Klasična muzika u vreme samoupravnog socijalizma

U vreme SFRJ klasiku su na lokalnom radiju, te pogotovu na državnim televizijama, puštali samo kada je dan žalosti. A dan žalosti se proglašavao kada umre neko iz prvog ešalona političara (oni za koje bi Zoran Radmilović u Radovanu Trećem podizao brk i uperio kažiprst nagore) ili se dogodi nesreća sa velikim brojem žrtava – npr. eksplozija metana u nekom ugljenokopu ili helikopterska nesreća. Dobro, ovo sa helikopterom se dogodilo mnogo kasnije, kada su u“rukovodioce“ unapređeni ponavljači iz vremena samoupravljanja, koji su, takođe,  avanzovali i iz „drugova“ u „gospodu“. Neko je primetio kako je paradoksalno da se, u žalosti za zlosrećnim rudarima, pušta muzika koju oni niti su kada slušali, niti su voleli, niti razumeli za života. Ali eto, takvo vreme bilo.

Bila je još jedna prilika kada se van malobrojnih prestoničkih radio i te-ve stanica mogla čuti neka imitacija klasične muzike – svake godine na prvi januar. Tada bi televizija (zna se koja; i tada se izgovaralo televIzija a ne telEvizija) puštala novogodišnji koncert Bečke filharmonije. Malo je bilo neprijatno, a verovatno je tako i danas, gledati vrhunske muzičare kako, predvođeni takođe vrhunskim onovremenskim dirigentima, sviraju otužne austrijske šlagere iz prethodnog, dakle devetnaestog veka („Na lepom plavom Dunavu“ i proče smeće) od onih Štrausa i sličnih. Ali valjda je samo toliko visoke kulture mogao da podnese prosečni samoupravljač, mamuran od kafanskog provoda u prethodnoj, tradicionalno najluđoj, noći.

Jedino koga znam da se iskreno obradovao bar jednom novogodišnjem koncertu bila je Borka A., baka mog školskog druga Saše. Gledala tako baka Borka nekog prošlovekovnog prvog januara, Bečku filharmoniju i prokomentarisala: „vidi ti ovo, njih stotina svira, a ovaj (dirigent, prim. autora) stoji ispred i – gustira„.

 Ako je klasična (tačnije – ozbiljna) muzika na lokalnim radijima bila vrlo egzotična pojava, postojale su na radio-stanicama većeg dometa, dakle onim “republičkim”, emisije klasične muzike, nije da nisu. U tom pogledu je sirota SFRJ, iako na pogrešnoj strani gvozdene zavese, imala solidnog konja za onu poslovičnu trku.

Koliko se sećam, a sećanjemi je sve tanje i maglovitije, na prvom programu Radio-Beograda od 11 pa dopodneva emitovala se emisija „Susretanja“, namenjena iskusnim i išlifovanuim ljubiteljima ozbiljne muzike, onima koji, kao ja danas, na kičaste novogodišnje priredbe gledaju sa blagim gađenjem, makar ih izvodili i najugledniji svetski orkestri (a npr. Bečkoj filharmoniji ugleda izvesno ne manjka). „Koncert Studija be“ bio je kanal posvećen klasičnoj muzici, i to opet onoj za sofisticiranu publiku, za one koji su još pre puberteta izgustirali Smetanine„Vltave“ i Mocartove „Male noćne muzike“.

Lara Tereščenko, prva violina Trga partizana, mnogo godina nakon sloma samoupravnog socijalizma

 Na popularnoj dvestadvojci(Radio Beograd 202) ponedeljkom uveče išla je emisija „Dragstor ozbiljne muzike“. Ime je izvrsno ilustrovalo uređivačku politiku, jer je repertoar zaista bio sličan asortimanu nekog „dragstora“ (tako su se zvale malobrojne prodavnice koje su radile do kasno u, a neke i celu noć). Onako kako ste udragstoru uvek mogli da nađete cigarete, dugotrajno mleko i „Vinjak“, ali ne mnogo šta mimo toga, tako ste u dragstoru ozbiljne muzike mogli da nepogrešivo čujete „Adađo g-mol“  od, navodno, Tomaza Albinonija, ili „Asturijas“ Isaka Albeniza. Ovaj potonji me nepogrešivo onesvešćivao, samo da bi me neki sat kasnije probudila jaučuća gitara Zlatka Manojlovića, najavljujuči noćni program, bez klasične muzike.

Jedne sam prilike proveo par meseci radeći u bifeu svog tadašnjeg fakulteta. Pokušao sam u tih mesec dana da kultivišem moje kolege, buduće agronome, puštajući im sa radija „Klasiku, molim“, ozbiljnomuzičku emisiju drugog programa Radio Beograda. „Klasiku, molim“ je bila slična ranije pomenutom „Dragstoru ozbiljne muzike“, dakle – pitkiji komadi za publiku koja tek treba da zavoli ozbiljnu muziku.

Drugog ili trećeg dana mog prosvetiteljskog pokušaja u bife je ušao jedan Bjelopoljac i zabrinutim glasom, mrtvo ozbiljno upitao „Što se dogAđa, da nije ope‘ umro drug Tito?“

Oni koji nisu poput mene i stotina hiljada meni sličnih „glasali nogama“ u poslednjih tridesetak godina bolje od mene znaju kakvo je danas stanje na ozbiljnomuzičkoj sceni,  posebno„na radi-jo i te-ve“. Ako je dobro – dobro je, odlično štaviše! Ako je loše, neka nam bar mala uteha bude to što znamo da je nekada bilo bolje.

Podeli

Related posts