Pozorišni bife (15)

BALADA O DABI, SELAKU I RINU

Iskreno se nadam da se cenjeno čitateljstvo seća da sam u prethodnom pisaniju nekoliko puta pominjao dešavanja vezana za epidemiju variole vere iliti velikih boginja. Ovoga puta ispričaću vam, po sećanju, jedno intimno iskustvo koje  posredno, a bogami i neposredno, ima veze sa burnim dešavanjima te 1972. “Istog su dana svi bili pelcovani…” je bio tog marta najčešće citirani stih Desanke Maksimović, ali je nama bilo najvažnije to što dva dana nismo išli u školu, zbog kontraindikacija, kako su nam objašnjavali,  koje je moglo da proizvede vakcinisanje. Sećam se da su nas neke tete u belom zagrebale nekim crnim nožićima koje su pre toga umočile u neku tekućinu u tamnim bočicama. Kao uspomenu i danas imam karakterističan trag/ožiljak pri vrhu leve mišice, bliže ramenu, kao i skoro svi iz te generacije. Viđao sam kasnije neke dame na moru, koje isti ili sličan ožiljak imaju na butini, navodno su njihove mame insistirale na tome zbog balskih haljina na maturi, da im ožiljak ne bi narušio izgled damskih ramena, no to za ovu priču nije bitno.

Nekih mesečak dana nakon toga, polovinom aprila, dok se bura oko epidemije stišavala, jednog prepodneva je nekom od viših oficira palo na pamet da “riba” vojsku, što je u prevodu značilo generalno ribanje podova,  detaljno čišćenje Doma JNA, što je opet impliciralo da nema bilijara do podneva, a što je značilo da mi, klinci, nismo mogli da dobijemo sto jer su u to vreme već stigli “profesionalaci”: Rajko Grbo, Pićula, Kalaj (stariji i mlađi), Ale, Kljaja, Mijo Fiks, Guzijan, Buljo… Ovo neplanirano higijeničarsko dešavanje je narušilo koncept koji je zacrtan u glavama “crne trojke” koju su sačinjavali već pomenuti Rino, Daba i moja malenkost. Sunce upeklo, k’o što ume u aprilu, u školu nam se ne ide… gde bi drugo, idemo na plažu da se “gušterišemo”. Naravno, da ne bismo privukli pažnju komšiluka koji bi mogao da nas cinkari kod roditelja da se smucamo po varoši u toku trajanja nastave, na plažu smo išli sigurnijom rutom, pored Malog parka, pa pored Dečijeg dispanzera, preko stare autobuske stanice, drvenim mostom ka Sokolani, onda desno, pa pored Dragove i Zrnjove vodenice na Međaj, pa pored Jaza i “Krmećeg zaliva”, pa preko “kesona” na stepenice “Plivačkog”. Usput smo, od novaca namenjenih za iznajmljivanje bilijarskog stola, kupili još po jednu kutiju cigareta, filter 57. “Od nekdaj lepe su Ljubljanke slovele…”, Prešernovi stihovi odštampani sa strane… Izležavamo se na betonu, pušimo i prepričavamo fore i fazone tj. ogovaramo profesore, roditelje, drugove i drugarice, ko je u koga zaljubljen, ko nas kinji, koga smo nasankali i, naravno, nezaobilazna tema, roditeljski sastanak povodom završetka trećeg tromesečja koji treba da se desi za par dana…

Razgovor, otprilike, teče ovako:

Rino: Mene će moj Vojo odrati od batina! Osam komada. Ponavljaću, sigurno…

Daba: Mene će Miodrag da gnjavi satima, šta da ti pričam, psiholog, to mi je gore nego da me bije. Ja, doduše, imam “samo” sedam, ponavljaću i ja, hiljadu i jedan posto… najgore mi je što će Divna da plače, ne mogu da je pogledam u oči.

Ja: Šta meni vredi što sam “odlikaš”, imam samo pet komada, al’ svi zakucani od početka godine. Ilija će me “oplaviti ko šljivu”,  Keka će da zvoca k’o navijena, ko će to slušati, danima ima da bude njesra…

Rino: Ja mu na oči ne smem izaći… moram da bežim od kuće.

Daba: Ako ćeš ti da bežiš, onda ću i ja. Ja sam već bež’o jednom, da tražim pravog “ćaleta”, dok sam bio klinac, u osnovnoj… pa me vratili iz Beograda.

Ja: Kako to vas dvojica mislite… vi da bežite a ja da ostanem, ne dolazi u obzir! Idemo sva trojica, pa šta nam Bog i sreća junačka daju!

Tako se rodila tomsojerovska ideja o avanturi koja će poprilično uticati na živote tri dugara od kojih sam, igrom slučaja, bio najstariji jer sam rođen krajem ’56. a njih dvojica početkom ’57.godine, što znači da tada imamo petnaestak godina. Plan se sastojao u tome da svaki “mazne iz kućnog šteka” što može više love, cilj nam je bio, naravno, more… Dubrovnik ili Split, idemo da se ukrcamo na neki prekookeanski brod, da budemo mornari! Čuj, “mornari s Đetinje”?!

