Mostarska veza

Zapisao Radovan Marinković – Rašo Šjor (Užice, januar 2002. godine)

Daleke 1970. obreo sam sam se u Mostaru, gde sam došao da ispunim svoje dečačke snove, da postanem jedan od „sinova neba“. Nisam ni slutio da će me nešto odvratiti od toga. Još manje sam mogao pomisliti da će to biti jedan komad plastike. Ali kakav je to komad plastike bio?!

Do jeseni 1971. zajedno sa ortacima iz škole uredno sam išao na igranke u „Abrašević“, gde je svirao naš odlični školski bend. Svirali su se rok hitovi bendova kao što su Kinks („Lola“), Black Sabbath  („Paranoid“), Moody Blues, Hendrix  i još koješta.  Slobodno vreme u internatu provodili smo uglavnom preslušavajući zavidne količine ploča. S obzirom na to da nas je bilo sa svih strana bivše Jugoslavije, čulo se obilje „muzičkih ukusa“.

Susret mog života desio se u jesen 1971. Vratili smo se sa letnjeg raspusta i svako je doneo po neku novu ploču. A ploču mog života doneo je moj ortak iz Županje.

U početku nisam svatio njegovo oduševljenje tamonekim „Generatorom“… Bilo mi je jasno da sam „malo zbunjen“. Posle nekolikopreslušavanja otvorio se jedan sasvim novi vidik. Postao sam dobrovoljni zaljubljenik benda Van Der Graaf Generator i njihovog frontmena PeteraHammillla.

Na predstojeći zimski raspust otišao sam sa nekoliko ploča. Među njima je bio i album sa neobičnim naslovom – „H to He Who am the Only One“  i neobičnom atmosferom. Šetajući te ploče kod nekih ortaka u Užicu, upoznao sam buduće zaljubljenike VDGG-a (Truba, Čaja…). A onda je krug počeo polako da se širi. Rodio se kult  benda Van Der Graaf.

Reč kult upotrebljena je bez ikakvog preterivanja. Noćima smo sedeli i slušali tog neobičnog čoveka pod imenom Peter Hammil. To je jednostavno odudaralo od svega postojećeg što smo upijali u naše mlade duše.

„Killer“ nas je vodio u neobične i tamne dubine postojanja; „House  with No Door“ nam je malo spuštao tenzije. A onda te dočekuju „The Emperor…“, „Lost“ i konačno „Pioneers Over C.“, koji ti uopšte ne dozvoljavaju da izađeš iz tog neobičnog, potpuno različitog sazvučja. Počeli smo da se družimo preko VDGG-a. U svim tim preslušavanjima počeli su se javljati ljudi koji su bili i ostali pravi fanovi  – Vojo, Šmit, Mićun, Rino, Ćole, Rade…

Onda smo izmaštali još jednu zajedničku želju – da pozovemo Petera Hammilla da dođe u Užice. I mi smo ubeđeni da bi On došao! Manjeg grada a više zaljubljenika u VDGG nisam  nigde sreo. I danas ih slušamo sa istim uzbuđenjem. Kada se budemo organizovali za jedno zajedničko slušanje, konačno ćemo uputiti poziv tom vitezu reči i muzike.

Ubeđen sam da će odgovoriti pozitivno.

Podeli

Related posts