Pozorišni bife (11)

Nije da se te 1971. godine u titovoužičkom Narodnom pozorištu nije radilo, ali se u vazduhu osećao kraj jedne ere koju možemo nazvati “bulajićevom”, jer kada se pogleda repertoar iz tog vremena najčešće pominjano prezime  je Bulajić, bilo kao reditelj, bilo kao tekstopisac. Njegova supruga Lidija je takođe često glavna glumca, tako da slobodno možemo reći da su Bulajići “alfa i omega” tih godina na “novoj” titovoužičkoj sceni.

L.idija Bulajić i Mihailo Foro u predstavi „Dundo Maroje“ (1971)

Još jedno intrigantno prezime koje se često pominje u to vreme je Srbljanović. Velizar Velja Srbljanović* je često potpisivao scenografska rešenja i nakon odlaska Bulajića. Pored toga što je bio izuzetna scenograf, bio je i odličan slikar. Njegova supruga Desa, nakon ukidanja profesionalnog pozorišta u Pljevljima, gde su oboje ponikli, dolazi u ansambl titovoužičkog Narodnog pozorišta gde ostvaruje nekoliko izuzetnih uloga.                                                                                                     

Velizar Velja Srbljanović

Ne misleći ništa ružno sa tim, moramo i ovom prilikom pomenuti da je to ipak “provincijsko” pozorište sa svim dobrim i lošim osobinama koje taj epitet nosi sobom. Sa društveno/političkog aspekta se čak može reći da je to uspešna godina jer je Narodno pozorište u Titovom Užicu ukazom Predsednika SFRJ-ota, Josipa Broza Tita, povodom 25. godišnjice postojanja i rada, za naročite zasluge u radu od značaja za razvoj pozorišne umetnosti i za kulturno uzdizanje naših naroda dobilo Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima. Kada se analiziraju naslovi izvedenih premijera, pisci tekstova, rediteljska imena itd. primećuje se oseka angažovanih, avangardnih tema koje mogu da provociraju, dok se s druge strane akcenat stavlja na komediju ili predstave sa revolucionarnom tematikom. Doduše ne može se ni očekivati da jedno malo provincijsko pozorište svake godine pravi uspešne “velike” projekte koji bi se nosili sa velikim kućama svetskog renomea, ali naša megalomanija je nezasita pa nas ne čudi da smo često skloni tome da hoćemo i “jare i pare”, i to sad, i odmah. Od te boljke se izgleda ni danas nismo izlečili. 

U februaru se pojavila premijera “Golorukih” po tekstu Vuka Vuča u režiji Rajka Radojkovića koji režira i “Legendu o Bošku Buhi” po tekstu Miroslava Belovića i Stanislava Pešića. Kada se malo zadubite u arhivske podatke, možete se uočiti da su se u to vreme često pripremale po dve predstave u isto vreme. Npr. “Goloruki” su premijerno izvedeni 7.februara a “Legenda o Bošku Buhi” 11. februara. Takođe se običavalo da isti reditelj radi, u isto vreme, po dve predstave. Tako nešto je danas nezamislivo u profesionalnom teatru, to mogu da vam tvrdim sa stoprocentnom sigurnošću, posebno što isti glumci igraju u obe predstave što je izuzetan mentalni napor, o drugim problemima da ne pričamo. U tom pogledu im se mora odati svaka čast i čest!

Po ustaljenoj šemi u aprilu su svetla pozornice ugledale još dve premijere, prvo Nušićev “Put oko sveta” u Bulajićevoj režiji, a samo sedam dana kasnije “Balada” koju je napisao, opet, Bulajić a režirao Duško Rodić. Do kraja godine će se najviše ova tri imena i prezimena pojavljivati na pozorišnim plakatima. Rodić u sptembru potpisuje režiju teksta “Bepče” Felisijena Marsoa a u oktobru “Kafanu u luci” koju je napisao Miodrag Ilić. Za kraj godine još jedan Nušić, “Hajduci”, ponovo u režiji Jovana Bulajića.

