Pozorišni bife (13)

Ta prestupna 1972. godina u Titovom Užicu je počela je uobičajeno, bez nekih velikih trauma ili potresa. Autobusi su svakog jutra, ranom zorom oko pola šes’, brektali preko Dovar’ja, prepuni novoformirane, pospane, radničke klase koja je hitala u Krčagovo (Prvi Partizan, Metaloprerada, Sreten Gudurić…) pa preko Ade (Kožara) do Sevojna gde se najveći broj samoupravljača iskrcavao, hitajući u Valjaonicu bakra, da bi sa novim elanom išli u nove radne pobede, jedva čekajući da se oglasi sirena za kraj smene u 14 h. Trebalo je, “za dana”, stići da se oposli nešto oko kuće u prigradskim naseljima i selima za koja su dobrano još uvek bili vezani. Ono o “praziluku i d…” se često, s pola glasa pominjalo u domaćinstvima proletera koji su zemlju imali samo u saksijama. Nekih sat i po kasnije se se krmeljivi đaci upućivali prema školama, to što su pojedinci skretali u Dom JNA, na bilijar, je izuzetak koji potvrđuje pravilo, u prevodu, stanje je bilo redovno.

Kratka digresija, ovo piskaralo pripada poslednjoj generaciji koja je subotom išla u školu, radna sedmica je trajala šest dana u nedelji, tek od školske 1976/77 je uvedena petodnevna radna nedelja sa jednom radnom subotom zbog ispunjavanja propisanih radnih sati na mesečnom nivou.                                                                                                                 

Narodno Pozorište je, po običaju, izašlo sa prvom premijerom početkom Februara, po tekstu Puriše Đorđevića “Devojke sa naslovne strane” režirao je Ljubiša Đokić. Izgleda da Čačani, da ne kažem “Grebići”, imaju neke posebne afinitete prema ženskim personama na naslovnim stranama, desetak godina kasnije će Bora “Čorba” snimiti antologijski hit “Lutka sa naslovne strane”. Po već ustaljenom običaju isti reditelj je potpisao još jednu premijeru, sedam dana kasnije se pojavilo “Srebrno uže”, po tekstu Đorđa Lebovića. Nekih mesec dana kasnije, polovinom Marta, bez velike pompe, je izašla i premijera jedne predstave za decu “Čarobna frula”, Mladena Širola, u režiji doajena pozorišta Milutina Dede Novića.

Ovde treba pomenuti da se pod uticajem Sokolara (predratno sokolsko društvo je nakon II svetskog rata u celoj SFRJ preimenovano u DTV Partizan) još od pedesetih godina posebno vodilo računa o dramskim sekcijama pri školama, takođe je dramski amaterizam bio zastupljen u preduzećima. Iz tih sekcija će nastati amatersko Pozorište “Petar Matić” o kome ćemo posebno divaniti u nekim narednim nastavcima ali ćemo pomenuti da je pionir u radu sa amaterima, pored pomenutog Dede Novića bio Tomislav Tomi Janić, a najviše se u organizacionom smislu treba zahvaliti predanom radu Todora Toše Đurića, dugogodišnjem sekretaru Kulturno posvetne zajednice, koja je imala ozbiljan uticaj na kulturni život grada, ne samo u pogledu dramskog stvaralaštva.

Pri kraju prethodnog pisanija pomenusmo da je tog marta objavljeno u štampi diljem SFRJ-ota da je Valjaonica bakra Sevojno ušla u zajedničko ulaganje (joint venture/džoint venčr) sa američkom firmom Bieler National Industries, što se u tom momentu činilo da je ponovo Titovom Užicu značajno podignut rejting na unutarpolitičkom i privrednom planu, šta se “iza brda valja”, retko ko je mogao da nasluti. Privid “mirnog mora” je pojačan prilikom posete predsednika Tita uoči dana pobede, osmoga maja, prvo je obišao Valjaonicu bakra. Ovih dana sam video na Yu tjubu filmski žurnal gde se u prvom planu pored Tita nalazi Vlajko Brković koji mu sve vreme nešto objašnjava i sprovodi pored aplaudirajućih radnika. Legenda kaže da je “najveći sin naših naroda i narodnosti” bio veliki hedonista, prvo se zahvalio na dobrodošlici, zatim se “iznenadio” kako je brzo prošlo trinaest godina od kako je prvi put bio u poseti i lakonski izbegao da pije neku razblaženu vodicu, koju su mu verovatno prepisali lekari pa nazdravio s crnim vinom koje mu se “slučajno” našlo pri ruci.

