i plačem“.

Rugovske planine

Poželeo sam u trenutku da mu ispričam nešto od mojih iskustava sa Kosova; možda ono o mladoj Albanki koja je poslednjeg dana seminara na kome su učestvovali Srbi, Mađari, Albanci, Bošnjaci, insistirala da finalnu prezentaciju uradi na srpskom, i uradila to vrlo emotivno i uz odobravanje svih; ili o nestvarnoj lepoti Rugovskih planina, gde smo bili smešteni. Ili možda o mladom Srbinu iz Mitrovice koji mi je pričao o čarobnoj pumpi na kojoj je gorivo besplatno za Srbe, kad ga ima. A nema ga gotovo nikad, jer ga odmah đuture po odavno uhodanim šemama otkupe Albanci i prevezu cisternama na svoje pumpe.

Setio sam se i ljubaznog i predusretljivog vlasnika odmarališta Guri Kuć, gde smo držali seminar, a koji je inače bio glavni organizator za prikupljanje finansijske pomoći za UČK u Nemačkoj. Moglo se reći da se baš obradovao kada je čuo da dolazim iz Užica.

„Da li vam se sviđa ovde“, pitao me je na sasvim pristojnom srpskom.

„Da, naravno, predivno je“, odgovorio sam sasvim iskreno. Rugovske planine su stvarno predivne.

„Preporučite nas vašim prijateljima. Ja sam dolazio u Užice, tamo negde 1992/93. Dosta smo trgovali građom“, završio je, jer se već pojavio novi gost kome je trebalo posvetiti malo pažnje.

Miroljubiva i akvitna srpsko-mađarsko-albanska koegzistencija

Sada mi je žao što se nisam malo više udubio u razgovor. Neko drugi, sa izraženijim novinarsko-istraživačkim njuhom, bi sigurno iščačkao imena njegovih užičkih poslovnih partnera, i ko zna šta još. Bile su to opasne godine rata, inflacije, sankcija i izolacije… Nije baš svako mogao da trguje. Ovako će, cenim, baš ti isti da se istresu na mene i da me ispljuju na pasja kola: „eno ga, sram ga bilo, đubre izdajničko & autošovinističko, švrlja po Prokletijama i šuruje sa šiptarskim teroristima i finansijerima UČK“, a ja mogu samo da slegnem na ramenima i uzdahnem, ili da zajedno sa Igorom, zamaknem negde u neki usamljeni kutak gdes niko ne može da nas vidi.

Naravno da mu ništa od ovoga nisam rekao.

„Koga još briga za obične ljude. Oni su samo sitan potkusur u prljavoj igri velikih“, procedio sam, više za sebe, jer je muzika postajala preglasna za moj ukus i moj načeti slušni aparat. Dok smo nas dvojica tako razgovarali, ili, bolje rečeno ćutali, lokal se polako napunio, iako je bio radni dan. Sa ozvučenja su krenuli da tuku neki retro disko hitovi, jer je osoblje procenilo da je došlo vreme za zabavu.

„Odoh, Igore. Ne mogu bašda slušam plesnu muziku u čisto muškom društvu. Ovo mi nekako dođe kao doček nove godine u vojsci“, rekao sam umesto pozdrava i pokazao rukom naokolo po lokalu. Nije da sam nešto homofobičan, više je to bilo na račun politike kuće koja je godinama podilazila uglavnom sportsko-kladioničarskoj klijenteli, pa su naročito radnim danom žene u lokalu postale prava retkost. A i muzika je najčešće preglasna za bilo kakav suvisli razgovor, naročito za moje izranavljene disk-džokejske uši.

***

Finale Vimbldona nisam gledao, priznajem. U subotu uveče sam žestoko zaginuo kao u najboljim danima: osvanuo sam na sasvim nepozatom mestu uz karaoke i koktel „Vrnjačka banja“* na sveopštu radost komšiluka, koja se neizmerno povećala nakon što smo se konačno razišli.

Kao što je svima poznato, gledanje tenisa pod mamurlukom je ravno onom kineskom mučenju kap po kap, svejedno da li je šljaka ili trava u pitanju,tako da sam to zadovoljstvo prepustio mlađim i odmornijim od sebe. Zakačio sam samo onaj trenutak kada je Đoković čučnuo i štrpnuo rukom nekoliko skupocenih, negovanih engleskih travki, javne degustacije radi.

„Pa, bravo dečko“, pomislio sam. Ako ništa drugo, danas je za trunčicu lepše i onim nesrećnim ljudima dole, na Kosovu ravnom koji osim njega i njegovih pobeda, skoro da ništa drugo ni nemaju.

*Koktel Vrnjačka banja se pravi tako što se uzme velika šerpu sa natpisom „Uspomena iz Vrnjačke banje“ (svako, ili skoro svako ima u špajzu takvu šerpu). Zatim se unutra uspe sve od alkohola što se zatekne u kući – može i neki vitasok, ko voli; doda se dosta leda, koji kolut limuna i promeša kutlačom. Ako je na zabavi manje od osam osoba, ne mora se baš koristiti šerpa. Prim. aut.

Podeli

Related posts