Iz predstave „Balada“ Felisijena Marsoa

Ovde možemo da se vratimo malo unazad i da se prisetimo kako su Užičani uspeli da “osvoje” zgradu u kojoj i danas egzistira Narodno pozorište. Ako objektivno analiziramo to nije, u datom trenutku, bio loš potez, ali je proizveo problem sa kojim se i danas menadžment suočava. Naime, kao što je čest slučaj na ovim prostorima, ako se suvoparno ili kako se to moderno kaže “ekspertski” izrazimo postoji ogromna disproporcija u sagledavanju i rešavanju nekog problema sa aspekta političara, arhitekata, direktnih korisnika nekog objekta i onih kojima je proizvod tih, direktnih korisnika, namenjen. Ako to prevedemo na narodski tj. normalan jezik to znači da Pozorište ima preveliku salu u odnosu na potencijal kojim raspolaže i to ne u kvalitativnom već u kvantitativnom pogledu. Postoje ozbiljna antropološka i sociološka istraživanja u svetu koja kažu da u svakom urbanom području nešto što možemo nazvati intelektualna elita ili publika koja posećuje pozorišne predstve, izložbe, književne večeri, koncerte ozbiljne muzike… broji najviše tri do pet procenata. To je činjenica u Japanu i u Rusiji, u Nemačkoj i Bugarskoj. Prevedeno na jezik brojeva Užice koje je u najsrećnije doba imalo najviše oko 70 do 80 hiljada stanovnika može da ima maksimalno tri do četiri hiljade posetilaca pozorišnih predstava. Kad se taj broj podele sa brojem sedišta u publici, koliko se sećam oko 650, dobijemo cifru da se u matičnoj kući može odigrati najviše osam do deset repriza. Da bi bilo jasnije postaviću vam interesantno pitanje: Zašto “Atelje 212” u svom nazivu ima broj 212? Pa zbog 212 sedišta u publici. Ergo, kada u “Atelje” sa dvestotinjak sedišta dođe stotinjak gledlaca onda je sala poluprazna ili polupuna, zavisi kako ko posmatra a u naše pozorište sa 650 sedišta kad dođe stotinjak gledalaca sala je definitivno prazna. Samim tim to onda obara elan i motivaciju i glumaca i publike što naravno utiče i na mnoga druga pitanja. O tom problem će još biti reči u narednim nastavcima, kao i tome kako su se čelni ljudi Talijinog hrama u Titovom Užicu nosili sa tim problemom.

Politička, samim tim u našem slučaju i ekonomska, elita, “garnitura” o kojoj će, takođe, još biti reči, uz pomoć čuvenog arhitekte Stanka Mandića**, koja je spletom okolnosti pedestih i šezdesetih godina bila na vlasti u “malom Carigradu” je po svemu sudeći ozbiljno razmišljala na “duge staze”. Već sam pominjao neke, nije na odmet ponoviti da su Vlajko Brković, Jurij Drizo, Duško Javoršek, Gojko Škoro, Mišo Kremić… bili intelektualci u pravom smislu te reči, mada se taj termin nikada, pa ni danas, nije nešto preterano pozitivno kotirao na ovim prostorima. Oni su “videli sveta” i učili od svojih prethodnika koji su napravili prvu hidrocentralu na naizmeničnu struju u ovom delu sveta itd. Nemojmo zaboraviti da je Vlajko Brković studirao u Pragu i Ljubljani. S tim u vezi, po ondašnjem konceptu tj. Generalnom urbanističkom planu kako su ga pomenuti “gradski oci” kreirali Titovo Užice  je stvarno trebao da bude jedan izuzetno savremen, urban, funkcionalan grad, srednje veličine, koji bi bio ponos i dika tada aktuelne socijalističke izgradnje. Zgrada u kojoj egzistira Narodno pozorište je bila predviđena da bude multifunkcionalni dom kulture tj. deo jedne velike celine koja bi se zvala Društveni dom. Mislim da se većina mojih ispisnika seća da je zgrada u kojoj se nalazi Biblioteka, na spratu su bile Vesti i Radio Titovo Užice (do preseljenja u sopstvenu zgradu 80-tih), tu je bio i Socijalistički savez, koliko se sećam itd. godinama nazivana tim imenom, Društveni dom. Molim da me isprave ako grešim, ali koliko se ja sećam ili na osnovu onoga što sam, rekoh već, čuo u kućnoj atmosferi, planirano je da Gradska galerija bude u prostoru u koji se kasnije uselio “Novi dom”, danas je tu “Idea” na Trgu. Restoran “Plaža” je izgrađen kao početni deo nečega gde je trebao da vremenom izraste Sportsko rekreacioni centar sa sportskom dvoranom, zatvorenim bazenima itd. Nije slučajno preko puta, s druge strane Đetinje, izgrađen Ferijalni dom, kasnije hotel “Turist”, prvobitno namenjen za smeštaj sportista koji bi dolazili na utkamice ili pripreme u tom neizgrađenom Sportsko rekreacionom centru tj. Sportskoj hali. Takođe, čini mi se da je po tom konceptu bilo predviđeno da se centralna toplana koja bi pokrivala ceo grad nalazi na Sarića osoju, upravo na mestu gde je danas deponija, preko puta novog groblja. Ta, već toliko puta pomenuta, intelektualna elita bila je svesna da ne može da uradi sve za njenog “vakta”, ali su se nadali da će zaorati dovoljno duboko i logično da bi u nekoj doglednoj budućnosti neki dovoljno čestiti i pametni ljudi to njihovo delo nastavili. Međutim, to se, na nesreću, na ovim prostorima retko dešava, pa su se u Titovom Užicu ubrzo pojavili neki ljudi “kratkog sećanja a još kraće pameti”, koji će taj prirodan i logičan koncept devastirati tako da od njega neće ostati ništa tj. izrodiće se u nešto što se, zahvaljujući raznim “dušebrižničkim”, namernim ili nestručnim, potezima najblaže može nazvati urbanistički haos.