Takođe smo u prethodnim nastavcima skretali pažnju na dešavanja u SR Hrvatskoj, “hrvatskom proljeću”, MASPOK-u, bujanju nacionalizma itd. Da li je baš to ili nešto drugo opredelilo repertoarsku politiku titovoužičkog pozorišta nisam siguran ali je indikativno da je početkom  Aprila izvedena premijera teksta Bore Ćosića “Rado Srbin ide u vojnike” u režiji Petra Govedarovića. Kraj sezone je obeležila premijera Nušićevog “Narodnog poslanika”, u režiji Milenka Misailovića koji je u međuvremenu, od odlaska za Beograd tokom pedesetih godina, stekao značajnu reputaciju u pozorišnim krugovima diljem SFRJ-ota. Kuriozitet je da, kao gost Jevrema Prokića igra, Mija Aleksić čija je popularnost trebala da privuče publiku.

Međutim tokom letnje pauze su se desile ozbiljne promene. Jovan Bulajić i njegova supruga Lidija, koja je igrala u većini predstava glavne ženske uloge napuštaju Titovo Užice, sele se za Beograd. To bi nekako moglo i da se podnese ali u isto vreme ansambl napuštaju i dva glumca bez kojih je teško bilo zamisliti neku predstavu u desetak prethodnih godina, Mihajlo Foro i Budimir Pešić. Obojica odlaze u Mostar a samo godinu dana kasnije prelaze u Zrenjanin gde će ostati do završetka svojih karijera. Takođe, želim da na ovom mestu naglasim da su tokom prethodnih nekoliko godina kroz ansambl titovoužičkog pozorišta prodefilovalo nekoliko ozbiljnih imena koja su ostavila duboki trag u srpskim pozorištima a neki od njih su imali zapažene karijere i u nekim drugim oblastima. Pominjali smo Mirjanu Peić koja i danas igra “Gospođu ministarku” u beogradskom Narodnom pozorištu, svojevremno je igrala Koštanu u istom, koju je prvo igrala u Titovom Užicu u režiji Raše Plaovića, po rečima mnogih poznavaoca teatra do danas ne prevaziđenog Mitketa. Treba pomenuti Simu Erčevića koji je posle odlaska igrao u puno teatara diljem Jugoslavije,  pa Tomislava Pejčića – Peću koji je godinama nosio repertoar vršačkog pozorišta i jedan je od najnagrađivanijih srpskih glumaca.

U tom periodu u ansamblu je bio i Dragan Mićalović, (otac Slobode Mićalović) koji je, kasnije, u Leskovcu godinama bio prvak, pa je jednu sezonu bila Gordana Lapčević, koja je u beogradskim pozorištima imala pristojnu karijeru, Bili su tu i bračni par Nikolić, Predrag i Nada (ona je prvenstveno je bila inspicijent i šaptač a povremeno igrala manje uloge) koji su kasnije do penzije bili u Narodnom Pozorištu u Somboru, pa Desa Srbljanović, rodom iz Pljevalja koja je kasnije otišla u Titograd u Crnogorsko narodno Pozorište (supruga Velje Srbljanovića). Radovan Brankov, kasnije poznati radio reporter je bio dve sezone glumac, o Tomislavu Joviću i njegovoj supruzi nam je pričao g. Petronje, kako je otišao u slikarske vode i napravio veliku karijeru, Nedeljko Pajević je igrao u Puli, Zrenjaninu a skrasio se do penzije u Prištini, penzionerske dane je provodio u Užicu, Mihajlo Kostadinov se sa svojom suprugom Brankom (užičankom koja je radila kao novinar u „Vestima“) vratio u rodni Gornji Milanovac i godinama čuvao iskru teatarske umetnosti u tom gradu, radeći sa amaterima; Zvonko Jelačić je koju godinu ranije otišao u Prištinu a karijeru završio sa suprugom Ljiljanom, takođe glumicom u rodnom Varaždinu, naravno u tamošnjem kazalištu, Milojko Topalović Penda je godinama nosio repertoar u Somboru…      