Rečeno – učinjeno. I tako su trojica maloletnika, bez ikakvih dokumenata, čak bez zdravstvenih knjižica, u vreme opšte pometnje oko epidemije variole vere krenuli na turneju. Ako se sećate, pomenuo sam da je, po novinskim izveštajima, bila uvedena rigorozna kontrola na graničnim prelazima, čak i SAD-u, o čemu mi, naravno, nismo imali pojma. Posle obilaska svih većih luka po tadašnjoj domovini, raznih peripetija i apriornog odbijanja da nas prime na bilo koji brod, bežanija od milicije i raznih probisveta, švercovanja po vozovima, autostopiranja, cirka dvanaest dana, gladni, prljavi, oznojeni, neispavani, pokisli „ko crkveni miševi”, odlučimo da se vratimo kući.

U Dubrovniku (tačnije na Gružu) se ukrcamo na voz, uska pruga do Čapljine, gde presedamo, stižemo negde oko pola deset uveče. Na susednom peronu (široki kolosek) postavljen voz za Sarajevo koji je krenuo iz Ploča. Nemamo ni dinara ali uskačemo u prazan voz, švercovaćemo se, nije nam prvi put. Grejanje uključeno za razliku od prethodnog gde smo se smrzli u nekim tankim jaknicama, farmericama i patikama. U to vreme bile su hit “duboke šangajke”, koje danas zovu “starke”. Svi su imali bele samo sam ja imao plave na koje sam bio strašno ponosan. Pronašao sam ih i naravno kupio prethodno leto dok sam bio u poseti kod rodbine u Beogradu. Naravno da nisam “izlazio” iz njih jer su bile šmekerske. Keka me terala da ih držim na terasi pošto su od tolikog nošenja vonjale neizmerivo, “cela kuća smrdi od njih”, govorila je. Po voznom redu, krećemo tek za sat vremena. Smeštamo se u prazan kupe. Gasimo svetlo u kupeu i onako promrzli, umorni, omamljeni toplotom zaspimo kao jagnjad, jer su JŽ (Jugoslovenske železnice) poznate po tome da kad ne greju onda baš ne greju ali kada greju onda je to ravno Paklu.

Posle nekih pola sata neko me drmusa i budi iz “najlepšeg sna”, svetlo je upaljeno, ja sedim do vrata sa nogama podignutim na sedište preko puta. Do prozora je zgrčen Rino koji spava “kao top”,  Daba preko puta leži žmirkajući u druga milicionera koji stoji na vratima kupea:

“Dobra večer! Momci, koji ste vi? Odakle ste i gdje ste se zaputili?”

“Znate, ja imam tetku u Dubrovniku… išli smo da je posetimo i da joj pomognemo nešto oko kuće pa se sada vraćamo nazad kući u Titovo Užice”, kaže Daba polako se uspravljajući. Ja polako spuštam noge, milicajac kreće prema njemu tako da su vrata slobodna. Skačem na noge lagane, izlećem na hodnik, trkom krećem ka izlazu vagona, dogovor je da ako se nešto slično dogodi brišemo svak na svoju stranu. Čekamo se na železničkoj stanici u Sarajevu. Na vratima, nezainteresovano, stoji još jedan milicioner i posmatra me sa smeškom… okrećem se na drugu stranu i ugledam na kraju hodnika još jednog, onaj u kupeu se nije ni osvrnuo za mnom. Nakon pola minuta iz kupea izlaze njih dvojica u pratnji milicionera,

Tako su “užički mornari” završili u stanici Narodne milicije u Čapljini.

To je bio moj prvi i još uvek jedini boravak u pritvoru, i to ni manje ni više nego tridesetpet sati. Za nama je, naravno, bila raspisana poternica nakon prijave roditelja. Svesni toga, nismo imali razloga da izvrdavamo pa smo u stanici Narodne milicije sve pošteno ispričali. Smestili su nas u prostoriju, 2 x 5 metara, okovana vrata sa prozorčićem dimenzije paklice cigareta. Nikada u životu nisam boravio u klaustrofobičnijem prostoru, pod od dasaka, mislim od pre I svetskog rata. Zidovi visoki oko četri metra sa samo jednim prozorčićem, možda 30 x 40cm, sa rešetkom, skroz do plafona. Rino se peo Dabi na ramena i jedva je uspeo da rukama dohvati do rešetki. Jedna čkiljava sijalica visi na dve žice na sredini istog, prekidač je van prostorije. Od nameštaja samo dve prastare drvene stolice, jedan mora da stoji, šeta ili sedi na podu, što je zabranjeno. Na svakih sat vremena proviri neko da vidi šta se dešava, svetlo se ne gasi. Ukupno smo za vreme provedeno u gostima kod njih dobili tri istovetna obroka na svakih desetak sati koji se sastojao od konzerve paštete za svakog, izvađene na plastični tanjir i pola vekne hleba, pristojne svežine. Dobili smo, na nas trojicu i dve viljuške koje smo s tanjirima morali da operemo u pratnji milicionera koji nas je stražarno sprovodio do WC-a. Tom prilikom smo mogli i da se umijemo, pijemo vode sa slavine i obavimo nuždu ukoliko smo imali potrebu. Sutradan nam je rečeno da su kontaktirali kolege u Titovom Užicu i da će doći “marica” po nas. Nakon toga kao da je malo popustila nervoza i sa njihove i sa naše strane pa smo čak, na našu molbu, dobili i kutiju cigareta, sećam se da je bila “Opatija”, i šibicu.

