Lepo vreme za mladi grašak

Užice na filmskom platnu ne razlikuje se mnogo od Užica u stvarnosti, kao Vilerov goblen od jutra na Zabučju. Uostalom, Užičani su još od Milekića i Terzića vazda više voleli da režiraju i fantaziraju  nego da igraju. Samo je na filmu moguće zaspati u Užicu a probuditi se u Čačku. Moguće je i u snovima, ali to mu dođe jedno te isto, ako pod snovima podrazumevamo stvarnost u razgolićenom – da ne kažemo razgaćenom – vidu. Još ako je taj film režirao i napisao Puriša Đorđević, Čačanin kome se još uvek nije ostvarila životna želja da postane Užičanin, onda takvi montažni rezovi predstavljaju nešto više od puke rediteljske ekscentričnosti. Ima tu nešto od one grebićke zavisti još od vremena kad bi golman Borca redovno popio bar jedan gol kroz noge na stadionu podno Begluka.

Puriša je inače bio i fudbaler, i partizan, dobro, i Fiolin drug, objavio je  toplu, raspevanu autobiografsku povest o vezama  dva grada pod okupacijom.  Sa lepim naslovom –  „Pisma iz male varoši“ , u onoj kultnoj Nolitovoj ediciji za decu „Raspust“, među naslovima kakvi su „Rani jadi“ Danila Kiša, „Rat planeta“ Herberta Džordža Velsa ili „Doživljaju Šerloka Holmsa“ Artura Konana Dojla. Ali za nas je mnogo važnije da je Puriša Đorđević snimio 1961. godine u Užicu igrani film „Prvi građani male varoši“.

Glavne uloge tumačili su Rade Marković, Ljuba Tadić i Jelena Jovanović (kasnije Žigon), a nećemo pogrešiti ako kažemo da je noseća rola poverena gradu koji doživljava jednu od svojih ključnih metamorfoza u 20. veku. Grad u pubertetu čiji će zadocneli efekti ostaviti nepopravljive urbanističke ožiljke. Na prvi pogled, stari rediteljski lisac kao da na fonu jednog ljubavnog trougla slavi „obnovu i izgradnju“, međutim, iz današnje perspketive, posredi je nešto drugo. Mala varoš rađa se i umire u centru, reče neko u ovom filmu čije sekvence pratimo kao svedočanstvo o Atlantidi.

Đorđević je pakovao pomalo holivudski: ulicama odjekuju zvuci sving orkestra, gotovo ni traga od posleratnog siromaštva, nova proleterska klasa iz okolnih sela se ne vidi, iako ih starosedeoci posprdno nazivaju „Šveđanima“, jabučnjak u Turici deluje kao vrt francuskog kralja, a policajac u stasu i glasu Dragomira Bojanića Gidre, kao da duh Krcuna nikad ne spava, žali se da lopova nema i šverca je sve manje. Uostalom, istorija pripoveda da je tih dana 1961. godine  vlast prezaposlena proslavom 20. godišnjice ustanka u Srbiji, postavljanjem Titovog spomenika na Trg partizana i da se Slobodan Penezić svakodnevno muva po gradu. Ni traga od toga u Purišinom filmu. Možemo samo da sa lokalnim bricom oplakujemo nestanak starogradskog jezgra, dakako, i sudbinu predratnog šustera i golgetera koji je zahvaljujući ratnim zaslugama avanzovao do predsednika opštine, ali mu se zarad opštih interesa nije dalo da osvoji srce lepe arhitektice. 

Jednom sam Đorđevića pitao o utiscima sa snimanja filma u kome jedna idilična varoš nestaje u zahuktalom urbanom razvoju. Iste godine Veljko Bulajić snima “Uzavreli grad”, sličan film o Zenici. Međutim, i bez lokalpatriotskog navijanja, Užice izgleda kao da je izašlo ispod holivudske prese.

– Tačno je da taj film izgleda pomalo holivudski, ali možda baš zbog toga nije prihvaćen u Puli. Tema je pala u kontra smeru od proklamovanog. Scena venčanja i poslednji kadar snimljeni su u Čačku. Glavni lik izlazi iz opštinske zgrade, ulazi u automobil ali na glavnoj ulici u Užicu nema nijednog vozila. Čekamo da naiđe da bismo nastavili snimanje, ali smo toliko dugo čekali da smo odlučili da taj kadar snimimo u Čačku.

Grad se u filmu ne spominje kao Užice. Međutim, osim prepoznatljivog pejzaža, zbog nekoliko replika, moglo bi se reći i danas aktulenih, znamo da je reč o našem gradu. Primerice, jednu izgovara Ljuba Tadić u ulozi vajara: „U maloj varoši ne vole žive umetnike“. Dobro rečeno. Drugu čujemo od Farelija, volšebnog organizatora  književne večeri dok traži dozvolu od policije za svoju manifestaciju pod nazivom „Veče moderne magije i beletristike“ (da prikladnog li imena za mnoge književne večerinke iz vremena sadašnjeg!). On mešetarski zaključuje: „U malim mestima nema ništa bez stranog imena.“  I ovo nam je nešto poznato.

Bilo kako bilo, film je iluzija. Ova Purišina  je začuđujuće interesantna, pa se i Užice dobro drži kao Potemkinovo selo gde, kudikamo više od glavne junakinje, ideologija koketira  kako sa onima koji iskreno veruju u njena obećanja, tako i sa onima koji bi sa njom da provedu samo jednu noć, slušajući sving, naravno.

Ideologija će mnogo ozbiljnije zaigrati za raju, bez zanemarivanje taktike,  u „Užičkoj republici“.

Nego, manimo se politike i njenih lokalnih emanacija. Šta je zajedničko svim filmovima snimljenim podno Zabučja? Ljubavna priča. Da izvinite na patetici, ima nešto neprolazno kad se u Purišinom filmu Ljuba Tadić udvara devojci pa kaže: „Lepo vreme za mladi grašak!“ Jeste da je to smislio jedan Čačanin, ali ubeđen sam da je samo u Užicu takva rečenica mogla da mu padne na pamet.

Podeli

Related posts