Više o tome i još nekim kasnije poznatim ličnostima koje su proistekle iz naše gimnazije ćemo u skorije vreme saznati od jednog glumca koji je rođen u  Titovom Užicu i prve profesionalne, glumačke korake je napravio na sceni našeg Narodnog pozorišta ali je spletom okolnosti veći deo života i karijere proveo u zrenjaninskom pozorištu “Toša Jovanović” gde je preko dvadeset godina zajedno igrao sa Mihajlom Forom i Budimirom Budom Pešićem i na nesreću ispratio ih na večni počinak.

Sa odlaskom glavnih glumaca, direktora i kreatora uspeha prethodnih sezona Pozorište se suočilo sa ozbiljnim problemima. Za vršioca dužnosti je postavljen, po drugi put Tomislav Tomi Janić. Tu funkciju je obavljao i pre dolaska Bulajića a zadatak mu je bio, kao i prethodnog puta, da pronađe adekvatnu ličnost koja bi u narednom vremenskom periodu vratila Pozorište na staze uspeha. Nekih šest/sedam meseci kasnije, početkom 1973 godine, na čelo kuće će doći Aleksandar Lale Milosavljević o kome će tek biti puno priče i sigurno će biti jedan od glavnih likova u ovom pisaniju. Veći problem je bio što je odlaskom pomenutih ljudi Pozorište ostalo bez repertoara jer su njih troje igrali u svim predstavama, a novoprimljeni glumci, (Vukman Čađenović, Jevrem Bata Urošević, Lazar Pavlović, Đurica Savić, Nebojša Milovanović, Margaret Kacerin, Ljiljana Šrempf, Milan Putniković) iako je tu bilo i iskusnih, nisu mogli tek tako da ih zamene. Mislim da se Tomi Janić odlučio na jedini ispravan korak, pozvao je u pomoć iskusne poznavaoce pozorišta i krenuo od početka da gradi novi repertoar. Već uoči proslave Dana užičke republike 23. septembra izašla je nova premijera – “Podvala” Milovana Glišića, ponovo u režiji Milenka Misailovića, koja je predstavila skoro potpuno novi, osveženi ansambl sa sedam novih imena koje je užička publika imala priliku da vidi prvi put, uz par imena preuzetih iz amaterskog pozorišta, prvenstveno mislim na Nebojšu Lazarevića (nadimak Miki Pop) a ta praksa će tek u narednom periodu da zaživi u punom formatu sa nekim drugim, danas dobro poznatim imenima. Do kraja godine će Radoslav Lazić,tada rediteljska zvezda u usponu, režirati tri predstave, poznatih autora i prepoznatljivih naslova. Faktički, mesečno se pojavljivala po jedna nova predstava tako da publika nije ni osetila neki posebna vakuum. 21.oktobra je izašao Kočićev “Jazavac pred sudom” u adaptaciji i režiji, pomenutog reditelja, 18. novembra Nušićeva “Ožalošćena porodica” a pred novu godinu, 23.decembra se pojavljuje prva dramatizacija Uskokovićevih “Došljaka” koju je za scenu priredio Milenko Misailović a režirao pomenuti Radoslav Lazić. Danas, slobodno možemo da kažemo, dve gromade srpske teatrologije i srpskog pozorišta, uopšte.

Tu nemirnu jesen je, kao što sam pomenuo u prethodnom nastavku, srpsku političku scenu, obeležio obračun sa Anarho-liberalima. Pomenuo sam da se Koča Popović, u znak solidarnosti sa smenjenim kadrovima, povukao iz političkog života, kasnije će u memoarima zapisati: „Posle onoga što je učinjeno sa Srbima (Nikezićevom ekipom) postalo mi je jasnije šta se događa i kuda idemo jer je to, po mojoj oceni, bila jedna vrsta dvorskog (državnog) udara. Ocenio sam to kao zaverenički obračun s legitimnim zastupnicima demokratske orijentacije u Savezu komunista, u Srbiji i u Jugoslaviji.” Mirko Tepavac je rekao:“Obračun sa tzv. liberalima 1972. bio je odbacivanje već uveliko sazrele potrebe za demokratskim reformama samoupravnog socijalizma Jugoslavije.

