LAMPEK MARKETING

Mitovi & legende: Pjević M. Dragan

Peter Handke, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, jednom prilikom je izjavio: Kremna su pupak sveta! Vadali ga tako po Tari, Drini, Mokroj gori, a kada je stigao do Kremana, njemu se toliko svidelo, da je rešio da baš tu sazida kuću. Nekako baš u to vreme, Kremanci su, bog te pita zbog čega, zaratili sa Mokrogorcima, tačnije sa Kusturicom, pa se Handke popišmanio. Kakav maler, kakva nesreća! Danas bi zasigurno imali turističku atrakciju više, još jedan razlog da se mladi, školovani kadrovi vrate kući. Mada, kad bolje razmislim, za dobre ideje nikad nije kasno. Već vidim obrise projekta prekogranične saradnje kako se krčka u tajnim odajama Regionalne agencije za razvoj pod kodnim imenom: DVA NOBELOVCA. Andrić Grad i Handke grad; Kustendorf i Handkedorf! Samo vas molim, javite hitno Pjeviću da ponudi Handkeu plac za brvnaru, odmah pored Karađorđevića placa. Ali potiho, da ne čuje Nemanja!

Dragan M. Pjević, turistički radnik iz Kremana je svoju javnu karijeru otpočeo sredinom devedesetih. Okušao se najpre u političkim vodama, u prvi mah, kao ubeđeni rojalista, ali su ga u jednom trenutku, privukle republikanske ideje Vojislava Koštunice. Neki smatraju da je baš on autor čuvenog proročanstva koje se misteriozno pojavilo baš uoči izbora 2000, o čoveku koji se preziva skoro isto kao što se zove selo odakle je rodom, ili tako već nekako, i pride sme da nas pogleda u oči. Navraćao je ponekad u agenciju mAd – marketing & advertajzing, gde sam u to vreme radio, češće da bi nam predstavio svoje ideje, nego po mudar savet. Radni dan u agenciji je izgledao otprilike ovako: za jednim računarom, Milojko Knežević bi od ranog jutra prevodio nešto sa francuskog ili engleskog, da bi se u retkim trenucima odmora vratio u srpski, tek toliko da popravi originalni tekst tamo gde je trebalo. A uvek je trebalo! Za to vreme, Aleksandar Đerić, direktor i vlasnik agencije, proučavao bi svete spise menadžmenta, marketinga & komunikacije, dok sam ja u računaru pimplao nekakve vizuale* pod budnim okom ove dvojice (ne zna se ko je od njih veći perfekcionista, da ne kažem neku drugu reč na slovo, na slovo P). Kancelarija nam je bila na Autobuskoj stanici u Užicu, na drugom spratu. Svratio sam proletos nekim poslom na tu stranu – izgledalo je poprilično avetinjski, ali je tamo negde 2002/2003 znalo da bude itekako živo, naročito kad bi nam, u jeku posla, u kancelariju banuo Pjević. Svetska pošušnjara, što bi rekao Dr Drinkman, uvek sa nekom umašćenom kožnom tašnom pod miškom iz koje bi vadio fasciklu sa isečcima iz novina, uvek spreman da potencijalnim donatorima i investitorima predstavi svoju najnoviju poslovnu ideju. Treće oko, Ilustrovana politika, Večernje novosti, Nervozna domaćica, nije bilo novina koje tih dana i godina nisu objavile nešto o Kremanskom proročanstvu, a čak mu je i Panović u Danasu pravio besplatnu generičku reklamu – malo, malo, pa bi u svojoj nedeljnoj kolumni pomenuo Mitra Tarabića  i neko od njegovih proročanstava. Pjević nam je, sav ponosan, pokazao svoj čudotvorni kamen sa nadnaravnim svojstvima širokog spektra. Kamen nije izgledao nešto specijalno – teško da bi ga čovek mogao razlikovati od bilo koje kremanske, staparske, ili čak bioštanske ripe.

„Prodao sam jedan Antiću“, pohvalio se. Naš Užičanin Radomir Antić je u to vreme bio trener Barselone – što bi rekao kolega Milojko Pantić, „našao se na krovu fudbalskog sveta“.

„Odlično ti je to, Pjeviću. Ali kad budeš prodao kamen svakom navijaču Barselone, to će biti uspeh. Tako treba da postaviš svoj strateški cilj“, progovorio je iz mene konsultant, onaj neplaćeni.

„Da li ima toliko kamena u Kremnima“, oprckivao je u pola glasa Milojko iz svoj ugla.

