Ispovest nesuđenog Damjana


“Rekla je da teško da ću preživeti, plakala je celog tog smrzlog, zavejanog februarskog ponedeljka, u kome nas je pronašla. Onda je u gluvo doba noći došla njena prijateljica i mislim da njoj dugujem svoj životić. Ova koja me je pronašla sa mojom smeđom i belom braćom i jednom belom sestrom nije ni za šta, mene ako pitate. Prošlo je više od mesec dana od tada i evo me u njenoj ludoj kući, čudom ne mogu da se načudim. Zato vam i pišem, vi ako me ne spasete, jednostavno ne znam šta ću.

Jeste, rekla je: “Ne zvala se ja Milka, ako ponovo ne budeš imao tu svoju frizuru, zbog koje si bio najšarmantiji u svom leglu, a nestala je negde zato što si se preterano češao!” Ponekad se čini da zna šta priča, zato sam ovde, čekam to da ponovo budem dasa i da me neko ko nije ošinut i ima sređen život i misli, zauvek prigrli. Ona kaže da njen život nije luda kuća, već kalakurnica, ali ja to ne razumem, osim što mi zvuči bezobrazno, a ja sam fino vaspitan. Sama je priznala da ova koju zove Vasilija ima poremećaj u ponašanju, stalno laje na mene i samo se bojim da taj poremećaj nije nešto zarazno. Ona druga, koju najviše voli ovaj čovek koji tu takođe živi, odaziva se na Arsenija i njoj se ne približavam previše, iako ja mnogo volim mačke. To je tako jer se sva na mene nakostreši i izvije se, pa ispušta neke čudne zvuke koji mi se ni najmanje ne dopadaju. Sreća što po ceo dan spava, a tek noću ide u neki lov, tad kad ja spavam. Sreća je i što me ova žena neće krštavati, kaže da ne bi da mi daje ime, to je privilegija koja pripada onome ko će me zauvek čuvati. Dobro je, ove dve njene životinje nisu imale tu sreću, bar ja se neću zvati Damjan, kako je naumila.

Najnervoznija je, shvatio sam, kada joj naleti neko ko ne razume zašto bi ljudi poput nje živeli u ovoj zabiti. Tad smo ga nagrabusili. Po vasceli dan ide i broji, non-stop ponavljući reči poput praziluk, gluteus (saznao sam da je to kulturnij naziv od onog koji ona koristi), pa kaže: “On(a) će mene da pita šta radim ceo dan na ovakvom mestu i kako mi nije dosadno i zašto nemam stalan posao, mislim li o starosti!” Ono jeste, ova moja sve ume i nije da se dosađuje, ali taj deo s novcem, kako ga zaraditi, to joj nikako ne ide. Pa joj je onda neprijatno što mora da traži pomoć za nabavku meni neophodnih stvari. Mislim, ona kaže da su mi neophodne, ja bih rekao da bi mi mnogo bolje bilo bez njih. Onda ona tvrdi kako su njeno bogatstvo ljudi i kako se uvek nađe neko ko joj pomogne, a dok je takvih ljudi, kome još trebaju pare. Ne znam zašto se onda umal’ ne onesvesti kad joj je Nena iz Ivanjice rekla da taj neki Advocate, koji bi trebalo da mi nanosi na 7 dana, košta 1500 po ampuli. Videćemo šta ćemo i kako ćemo, rekla mi je, ali nije delovala ubedljivo.

Mene ovde i muče, samo da znate. Ona, žena koja me je pronašla, svaki čas zove nekog ko živi daleko, a bavi se mučenjem životinja. Kad god priča sa njim, on joj kaže: “Ne mogu sad, tetkoje, imam hitnu intervenciju!”, a ona mu kaže: “Ljubi te tetka, ne znam šta da radim sa ovim malim!”… I ona uvek pobedi. Onda znam da ću morati nešto da gutam, ili će me nečim mazati, dobro je samo što joj je taj zlostavljač rekao da sam mali i da moram da rastem, te da mi zbog toga daje hrane koliko mogu da pojedem, ali u 4-5 obroka. Ta žena stalno negde ide i kaže da ne sme da me ostavi samog, pa me nosa sa sobom u korpi, koja je predviđena za njeno branje gljiva, ali njih sada nema, pa stradam ja. Kad će već jednom te gljive, tad ću valjda i ja biti veći, pa ona neće moći da vuklja i mene i njih? Danas sam dva sata bio sa njenim životinjama u nekoj crnjuši, ona je brala, mi smo ležali i gledali se. Je li to vama normalno? Naravno da nije.

Koliko ona priča, onaj drugi koji živi tu, ne progovara. Ponekad samo kaže joj: “Smiri se, sve će biti u redu, ne sekiraj se, zaboleće te glava!” Ona za njega tvrdi da je snob koji da se nešto pita, niko od nas ne bi bio ovde, jer on preferira neke malinoe, australijske i druge ovčare. A tražio je i da mu obeća da više neće donositi kući siročad poput nas. Ona mu je to i obećala, svećano, nakon što je pronašla dobre ljude za jednog mog brata i sestru. Ali smo se onda u jednoj nezamislivoj mećavi i nemogućem minusu pojavili mi, nas tri i sve je palo u vodu. Mislim da se njoj ne može verovati, jer taj čovek mene miluje kad god ona ne gleda, a ona stalno viri kroz prozor, kao nadgleda ovu Vasiliju, da me ne pojede, a u stvari proverava njegovo ponašanje. Ne mogu da mu kažem da ga špijunira i da sve zna, a rado bih.
Mogao bih vam pričati još danima, ali mislim da je do sada iznet materijal i više nego dovoljan da me neka kučeća socijalan služba oduzme ovoj ženskoj goropadi i preda me u topao zagrljaj jedne stabilne, tradiconalne i visoko odgovorne porodice, kojoj bi ja bio sve i svja.

POMAGAJTEEEEE!”

Podeli

Related posts