Entropija

Najjednostavnija termodinamička definicija entropije je da je to mera neuređenosti nekog sistema. Porastom entropije, sistem biva neuređeniji ali i, paradoksalno, sve bliži ravnoteži. Ako se iz termodinamike transponujemo na socijalnu dinamiku, shvatićemo da su osnovne zakonitosti vrlo slične. Svaki društveni sistem ima svoju entropiju, čija je vrednost definisana nekolicinom dobro znanih parametara. Entropija uređenih društava je stabilna veličina, sa malim ili povremenim oscilacijama. Srbija? Ne treba biti previše vispren pa ustvrditi da je trenutna vrednost ovdašnje entropije veoma visoka. Iako autoritarni vođa i njegovi ađutanti odaju utisak monolitnosti, realno stanje nije baš tako. U tome i jeste “draž” entropije – što je sistem neuređeniji i haotičniji, to je bliži ravnoteži. Naš narod ima jednu originalnu, intuitivnu definiciju entropije: mrak je najcrnji pred zoru. Iako nam ta zora izgleda prokleto daleko a mrak jebeno garavo, nekoliko činjenica slute tračak svetla sa horizonta:

– Vučić gubi ili je već izgubio podršku evropskih mentora; iako im je predao gotovo sve nacionalne resurse i de facto priznao Kosovo, svima je kristalno jasno o kakvom se profilu ličnosti radi i da mu je rok upotrebe istekao

– možda će ovo nekom zazvučati čudno, ali sam ubeđen da je Vučić već neko vreme samo deklarativni šef države, dok je realna vlast u rukama organizovanog kriminala; na žalost, ovo je jako loša i potencijalno opasna situacija, jer se radi o izrazito brutalnim ljudima sa ozbiljnim resursima, koji neće birati sredstva da sačuvaju osvojene pozicije (uz dodatno otežavajuću okolnost da je gotovo polovina pripadnika bezbednosnih struktura svih nivoa aktivno angažovana u kriminalnim radnjama)

– agresivnost i primitivizam propagande su uvek u obrnutoj proporcionalnosti sa realnim uspehom vlasti – sve više Vučićevih glasača shvata da je život koji žive lošiji od obećanog, a dodatno ih iritira i bezobrazno bahaćenje poslušnika režima

– evidentan strah od bojkota predstojećih redovnih izbora, čime bi Vučić ostao bez još jednog važnog aduta u zamajavanju stranih “prijatelja” – kakvog-takvog parlamentarizma

– manijakalni populizam i medijski egzibicionizam su još neki od pokazatelja slabosti, ali i očito pogoršanog mentalnog zdravlja Aleksandra Vučića (vrlo opasna perspektiva, jer egocentrični megalomani u 95% slučajeva ne odlaze tiho sa scene)

Na kraju je pitanje svih pitanja – šta nam je činiti? Analizirati i kritikovati postojeće stanje je, uprkos rizicima, lakši deo posla. Šta uraditi kada entropija dostigne maksimalnu vrednost i kako ovo društvo uvesti u stanje političke, socijalne i ekonomske ravnoteže? Nakon toliko propuštenih šansi i izneverenih očekivanja, kako misleće ljude ponovo animirati da se bore za pravedniju, pristojniju i efikasniju državu? Kako ih otrgnuti iz paralelnih mikrosvetova u kojim obitavaju, zgroženi sveopštim pandemonijumom svakodnevnice nekih Vučića, Vulina, Slina, Vesića i kompanije? Postoji li neka grupa ljudi ili neka ličnost koja je u stanju da sav taj pritajeni potencijal otrgne iz prinudne samoizolacije i izvede, recimo, na ulicu (a da to nije za Beograd ponižavajućih i bezopasnih 25-30 hiljada)?

Na žalost, trenutno ne postoji, ali ne treba gubiti nadu – vrlo je moguće da će se u narednim mesecima isprofilisati neki opozicioni entitet koji je moguće slediti. Prvi filter su predstojeći izbori. Ko na njih izađe, na bilo kom nivou, nije vredan pažnje! Često u razgovorima čujem jednu fatalističku opservaciju tipa “Šta mi tu možemo, Vučića će ionako srušiti ovi što su ga i doveli na vlast, pustiće ga niz vodu strani nalogodavci” i slično. Ne zavaravajte se – neće. To, u stvari, dodatno komplikuje stvar, jer ograničavanje manevarskog prostora spolja režim preusmerava ka unutra, čineći ga još nepredvidljivijim i opasnijim. Što pre shvatimo da je demontiranje ovog višedecenijskog antisistema dugotrajan, rizičan i skup posao, pre ćemo ga se latiti. Taj poduhvat zahteva ozbiljne finansije, logistiku, organizaciju i neminovnu stranu podršku, svidelo se to nekome ili ne. Vođenje takvog poduhvata zahteva hrabre, inteligentne i bogate ljude. Zašto bogate? Očito smo divno prošli sa raznim sitnim preduzetnicima, gimnazijskim profesorima, novinarima, radnicima – nije nam Vučić pao s Marsa, jebi ga…

Ako takvih ljudi nema u Srbiji, ima ih sigurno u dijaspori. Međutim, logično je pitanje kako ih animirati da rizikuju svoj status i imetak zarad nečeg tako neizvesnog i, na kraju, opasnog? Pozvati ih na rodoljublje, čojstvo i drevna ognjišta? Ne, drugari, ne biva to u realnom vremenu. A ako malo promislimo, nikada nije ni bilo. Uvek su interesi diktirali događaje, tako da te ljude treba pozvati na interes. Kakav ugovor sa njima sklopiti je nešto što bi trebalo da definišu umniji ljudi od mene, i to što je pre moguće. Nadati se nekom novom Đinđiću mi je sve neverovatnija opcija. A entropija – raste.

Podeli

Related posts