GODINE ARHIVSKE ZABAVE

U subotu je moj grad opet bio veliki i lep, lep i tužan. Ko je bio na koncertu u GKC, a zatim i na takozvanoj after party svirci U Čajdžinici, zna o čemu govorim. Koncert „Arhivske zabave“, zakazan za 5. oktobar, pretvorio se u komemoraciju Željku Andriću, našem Pepiju. Ekipa iz benda nije htela da odustane od svirke uprkos tragediji koja se desila. Miško se, umesto svog kuma, prihvatio gitare, ROCK almanah, njegovi prijatelji sa početka muzičke karijere, su otvorili koncert kao podrška a prepuna sala GKC je dobila dva i po sata vanserijskog, emocijama nabijenog koncerta.

„Pepi bi voleo da svi mi sviramo kao da je sve potaman i u najboljem redu, i da se publika dobro zabavi“, rekao sam Luki kada me je par dana pre toga zamolio da najavim koncert. Pre nekih pet, šest godina, nastupali smo zajedno u hotelu „Metropol“ na gala-večeri povodom završetka kongresa evropskog udruženja geometara. Ja sam puštao muziku a momci i devojke iz Arhivske su otprašili svoje, toliko dobro, da nam je par dana kasnije (osim pristojnog honorara) stiglo vrlo emotivno pismo zahvalnosti od Mik Korija, Generalnog sekretara i izvršnog direktora asocijacije EuroGeographics, koja je organizovala pomenuti događaj.  Godinama radim ovaj posao, i moram reći, sve reči pohvale su bile pošteno zaslužene. Ne zna se ko je tu bio razigraniji – razularena geometarska banda iz cele Evrope, od Irske do Španije, od Finske do Bugarske, zadihana na podijumu sa olabavljenim kravatama i cipelama-salonkama spakovanim u torbice, ili bend, gore na bini. Dok smo se vraćali kombijem za Užice, isceđeni, umorni, opijeni energijom koju smo razmenili sa publikom, dogovorili smo se da obavezno, u nekoj drugoj prilici ponovimo sličan set.

Ali ne onako kao što se zbilo u subotu…

***

Pepi se, kao čupavac iz kutije, pojavio u gradu sa sve gitarom i pojačalom (iz domaće radinosti) iz koga je povremeno izbijala struja, negde sredinom osamdesetih. Oko podijuma u klubu omladine, kao oko neke gigantske vatre, okupilo se živopisno pleme muzičkih zaljubljenika, koje i dan danas živi svoj elekrični san na podijima malih, zadimljenih lokalnih klubova širom Srbije, gde god se još svira rokenrol.

„Moj kum je pomalo divljak“, govorio je u šali Miško, misleći na njegov osobeni stil sviranja. „

„Željko Andrić – Pepi je bio najenergičniji gitarista generacije“, rekao je za njega Vladimir Davidović Mušoki, nekadašnji gitarista nekadašnje grupe „Napolje“, danas građanin Londona.

Vežbalo se tih godina u Rupi (nekadašnji „Klub omladine“, danas „Mala scena pozorišta“), u podrumu „Ferijalnog doma“, u šarenoj sali Kulturno-prosvetne zajednice, u garažama i podrumima. Instrumenti i ozvučenje su bili pa, gotovo luksuz, tako da su se muzičari početnici ispomagali, razmenjivali, pozajmljivali. Sviralo u Rupi, na Mašincu, Centrali, ni približno tako često kao danas.

Jednog leta smo organizovali karavan užičkih rok bendova – nismo daleko putovali, samo do Bajine Bašte, gde nam je moj prijatelj Slavko Dim obezbedio prostor i reklamu. Istina, zvezda večeri je bila grupa Tina (imali su svoje ozvučenje, tek objavljen album i zavidan status grupe koja obećava), ali su, što se mene tiče, srce i duša celog poduhvata bili momci iz tada mladih lokalnih, andergraund bendova – Barakude i Bitange. Na čelu kolone je išao kombi sa opremom, a za njim automobili sa muzičarima. Negde na Kadinjači, pokupili smo i par obožavatelja koji su što pešice, što auto-stopom, takođe krenuli na koncert. Bilo je toliko dobro, da smo narednog leta ponovili sličan poduhvat u nešto drugačijem sastavu. Pepi je uvek bio deo ekipe, nasmejan, raspoložen, sa tom svojom neobuzdanom, divnom energijom koja je pokretala sve pred sobom, naročito onda kad svi ostali pokleknu. Bio je tu, uvek u centru zbivanja, kako u onom davnom vremenu kada je ovdašnja rok scena davala Užicu sva obeležja minijaturnog velegrada, tako i mnogo godina kasnije, kada su povratnički koncerti nekada perspektivnih bendova čije su karijere pojeli ratovi, postali pomalo nostalgična razglednica jednog vremena, a zatim se ustalili kao deo pomalo demodirane zabave.

U subotu, Pepi je dobio od svojih prijatelja koncert kakav je zaslužio. Znam kako je teško bilo stajati na bini – trenuci dok smo se pripremali za početak bili su teški, na rubu plača. Ekipa je ćutke stajala iza zavese, u onom delu predviđenom za muzičare, svako zagledan u neku svoju, zamišljenu tačku.

„Pepi bi voleo da sviramo kao da je sve potaman i u najboljem redu… Pepi bi voleo da se svi vi večeras dobro zabavite“, rekao sam ekipi iz benda i ponovio to publici pre nastupa par trenutaka kasnije. I usledila je prava Arhivska zabava sa svim onim dragocenostima izvučenim iz vinskog podruma naše blistave, zajedničke mladosti.

Po planu, nakon koncerta smo se preselili u „Čajdžinicu“, gde je u njegovu čast pogano i žestoko svirao „Moondance“. Ovog puta u intimnijoj, klupskoj atmosferi, nastavili smo tamo gde smo stali. Mita nas je nepogrešivo vodio kroz noć, oznojene, razigrane, oslobođene. I kao što već rekoh, još jednom je, posle mnogo vremena naš grad bio veliki i lep.

„Da li će  još neko morati da umre, da bi se mi ponovo rodili kao slobodni ljudi“, pomislio sam dok sam se teškog koraka vraćao kući.

Podeli

Related posts