PLOČE KOJE NISU NA PRODAJU

Moram da priznam da nikada nisam bio neki veliki ljubitelj Stonesa, pogotovo ne danas, mada sam neke njihove albume svrstao u svoju kolekciju ploča. I dok su neki moji drugari kupovali gotovo sve što nosi etiketu sa isplaženim jezikom (zaštitni znak Stonesa), ložili se na masu stvari u vezi sa Jagger & Co., ja sam na sve to bio poprilično ravnodušan. Ne vidim u toj činjenici ništa posebno. Jednostavno, kod mene ljubav prema rocku nije podrazumevala Rolling Stones. Možda i zbog toga što su se uglavnom forsirale stvari koje su me odbijale (svetogrđe!) od Stones zvuka, poput Satisfaction. Više su mi ležali mistični zvuci Jaffersona i sličnih izvođača sa Zapadne obale.

No, slučajnost se postarala da malo bolje pročačakam uši.

Prvi album Stonesa čak nisam ni kupio, dobio sam ga na poklon. Sedamdesetih i osamdesetih godina LP ploče donosile su se iz Soluna, Trsta… Neko je znao da potegne i na duži put, ali gotovo svi smo naručivali ploče iz Engleske. Cob records, Gema i Jo Jo records neke su od kuća kojima smo, uz molitve, slali avionska pisma sa novcem ubačenim u neprovidan papir, često u indigo. Reč  je o, verovali ili ne, dinarima, čuvenim crvendaćima, tzv. konjima.

Pošalješ i čekaš – original!

Jednog septembarskog prepodneva 1977. godine u mom poštanskom sandučetu ugledah zabodenu prepoznatljivu četvrtastu kutiju. Ploča, šta bi drugo bilo!? Obično bih se sjuro ka sandučetu kad ugledam naručenu ploču, ali tada sam bio zatečen jer nisam očekivao nikakvu pošiljku te vrste. Ime primaoca i adresa bili su nečitki. Shvatio sam da je greškom ploča stigla do mene. Poštar je verovatno po navici paket spustio  moje sanduče. Smotao sam ploču i trkom uz stepenište stigao do sobe. Usledio je ritual otvaranja pošiljke, gustiranje cigarete uz kafu, i uvek ista nepoznanica: da li je unutra glavna porudžbina ili alternativa. Izvučem ploču, a ono – Sticky Fingers! Na omotu farmerice sa pravim rajsferšlusom – metalnim.

„Brown Sugar“ i „Bitch“ imao sam na singlu, „You Got To Move“ sam već negde slušao, a ostalo nikad čuo. Stavim na gramofon i tako se prvi put oduševim Stonesima.

Neko vreme nikome nisam govorio za novu ploču, da slučajno ne budem otkriven. Kasnije, kada je ekipa dolazila u pohode, obavezno se preslušavala i ova ploča, koja je tada, mislim, bila jedina u gradu. „Can’t Your Hear Me Knocking“ bila je moj favorit sa ovog albuma.

Nešto kasnije nabavio sam Exile On Main Street i još ponešto iz šezdesetih i sedamdesetih, zaključno sa Goats Head Soup, koja je ostala kod nekoga. Kasnije su Stonesi pravili interesantne koncerte albume (poznate kao rock and roll circus), ali u muzičkom smislu meni je to bilo zvučalo poprilično tanko.

Uz Sticky Fingers proveo sam neponovljive večeri i noći. Miris i atmosferu neke od njih ponekad osetim i danas. Nekako, što vreme više prolazi, i ovu ploču, između ostalih, volim da slušam sam, i da se, baš kao i sada, vratim u svoju sobu u ulici Lubiše Vesnića 10.Pravog vlasnika Sticky Fingers nikada nisam upoznao.

Nemojte propustiti priliku da čujete ceo album, jer se naš administrator potrudio da od njega sada budete samo klik daleko (za one nestrpljivije, Next i Previous dugmići su za prelazak na narednu/prethodnu pesmu albuma). 

Podeli

Related posts