U samom Pozorištu nije bilo nekih velikih promena, sem što su na početku drugog dela sezone anasambl napustili glumci, bračni par Danica i Tomislav Jović. O razlozima zbog kojih i kako su otišli nešto više nam je ispričao Miodrag Petronje u prethodnim divanima. Ovom prilikom želim da cenjeno čitateljstvo obavestim da vam spremam još poneko, slično, iznenađenje u neko dogledno vreme, tj. pronašao sam još neke aktere koji su bili članovi ansambla u to vreme, koji će nam ispričati autentične priče iz tog vremena, dok je potpisnik ovih redova bio previše mlad i nije se preterano interesovao za pozorište.

Danica Jović i Mihailo Foro u „Gospođi ministarki“ (1970)

Još da dodam da ona tri nerazdvojna drugara o kojima smo pričali u prošlom nastavku, posle sarajevske avanture najviše vremena provode učeći, ali ne, kako bi to neinformisani čitalac pretpostavio, baveći se školskim gradivom, već učeći se veštini baratanja bilijarskim štapom, “takom”, kuglama i “piljcima” u Domu JNA, što će kasnije bitno uticati na razvoj događaja u njihovim mladim životima. Kao što je poznato upućenima, današnji Gradski kulturni centar izgrađen je dobrovoljnim radom omladine i građana početkom pedesetih godina za potrebe oficirskog kadra JNA, jer Titovo Užice je bilo tada sedište ozbiljnih vojnih formacija i vrlo bitna tačka u geostrateškom pogledu. Kasnije će u našem gradu biti sedište Korpusa itd. Po pričama koje sam kao mali čuo, moji roditelji su se upoznali na igranci u bašti Doma JNA. Elem, pošto je Dom JNA u neposrednoj blizini Gimnazije/Ekonomske, koju smo pohađali, u prizemnom holu su se u to vreme nalazili stolovi za bilijar. Ne ovi današnji sa rupama, nego oni veliki sa tri kugle (za karambol) i pet drvenih “piljaka” po sredini. Dom JNA je radio kao svaka vojna ustanova od 07:00, tako da su se u rano jutro mogli iznajmiti, na sat, stolovi, takovi i kugle kod dežurnih vojnika. Nastava je počinjala u 07:30, tako da bismo se skupili pred školom oko 07:15 i to bi bilo u redu, ali pošto su stariji dolazili oko podne ili posle podne da igraju, mi klinci smo mogli da dobijemo sto samo do podneva. Pa sad, nešto je moralo da trpi: ili škola ili bilijar. Možete da pretpostavite za šta smo se nas nekolicina odlučili, s tim da smo nas trojica bili najredovniji na bilijaru. Još kada smo negde, u nekom časopisu, u nekoj rubrici “da li ste znali da…” pročitali da se Nikola Tesla za vreme studentskih dana u Gracu izdržavao igrajući bilijar za novce i da je bio prvak Graca u “karambolu”, niko nije mogao da nas odvrati od redovnih jutarnjih poseta Domu JNA.

Dom JNA (https://www.researchgate.net/publication)

U sledećim nastavcima će biti više priče o burnoj 1972. godini u Titovom Užicu, što je kasnije veoma bitno uticalo na dalji razvoj grada a da većina toga nije baš bila svesna. Iste godine je došlo i do značajnih promena u Pozorištu…

* Velizar M. Srbljanović  (1928. Priboj – 1997. Beograd) najbolja  scenografska rešenja je ostvario u  beogradskim  pozorištima, Užicu, Prištini, Zaječaru. Dobitnik  Sterijine  nagrade za  scenografiju: 1967, 1981, 1984, kao i nagrada  na  pozorišnim  susretima „Joakim Vujić“ 1967, 1968, i godišnje  nagrade ULU – PUDS 1980.

**Trg partizana je bila uspešna, jedinstvena, skoro ekscesno vredna pojava u jugoslovenskoj arhitekturi, a sasvim sigurno najveći domet srpske arhitekture i urbanizma. U eks Jugoslaviji se smatralo da su od svih urbanih rešenja gradskih trgova samo tri bila celovita, likovno sveobuhvatna, dovršena i u svemu prihvaćena od struke i građana kojima je bila i posvećena. Bili su to Trg Revolucije u Ljubljani, u Velenju, i ovaj naš u Titovom Užicu, arhitekte Stanka Mandića – prof.dr Mihajlo Mitrović

Podeli

Related posts