O hrabrosti i herojima

Najranije sećanje na pojam hrabrost vezujem za svoju fasciniranost neprikosnovenim, odvažnim apačkim poglavicom poznatijim kao Džeronimo. Njegova nepokolebljiva pravedna borba protiv agresora na indijanski narod, odlučnost, požrtvovanost koja se graničila sa fanatizmom, u mojoj mladoj i nerazvijenoj svesti načinila ga je božanskim besmrtnim bićem. Verujem da je taj model, mnogo godina kasnije, bio platforma na osnovu kog sam, u životu, među stvarnim ljudima, postavila lični sistem vrednosti. Negde tu, rame uz rame sa njim, moja mera za odvažnost bili su i glavni junaci naših filmova sa temama iz NOB-a, Prle, Tihi, Boško Buha, Sirogojno i mnogi drugi. Vremenom kako sam rasla, svoju potrebu za ličnom neustrašivošću demonstrirala sam prosipanjem omražene supe u odvod slivnika da me ne vidi mama ili kad sam postala još malo starija, prvim bežanjem sa časa. I bila sam zadovoljna. Kakav izazov, takva i hrabrost.

Danas se o hrabrosti ne priča mnogo. Pojave se primeri pojedinaca iz života koji svojim delovanjem zasluže da se za njih kaže da su hrabri. Međutim, mnogo se više govori o strahu. On je ta parališuća sila koja nedozvoljava, brani, koja se povlači, zbog koje se okreće glava i drži jezik za zubima i čini se mnogo je jača od odvažnosti. Hrabrost ne isključuje strah. Naprotiv, da bi se uopšte ispoljila hrabrost, neophodno je prisustvo straha. Hrabrost je svesna odluka da se preduzme određena aktivnost, uprkos posledicama koje takva aktivnost može izazvati, uprkos riziku, uprkos strahu ili bolu. Neosećanje straha u rizičnim situacijama ne može se pripisati hrabrosti, već nepromišljenosti. Postoje i one situacije, kada u trenucima objektivne opasnosti, čovek oseća ravnodušnost, tj. ne prepoznaje opasnost, što u krajnjem slučaju ima veze sa nekim psihičkim poremećajima.
Hrabrost je nesvesna i životinjska sila ako u njenoj osnovi nije plemenit i nesebičan cilj. Odvažnost koja je svesna i božanska graniči se sa herojstvom. Herojstvo i hrabrost nisu jedno isto. Hrabrost može postojati bez herojstva, ali herojstvo sadrži u sebi oboje. Hrabrost i kada je najveća nije dovoljna da se nazove herojstvom. Biti heroj je karakter. Kod heroja instinkt za očuvanjem života postaje slabiji i manji u odnosu na njegovu ljubav za ideal, za saznanje o najvišoj istini. Heroj umire samo za ideal. Herojstvo je čisto i nevino.

Ova priča o hrabrosti i herojima, podseti me na neka pređašnja vremena i na neke heroje o kojima smo samo čitali iz knjiga i đačkih udžbenika. Po kojima su nam se zvale ili zovu ulice i škole. Zbog kojih smo bili ponosni što su potekli iz našeg naroda. Na ljude koji su imali vizije, ideje, koji nisu odustajali i koji su se javno borili, ne mareći zbog tuđe osude, neslaganja, ismevanja i na taj način demonstrirali svojevrstan primer moralne hrabrosti.

Današnje nepravedno, teško, turobno, bezosećajno vreme, zbog opšteg sunovrata sistema vrednosti u društvu, čini mi se više nego ijedno prethodno, vapi za svojim herojima.

Podeli

Related posts