Miloš Cvetković, produžena ruka istine

Piše: Zoran Jeremić

Svako onaj ko se na bilo koji način bavi retrospektivom godina opasnog življenja na prostoru bivše Jugoslavije mora da računa i na medijsku recepciju događaja prepunih stravičnih svedočanstava. U većini recentnih  svetskih i domaćih foto-albuma objavljenih tim povodom nalaze se i radovi Miloša Cvetkovićay profesionalnog užičkog fotoreportera.

Cvetkovićev fotožurnalizam postao je prepoznatljiv sredinom sedamdesetih godina, u jeku procvata omladinske štampe sa liberalnijim i otvorenijim pristupom društvenoj zbilji. Sa prvim, na kredit kupljenim Mamiy aparatom i akreditacijom Večernjih novosti, Cvetković se 1977. obreo na trci bolida u Monte Karlu. Međutim, mesto ga ne drži: fotografiše splin pariskih četvrti, sjaj i bedu kanske Kroazete, demonstrante predvođene od Brižit Bardo, dok protestuju u ime zaštite fokinog krzna; u Kopenhagenu pravi foto-sešn u Kristijaniji,čuvenoj hipijevskoj koloniji… Putuje: Berlin, Barselona, Budimpešta, Amsterdam… Kao u Vendersovom filmskom kaleidoskopu.

Sve do početka devedesetih, Cvetković svetske atrakcije prodaje budzašto vodećim jugoslovenskim njuz magazinima, a onda, kako se epicentar planetarnog žurnalizma pomerao jugoistočno od Maribora, sve ređe je pečatirao pasoš. Rat sa lica mesta je možda najveće iskušenje, majstorska disertacija za svakog foto-reportera. Nije nimalo slučajno što su, recimo, građanski rat u Španiji ili, znatno kasnije, onaj u Vijetnamu, u globalnoj svesti memorisani kao potresne fotografske činjenice o njima. Fotografija golog južnovijetnamskog deteta polivenog američkim napalmom, koje trči prema kameri, raširenih ruku, vrišteći od bola, ta fotografija je, objavljena na  naslovnim stranicama većine svetskih listova 1972. godine, sasvim izvesno u većoj meri animirala javnost da osudi rat nego desetine televizijskih reportaža o varvarstvu jedne političke avanture. Uostalom, vizuelna komponenta je jedan od najpouzdanijih saveznika ali i najdoslednijih neprijatelja svake ratne mašinerije. Rat je završen onog trenutka kada je vizuelno prezasićen, ostalo su puškaranja neprilagođenih fanatika.

Isto tako, delotvornost Cvetkovićevih fotografija nastalih tokom poslednjih nekoliko ratova na prostoru bivše Jugoslavije, u vidnom polju ograničenom košmarnim sociološkim podtekstom i jeftinom simboličkom redukcijom političkih oligarhija, do te mere je uzbudljiva da ih, neretko, nijedan dugometražni film zadugo neće prevazići. One otvaraju pitanje duboke strepnje nad prizorima ljudskog beščašća. Reč je o svojevrsnoj dramaturgiji straha i beznađa.

9.mart 1991. godine, Beograd foto: Milos Cvetkovic

Fotografije iz pomenutog razdoblja koje je Miloš Cvetković potpisao za vodeće svetske dnevnike i magazine: Time, Newsweek, Paris Match, International Herald Tribune, The Independent, Der Spiegel, The New York Times… kao i u brojnim domaćim dnevnicima, prevazilaze logiku informativnog, rezon male šokantne senzacije bez značajnih posledica po posmatrača. Te fotografije su, iako katkad suviše ikonografski sugestivne,  izazov društvenim stereotipima, poziv na uzbunu. Cvetković u svom najboljem izdanju zapravo sve mentalitetske odlike našeg posrnuća sa ivice svog vizira vidi kao univerzalnu bedu obezličenog sveta. Gledajući njegove snimke sa i okolo ratišta, mi kao da prisustvujemo predstavi Artoovog pozorišta surovosti.  I to je ono zbog čega ćemo poveliki broj njegovih fotografija pamtiti.

Suzan Zontag u svojoj studiji On Photography piše da kamera nije „produženo oko“ onog koji snima već „idealna produžena ruka svesti“. No, kakoje svaka fotografija tek fragment, njena moralna i etička težina zavisi od konteksta u kojem se vidi. Miloš Cvetković profesionalizam ne pretpostavlja društvenom angažmanu, ne smatra da njegove fotografije moraju da  polažu pravo na konačnu istinu, ali njihova dokumentarna vrednost,  njihov sadržaj  viđen iz rakursa  koji naslućuje trenutak pravog osećaja, otvara pitanja koja nedvosmisleno promišljaju uzroke lične i kolektivne kalvarije. Udeo slučaja tu je zanemarljiv. Slučaj je sinonim za šesto čulo svakog dobrog fotoreportera. Ako vam kaže da je nešto slučajno snimio, znajte da laže.

To što najbolje Cvetkovićeve fotografije predstavljaju emocionalne anegdote koje kod posmatrača izazivaju moralnu ozlojeđenost ili milosrdno saučešće, posledica je jedne dugoročne i mukotrpne strategije, godinama izgrađivane kako na promišljanju stvaralačkih domašaja  drugih majstora fotografije tako i kroz kristalizaciju vlastite avanture s druge strane objektiva. Slučaj je, dakle, hteo da se na Cvetkovićevoj prvoj objavljenoj fotografiji nađe trkački automobil čiji je vozač pogrešno procenio krivinu. I eto prigodne metafore za čitav njegov budući opus: čovek koji je izgubio kontrolu nad brzinom vlastite sudbine; blistava olupina na bunjištu basnoslovne oholosti.

Cvetković ne voli da mistifikuje svoj posao. I u najtežim vremenima izjutra bismo ga zatekli kako ispija kapućino u nekom od užičkih kafea, a već u podne primetili bismo ga u  televizijskom izveštaju na nekom od zgarišta naše loše režirane svakodnevice. Čak i kada ne nosi fotografsku opremu, izgledakao da upravo kreće na safari. Manje je poznato da je Cvetković jedini jugoslovenski fotoreporter koji je dobio i novinarsku nagradu.

Protest u Uzicu,oktobar 2000 god. foto: Milos Cvetkovic

Tokom svih ovih decenija profesionalnog rada najteže mu je bilo kada je jednom od urednika-aparatčika poslao seriju potresnih fotografija izbeglica na šta mu je ovaj odgovorio: „Cvetkoviću, ovo ništa ne valja. Snimi mi srećne i zadovoljne izbeglice.“

Taj prag Cvetković nikada nije prešao. Zato mu i verujemo.

Podeli

Related posts