Drinkmanov zabavnik

Na slovo, na slovo: V!

Vaćaroš – nižerazredni prevarant, srodan jajari, ali se razlikuje od nje utoliko što se ostvaruje isključivo kroz direktnu komunikaciju sa žrtvom, koja je najčešće potpuno svesna šta je čeka, ali se miri sa sudbinom ili čak i uživa u igri, jer se i sama često bavi manje-više sličnim, vaćaroškim poslom. „Belo Žuna, Belo Žuna, uuuzmi naajveću sa gomile i nemoj više daanas da doolaaziiiš”, rekao je jednom prilikom, karakteristično otegnutim glasom, pošteni preprodavac lubenica na užičkoj pijaci rečenom Belom Žuni kada se ovaj po ko zna koji put pojavio, ne bi li ga na sitnu foru izvaćario za istu.

Veselin – predstavlja stočarski izraz u vezi sa uzgojem konja, koji se koristi naročito u fazi priploda, tačnije, pripreme za oplođavanje. Veselin ili veselnik, kako ga gde zovu, probač je, odnosno konj koji zabavlja¹ (tj. zaigrava) kobilu, ali nikada ne dočeka konkretnu akciju, koja je predviđena za genetski superiornog pastuva. Ti jadni probači su tu ne samo da razvesele nego i da popiju kopito u čelo ako se kobila uskopisti. Eh, tužan li je veselinov život!

Veselnik – jedna od odlika srpskog govornog jezika je da se jednim atributom odredi nešto sasvim drugo, često sasvim suprotno, npr. „beli svet” označava daleki, južni svet, u kome je sve bezmalo crno, „plava kosa” je svetla, žuta kosa, a „veseli” znači da je neko ili tužan ili mu se nešto gadno zalomilo ili je, čak, pomalo i skrenuo – u zavisnosti od konteksta. Na sahranama se onaj koji je povod okupljanja često oslovaljava sa veselnik. Pita se: „O’ šta je umro veselnik?” („Od čega je umro pokojnik?”) .

Vetrogonja – pustolov, avanturista, čovek nemirnog duha, što se palanačkom duhu baš naročito i ne sviđa, pa taj izraz uglavnom ima uvredljiv prizvuk. Neki smatraju da je vetrogonja, u stvari, samo naročito nadrndani vetropir kome je gotovo prošao rok trajanja, pa se vratio u rodni kraj iz krajnje sumnjivih pobuda, pošto je u belom svetu propao u svakom pogledu, jer zašto bi se koji đavo vraćao u vukojebinu iz koje je potekao.

Vetropir – osoba nemirnog duha, neko ko se nikako ne smiruje, te jedva da može da sastavi pet minuta na jednom mestu. Kao što se gusenica transformiše u leptira, vetropir se vremenom pretvara u jebivetra ili, u izvesnim slučajevima, u zavisnosti od spoljašnjih faktora, čak i u lelemuda, samo što, nažalost, u toj metamorfozi nema ni traga od one lepote koju, izgleda, samo priroda može da nam priušti.

Vrljo – čovek sa očnom manom ili kakvom drugom falinkom, te nije „ceo”, kako bi se to narodski reklo. Može da bude vrljav u oko, u nogu ili u ruku, tj. ima problem da ponišani ili da nešto stavi na mesto. Ovaj naziv važi i za one koji nemaju telesne nedostatke, već su samo malo sapeti ili smotani. Vrlju obično bude mokra leva cipela kad se zagleda u desno dok stoji u klozetu. I obrnuto. Nikako mu ne valja pridržavati ekser dok zakiva čekićem.

Vrljati nema veze sa švrljati, ali nije da je bez dodirnih tačaka. Za razliku od vrlja, švrljo ne postoji u jeziku. Valjda zato što se švrljanje uzimalo kao redovno stanje svakog iksana.

Vrnčalo – izraz nastao od: „Šta to ti tu vrnčaš?” (vrnčati znači mrmljati, gunđati, govoriti potiho i ne baš sasvim razumljivo u besu, ponegde i: zujati). „Jbmvmtrkmnstčk”, vrnčao je tamo negde ranih osamdesetih Svetislav Basara i tako se najebao mile majke tim komunistima, samo što ga oni ništa nisu razumeli, pa su ga ostavljali na miru, osim što su ga jednom uhapsili kada se slikao u šinjelu pored biste pokojnog druga Tita na Trgu partizana, pa se digla povelika frtutma oko toga.

 Neki autori smatraju da izraz vrnčati u stvari znači hvatati krivine, otezati: „Šta to ti tu ‘vataš krivine, kreni već jednom tamo kuda si se zaputio”, tako da je, po njima, vrnčalo jedan običan zabušant, krivinaš, folirant (op. miš.). U ovom značenju izraz vrnčati koristio se na Zabučju¹, a oni koji su odrasli u kotlini bili su skloniji da ga koriste u onom prvo navedenom značenju.

Vrtirep – živa, nestašna osoba, ne možeš je uhvatiti ni za glavu ni za rep, nepouzdana, lažljiva. Sam izraz, izgleda, ima neke veze sa kučićima, premda kučići nisu jedina repata stvorenja. Kod ljudi označava blago promiskuitetnu osobu, onu koja malčice voli da šara, tj. švrlja. U tom smislu, pravilna gradacija¹ osoba pomenutih sklonosti bila bi otprilike sledeća: šica, namiguša, uspijuša, vrtirepka (kod koje se već promiskuitet materijalizuje), radodajka, slotija, skula, dronfulja, fuksa, profuknjača, prakljača, a na samom vrhu je, naravno, džora.

Vucibatina – dokle ološ uvek predstavlja neku množinu, vucibatina se mnogo lakše može personalizovati. Ološ-individualac posle odgovarajuće naporne obuke napreduje u zvanje – vucibatina.

Podeli

Related posts