Ipak, najgore je prošao Mirko Čanadanović. Njemu su uskratili pasoš kad je morao na operaciju srca, kakva se tada još nije izvodila u Jugoslaviji. Sticajem okolnosti, četrdesetak godina kasnije, tokom 2011.godine, imao sam imao priliku da upoznam i sarađujem sa g. Mirkom Čanadanovićem. Pitao sam ga da mi pojasni o čemu se tu stvarno radilo. On mi je otprilike ovako odgovorio:

Mirko Čanadanović

– Sve je počelo sa Rezolucijom na IX kongresu SKJ o “Idejno-političkim osnovama daljeg razvoja SKJ”,  gde je zaključeno da “stara garda”, koja je vodila zemlju od II svetskog rata treba da se polako povuče i ustupi mesto novim, mladim, školovanim* u poratnom periodu, kadrovima. Mi smo u to poverovali. U mnogim stvarima se nismo slagali, bilo je tu svakakvih predloga iz svih republika, ali je sve bilo na nivou dijaloga i vremenom bi usaglasili stavove, neki put lakše, neki put teže ali smo iznalazili rešenja. Međutim, “stara garda” se uplašila da će posle toliko godina privilegija izgubiti moć i povlastice na koje su navikli, pogotovo posle “hrvatskog proleća”, mada smo bili na putu i da se i sa njima izborimo. Pritiskali su Broza sve dok nije popustio. A i on se uplašio da će kada odu “provereni kadrovi” i njegov “carski” položaj biti ugrožen. Kad su, na jedvite jade, “skresali rogove” Hrvatima, moralo je da dođe do kompenzacije i u ostalim republikama, naročito u Srbiji koja je imala “putera na glavi” još od 1968. i studentskih demonstracija.

Kao posledica političkih previranja tj. obračuna “stare garde” sa nadolazećim mladim i obrazovanim snagama, krajem 1972. godine kolateralna šteta je bila privreda Srbije: u narednih nekoliko meseci smenjeno je preko četristo direktora i rukovodilaca u najjačim srpskim preduzećima. Na njihovo mesto postavljeni su lojalni kadrovi, bez obzira na stručnost ili uspešnost.

Zašto mi ovo zvuči poznato?!

Jedan od onih koji su najlošije prošli bio je Vlajko Brković. On je posle iskonstruisanog suđenja 1974. godine osuđen na sedam godina strogog zatvora završio u Zabeli.

U ranijim pisanijama o situaciji u gradu pominjao sam da se spletom okolnosti u kuhinji stana u kome sam odrastao skupljao deo te, nazovimo je tako, tehnokratske inteligencije. Kao elektro inženjer moj otac je već tada bio na nekoj rukovodećoj poziciji tako da je bio upoznat sa dešavanjima. Njegove kolege i on su, iz poznatih razloga, vodili računa gde, šta i pred kim pričaju pa sam i ja pomalo zakačio poneki deo tih poluglasnih, poverljivih razgovora. Kako sam ja razumeo, a kasnije se ispostavilo da je tačno, ključni problem Vlajka Brkovića je bio u tome što je bio doveden u pat poziciju. S jedne strane je zahtevano da bude profitabilan, tada se to zvalo “da radi na dohodovnom principu” a sa druge strane da svake godine zapošljava određen broj novih radnika, i plus da sirovine kupuje po diktiranim cenama iz domaćih izvora, u prevodu, morao je da kupuje bakar iz Bora po duplo većim cenama nego što je bila svetska cena na berzi u Londonu. Komercijalni direktor  i ovlašteni predstavnik Valjaonice bakra u Londonu je bio Desimir Mićo Petrović koji nakon izbijanja afere nije hteo da se vrati iz Londona pa mu je suđeno u odsustvu. Podignuta je silna halabuka. Iz tog perioda sećam se da je među najglasnijima bio u to vreme mladi Slobodan Gavrilović, indoktrinirani član SKJ i predsednik omladinske organizacije Valjaonice bakra. On je na zboru radnih ljudi u Radničkom domu u Sevojnu izjavio između ostalog, “da on neće da bude član partije u kojoj je član gospodin Vlajko Brković”. U to vreme nekoga nazvati „Gospodinom“ bila je ozbiljna diskvalifikacija „u zemlji radnika, seljaka i poštene inteligencije”.                                                

