Ilija Moljković, pohvala savesti

Pred dvadeset godina u svom novobeogradskom stanu u Pohorskoj 8  umro je Ilija Moljković (Kremna, 1933 – Beograd, 1999), čovek koji je  najdramatičnije  stranice srpskog disidentstva ispisao jedinstvenim književnim  stilom. Činjenica da je kao jedna od šezdesetosmaških ikona disidentstvo plaćao i vlastitom kožom  govori da njegove književno- političke robinzonijade duguju ponešto i  srpskoj tradiciji  – strasnoj ljubavi pendreka i pera.

Moljković je, po rečima još jednog lucidnog Kremanca, IlijeMisailovića, bio “genetski idealista”. Pradeda mu Radovan ugostio je Feliksa Kanica, deda Milija tamnovao je uz gusle sa Dragišom Lapčevićem, a otac Gvozden primao čestitke sa svojeručnim potpisom  Šarla de Gola. Iz kremanskog Moljkovića hana u svet se odlazilo slobodnog  duha i  uma željnog znanja. Prvom nizbrdicom – do Užica.  

Moljkovića han u Kremnima

U  antologijama ovdašnjih  književnih  hroničara nije pomenut kao relevantan  pisac, delom zbog, pretpostavljamo, žanrovske rasplinutosti njegovih knjiga, delom zbog  divlje uljuđenosti  koju je ispoljavao prema savremenicima. Čovek koji je, vo vremja erskih tinejdžera u „piroćankama“, razbijao Brozove slike sa uzglavlja profesorskih katedri u Užičkoj gimnaziji nije mogao da računa na mesto u aleji zavičajnih literata.

Nije daleko od istine da je Moljkovićeve knjige nemoguće smestiti na neku od rodoslovnih grana srpske književnosti. Taj student Voje Đurića na slavnoj katedri svetske književnosti, govorio je da i najapsurdnija književna pomisao zaposeda veći duhovni prostor od bilo koje napoleonovske sile. Stoga je uglavnom istraživao mogućnosti vlastitog  pisma. Otuda i potiče glavni Moljkovićev nesporazum sa čitaocima. Nije ga slučajno neko ukoljički prozvao Bakunjinom srpske književnosti. Štošta ga je žuljalo i provociralo. Onde gde bi neko jedva uočio običnu korektorsku grešku on je nalazio razlog za blistav esej. Svuda i na svakom mestu  gde znanje zamuckuje a invencija zakazuje osećao se  prozvanim da reaguje i kritikuje, bez zadnjih misli.

Počev od prve, “Bem vam boga ušutkanog” (1976), u svim Moljkovićevim knjigama, po teško razumljivom redu vožnje,  smenjuju se  otvorena pisma urednicima brojnih časopisa, autobiografski fragmenti, moralističke rasprave, citati, pesme, polemičke žaoke, sudski izveštaji, žalbe i epistole, te neizbežne reminescencije na šezdesetosmašku  studentsku avanturu i sudbinu članova beogradskog disidentskog kruga. Međutim, tematsku raznolikost njegovog rukopisa objedinjuju briljantan jezik  i erudicija. Sanjao je Moljković, istrajno i  zaverenički, poput Emila Siorana, o jeziku čije bi reči, kao pesnice, lomile vilice.

Ilija Moljković

Bio je strog čitalac. Ispovedao je ljubav prema ruskoj književnosti pitajući se:

Koji će ikoji veliki svetski prozni pisac, romanopisac, pretrajati Dostojevskog i Tolstoja? – Čast Servantesu i Balzaku.

Koji je ikoji svetski pesnik veći od Puškina? – Čast Geteu.

Koji je ikoji veliki svetski satiričar ubitačniji ( i po vlast) od „ludog“Gogolja ? – Čast Aristofanu.

Koji je ikoji svetski novelista melanholičniji, „dramskiji“ od Čehova. – ČastBorhesu.

Koji je ikoji svetski filozof duhovniji od Berđajeva? – Čast Paskalu i Kjerkegoru.  

Iako je politiku shvatao kao neophodnost prevazilaženja svake politike, u njenim vrtlozima krije se i ključni  razlog neostvarenosti jednog vanserijskog književnog talenta. Politika je, kao i mnogo puta do sada, uzela danak literaturi. Na izvestan način,  Ilija Moljković se do kraja života  nije pomerio od onog čuvenog beogradskog Podvožnjaka gde je srpska policija pretukla mladost šezdesetosme. Proganjanja, zatvaranja, batinanja, suđenja, uhođenja koja su potom usledila nisu oduzela ništa od Moljkovićevog  idealizma.  Ali taj idealizam,  iz godine u godinu,  delio je sa sve manje  istomišljenika. 

U poslednjoj knjizi objavljenoj za života, „Izvadak iz Mislovatelja” (1998), za glavne uzročnike naših stradanja  tvrdio je da se nalaze u sujeti  (spregnutoj sa surevnjivošću) umišljenih veličina malog naroda. To su gresi koje nikome nije mogao da oprosti.

Od ideološke pošasti branio se ironijom. U jednom satiričnom tekstu iz zabranjene knjige, “U zaptu” (1984),  Moljković poziva svoju tetku da mu pozajmi svoje ovce koje umeju da predvide kijamet kako bi ih,  kao delagat erske baze,  iznajmljivao  drugovima u saveznoj vladi da se sa njima  samoupravno konsultuju o budućnosti države. 

Stigao je Ilija Moljković da pretrči Jugoslaviju i kao udarnik na više od dvadeset radnih akcija, ali i kao begunac (proterivan je kao“nepodoban i sumnjiv” iz rodnih Kremana, Užica i Beograda)  pred političkom represijom. Znao je da prenoći sa čergarima ili igrajući šah na slepo sa gastarbajterima u Švajcarskoj i Francuskoj. Proglašavan je za “ruskog špijuna” iako je jedini Rus kojeg je dobro poznavao bio, po policijskom izveštaju, izvesni Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Odbio je članstvo u Udruženju književnika Srbije, nekoliko puta prekidao profesorsku karijeru izdržavajući se isključivo od lektorskog rada… 

Bio je zatočnik one drevne metafore o putniku koji je, kada ga je talas visoko digao, ugledao čitav svet. Sa takvom vizijom, bilo ga je teško pratiti.

Podeli

Related posts