Zatim je Đera dočekao moj idealan centaršut i uhvatio ga na volej. Radionica vizije je bila njegova specijalnost. Istog trena je po standardnoj metodologiji planiranja krenuo sa maštranjem**  a onda se uključio i Milojko, pa je krenulo besomučno mozganje, da ne kažem brainstormig, tako da smo još dugo, nakon što je zadovoljni Pjević šmugnuo iz kancelarije, razrađivali mogućnosti aktiviranja turističkih potencijala Kremana. Ne sećam se baš kakve su nam ideje u tom neplaniranom trenutku odmora izletele iz tamnih dubina konsultantskih umova; da smo se nekim srećnim slučajem ovih dana zadesili na istom poslu, na istom mestu, verovatno bi smo u detalje razradili taj već pomenuti projekat prekogranične saradnje pod kodnim imenom „Dva nobelovca“. Pjević bi već kod nekog firmopisca naručio table sa natpisima Handkegrad i Hankedorf i krenuo da ubeđuje Kremance kako je vreme da zakopaju ratne sekire i popuše lulu mira sa Mokrogorcima, to jest sa Kusturicom. A koliko sutra bi odmah pored tezge sa suvenirima postavio tablu: ovde je Peter Handke izjavio: Kremna su pupak sveta***, a možda bi nabavio i sanduk za sladoled. Skucali bi mu očas posla i jedan nacrt projekta za Vladin program digitalizacije Srbije, gratis. Cenim da bi mu predložili projektovanje neke digitalne skalamerije u koju ubaciš žeton i ukaže ti se Peter Handke, nešto kao hologramska Princeza Leja u Ratu zvezda, koji na 24 jezika kaže: Kremna su pupak sveta! Mislim da bi i premijerka Ana Brnabić zdušno podržala ovu ideju.

Ili možda, Handke za nerotkinje… Nikad se ne zna, možda navale kineske studentkinje uporedne književnosti, i ko zna sve još; postoji mnogo tržišnih niša koje treba pokriti, a Pjević M. Dragan je čovek koji je spreman za izazove svake vrste.

Poslednji put sam Pjevića sreo negde proletos. Javio mi se bog zna kako srdačno i još jednom zatražio konsultantsku uslugu, iako sam ga zbog nečega prethodni put najstrašnije napušio.

„Je li, boga ti, čuješ li se sa onim tvojim Sergejem? Pitaj ga hoće li da mu napravim neko proročanstvo“, prozborio je onako srdačno i prostodušno. Ne zovem baš često Sergeja. Uvek je u nekoj neopisivoj gužvi i retko možemo da porazgovaramo kako treba. A naročito tih burnih dana kada je pride postao i predsednik stranke.

Ipak sam ga pozvao te iste večeri, ulovio pravi trenutak, pa mu izložio Pjevićev predlog. Siti smo se ismejali, pa prešli ne neke druge, važnije teme. Ali, ne lezi vraže; par dana kasnije, na naslovnoj strani „Informera“, ili nekih drugih, dobro obaveštenih novina, osvanuo je po prvi put u istoriji srpskog novinarstva negativno intoniran tekst po pitanju Kremanskog proročanstva****. Nije tu baš pisalo da su pomenuti rukopis podmetnuli čaršijski zajebanti i zgubidani skloni maštranju i mozganju, kakvih je i u to vreme u izobilju nicalo u Užicu, ali se, čini mi se, sitnim slovima ispisano, potkrala reč: prevara. Uvek budna Služba je nanjušila opasnost, pa je za svaki slučaj zapodenula priču spremnu za detonaciju, za slučaj da se Sergej odluči za političku propagandu po rečenom kremanskom obrascu. Sergej se odlučio za drugačiji, moglo bi se reći takođe kremanski pristup javnoj komunikaciji, a što se proročanstava tiče, mogli smo ovih dana na društvenim mrežama stidljivo propratiti proročansku viziju o čoveku iz naroda, koji razgraničava, kako bi svako mogao u miru da živi, svoj na svome…

I eto, to bi bilo sve u ovom izdanju našeg feljtona: Uvod u lampek-marketing. Opširnije o istoj temi poslušajte u podkastu RADIO CENTRALA, koji se može pronaći na adresi: www. minutdodvanaest.rs.  Gosti dosadašnjih emisija u drugoj sezoni bili: Milan Todorović-Čarli, Radovan Cicvarić, Vladimir Gredeljević, Nebojša Milutinović- Mita, ljudi s petljom. U subotu, od 9:00 čeka vas novo, specijalno izdanje naše emisije pod nazivom: Odbrana Ročnjaka, u kojoj gostuje Vladan Sinđić. 

*Grafička rešenja, vizuelni identitet za marketinške kampanje, i slično.

**Radionica vizije koja služi kao uvod u strateško planiranje.

***Neki su ovu Handkeovu izjavu doslovno preveli kao: Kremna su želudac Evrope. Ja sam ovu priču čuo od jednog istaknutog kremanskog zeta, čoveka sa istančanim jezičkim osećajem, i on je upotrebio izraz pupak. A i Milojko Knežević bi se sasvim sigurno složio.

****Najljubaznije molim sve one koji su skloni istraživačkom novinarstvu i imaju vremena i živaca da istraže slučaj i pronađu tekst, jer ga na nesreću nisam sačuvao. Plaćam piće.

HHandke popišmanio. Ha

Podeli

Related posts