Noć u kući moje majke


S jeseni je bilo već sasvim jasno da „godine raspleta“ ubrzano metastaziraju u godine raspada Jugoslavije, a kako je još u maju te 1990. umro Alija Sirotanović, rudar iz Trtorića kod Breze, slavljen kao „heroj socijalističkog rada“, to je svaki rad, pa i taj već uveliko izvikani u duhu samoupravnog socijalizma, postao žrtva simboličke (a bogme i kliničke) smrti jedne ideološke prakse koja se tek nepunu godinu ranije, rušenjem Berlinskog zida, strmoglavilla u bespuće istorije. Ostaje, međutim, nejasno zašto je reditelj i scenarista Žarko Dragojević za svoj celovečernji prvenac „Noć u kući moje majke“ izabrao Užice kao filmsko poprište ljubavne drame u sumraku komunističke epohe. Film je inače sasvim solidan za ondašnje standarde, ali sa poprilično zadocnelim efektom opasuljivanja. Pred premijerno prikazivanje naredne godine u aprilu, već se uveliko osećao barut duž auto-puta „Bratsvo i jedinstvo“.

I pored zavidne glumačke podele, na čelu sa Ljubišom Samardžićem, Petrom Božovićem, Stoletom Aranđelovićem, Dušicom Žegarac, Slavkom Štimcem i mlađanim Igorom Pervićem u glavnoj ulozi, reditelj je angažovao brojne užičke glumce da u drugom planu nose scene društvenog okoliša. Pošteno govoreći, na eksterijeru se nije moralo mnogo ni raditi. Sivilo je carevalo svakodnevicom i bez filmskih indikacija. Čudna mi čuda što se u udžericama na Međaju u to vreme panduri švalerišu, dok se na pijaci mešovite robe šapuće da je Levi Štraus vadio krštenicu u okolini Novog Pazara.

Bilo kako bilo, Užice u Dragojevićevom filmu izgleda sumorno: Branko Popović đuska sa nekom blajhovanom plavušom iznad „Krmećaka“, Čopi podvodi Rumunke Slavku Štimcu na buvljaku, Toma Trifunović švercuje korejske televizore, Zoki Karajić kao portir čuva „Prvi partizan“ od alavih direktora, Olja Bećković uzalud traži posao u „Tvrdom metalu“, a Boban Ljubičić kao policajac privodi čestit svet na saslušanje kod načelnika SUP-a, nekoj desetoj kopiji Megrea. Sodoma i Gomora!

Kao da je slutio gondolu, Dragojevićev glavni junak izađe iz auta na Zlatiborskom putu, a u sledećem kadru hoda na Starom gradu. Ako me pamćenje ne vara, u onoj klozet-pećini verna ljuba Igora Pervića kao da mu recituje stihove Vaska Pope… „Vrati mi moje krpice“ i tako to… Ali zanemarimo ljubavne jade, u drugom planu, predvođeni sindiklanim prvakom Žikom Valensom, radnici kliču: Živela demokratija i višepartijski sistem! Malkice kandiše, ali pluralizam cveta kao šeboj na kremanskim livadama. Demonstracije sa prigodnim parolama i portretima Slobodana Miloševića, Vuka Draškovića, Tita, Karađorđa i Njegoša protiču mirno sve dok jedan od štrajkača, tumači ga čuveni kaskader Bata Kameni, ne vikne „Jedite govna četnici!“ i ne nastane rusvaj.

Štimac se žali glavnom junaku koji se upravo vratio iz vojske: „Svi hoće vlast, i kusi i repati. Pošten svet bi negde da se skloni dok prođe otimačina, ali nema gde.“ Ovo mi je nešto mnogo poznato. To u filmu „Noć u kući moje majke“ traje 96 minuta, a u ovdašnjem političkom životu bar za pola veka duže.

Podeli

Related posts