Sve Sve u svemu, Valajko Brković biva prvo smenjen, kasnije uhapšen, nakon toga osuđen na sedam godina strogog zatvora. Pored njega, na nešto blažu kaznu je osuđen i finansijski direktor Božidar Rmandić a Miću Petroviću je suđeno u odsustvu. Legenda kaže da je Brković “odležao” samo šesnaest meseci jer je u Zabeli rasprodao zalihe od nekoliko godina unazad i proizvodnju za dve godine unapred, šporeta i “naftarica”, koje su proizvodili zatvorenici. Firma se zvala “Preporod”. Sećam se da je sledeće godine u Dositejevoj 14, na trećem spratu, tokom leta, izbačen šporet na drva i ugalj, na njegovo mesto je došao električni a pored njega naftarica krem/braon boje na čijioj se prednjoj strani šepurila mesingana pločica “Preporod”.

Nekih desetak ili više godina je po kuloarima kružila priča da se Mićo Petrović vratio ilegalno iz Londona. Stanovao je u Ulici Petra Ćelovića, iznad Apoteke, u komšiluku Miloša Lišanina – Pifkija i Vojislava Stanojčića – Voja Divljaka. Bio, kažu, kod kuće dva-tri dana, pozdravio se i ispričao sa ženom i decom, a onda otišao sam u miliciju koja se, to svi znamo, nalazi u neposrednom komšiluku. Kažu da je to izgledalo ovako:

  • Dobar dan.
  • Dobar dan.
  • Ja sam Desimir Petrović.
  • Baš mene briga ko si ti, nego što si ti doš’o?
  • Ja sam došao da se prijavim.
  • Što da se prijaviš?
  • Pa valjda, da me uhapsite…
  • Ne ‘apsimo mi svakog kome padne na pamet da bude u’apšen, sedi tu, sačekaj malo… (dežurni pozornik, okreće određen broj telefona)… Alo, komandiru, ovde dežurni pozornik … doš’o neki, kaže da ‘oće da ga u’apsimo… aha, kako ono reče da se zoveš?
  • Desimir – Mićo Petrović.
  • Aha… kaže da se zove Mićo Petrović… Da, da… dobro, razumem!
  • Aaaaaaa… Ti si onaaaaaj Mićo Petrović, ti si kod onih za privredu, sedi tu… sad ću da ih zovem!

Kažu da je na ponovljenom suđenju Petrović osuđen na mnogo manju kaznu nego u prvom postupku i da mu je kazna odmah zamenjena na uslovnu tako da nije ni išao u zatvor. Nisam siguran da li su osuđeni u tom procesu rehabilitovani a Vlajku Brkoviću je podignuta bista u krugu Valjaonice Bakra**…

*Mirko Čanadanović rođen je 1936. godine u Vojvodi Stepi kod Nove Crnje. Magistar je filoloških nauka. Završio je Filozofski fakultet u Novom Sadu. Član Saveza komunista Jugoslavije je od 1957. godine. Kao student, bio je predsednik Univerzitetskog odbora Saveza studenata i sekretar Univerzitetskog komiteta SKJ Univerziteta u Novom Sadu. Bio je urednik u studentskom listu „Indeks“ i na Tribini mladih u Novom Sadu. Bio je izabran u Pokrajinski komitet Saveza komunista Srbije za Vojvodinu i vršio je dužnost sekretara Izvršnog komiteta. Od 1969. do 24. decembra 1972. godine bio je predsednik Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine. Biran je za člana Centralnog komiteta SK Srbije i Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. izv. Vikipedija.

** Više podataka na ovu temu može se pronaći u monografiji “Vlajko Brković – zaboravljeni neimar”, autora Dragiše Milosavljevića, štampane 2016.

Podeli

Related posts