Nakon te prve noći, još jednog celog dana i noći u prepodnevnim satima, čini mi se da je bila nedelja, na vratima, koja su se s treskom otvorila, ukazala se prilika mog oca Ilije u pratnji čuvenog titovoužičkog pozornika Sredoja i još jednog čapljinskog milicionera. Polako se pridižemo, ja u sredini, pola koraka ispred Dabe i Rina koji se smeškaju, ne sluteći da se oluja tek sprema. Muk traje par sekundi, iz Ilijinih očiju sevaju munje, poluglasno, kroz zube se obaraća meni, kao da smo nas dvojica sami na svetu, kao da nikoga nema u blizini: “Sine Dragoljube, šta ćeš tu?”  Desni kroše je sevnuo iz ramena i ja sam nokauturan u ćošku… kroz magnovenje vidim kako Ilija nastavlja da se kreće ka meni ali Sredoje, koji je viši bar za pola glave od njega, reaguje munjevito, obuhvata ga s leđa,  preko ramena blokirajući mu obe ruke i bukvalno ga iznosi napolje komentarišući: “Izvinite ali mi takve metode ne koristimo.” 

Formalnosti oko primopredaje maloletnih delinkvenata su relativno brzo obavljene i nas petorica se upućujemo ka parkiranoj “folciki” kojom su njih dvojica došli da nas vrate kući. Navedena “moćna mašina” je bila u vlasništvu narečenog mi oca Ilije, jer je ipak odlučeno da nas on vrati kući iz dva razloga. Prvi je da bi se izbegli troškovi koji bi pali na teret roditelja, što mislim da u to vreme nije predstavljao neki veliki problem, bar za pomenute roditelje. Drugi je da su isti ipak bili ugledni građani u varoši pa nije baš prilično da se nihovi sinovi sprovode kao kriminalci. 

Sluteći da nije sve gotovo, namerno propuštam Dabu i Rina da uđu u auto pre mene, Daba seda iz Ilije, Rino u sredini a ja iza Sredoja, Ilija naravno vozi. Izlazimo iz Čapljine u popodnevnim satima i upućujemo se prema Foči, Goraždama, Višegradu… ti putevi ni danas nisu nešto preterano dobri ali postoje deonice koje su relativno dobre, pregledne i prave. U prvih sat vremena, dok ga nije zabolela ruka, na svakoj takvoj deonici, Ilija bi levom rukom držao volan a desnom, iz poluokreta, delio šamare po nama trojici na zadnjem sedištu. Najviše je zaplatio Rino koji mu je bio najbliži, tako reći pri ruci, Daba nešto manje dok sam ja uz podizanje ruku u gard najbolje prošao. Sredoje se pravio slep, nem i gluv kao ona tri majmuna odjednom. Kada je ispraznio nagomilani bes ili se umorio Ilija se smirio i koncentrisao na vožnju “po šumama i gorama naše zemlje ponosne”.

Oko devet uveče, negde u okolini Foče stajemo na parking ispred neke “drumske mehane”, Ilija gasi auto i glasno komanduje: “Večera!”. Izlazi iz auta i neosvrnuvši se ulazi u kafanu. Nas trojica se polako iskobeljavamo i kažemo Sredoju:”Mi nismo gladni, nećemo mi da jedemo, ostaćemo napolju da se nadišemo svežeg vazduha”. Samo nas je jednom pogledao mrko uz komentar: “Vidite li kol’ko je ovaj lud, on bi i mene prebio kad bi ponovo pobegli. Ulazi! Nemoj da vas ja do’vatim šaka!” Šta nam je drugo preostalo, nas trojica pokunjeni uđosmo. Ilija je već poručio pet puta po petnaest ćevapčića i gustirao kafu dok smo mi rešavali “tekuće problem” i umivali se u iznenađujuće pristojno uređenom i čistomWC-u. Nakon dvadesetak minuta konobar je doneo dva platoa sa ogromnom količinom ćevapa koji su bili mnogo veći od onih na koje smo navikli. Bez obzira na veličinu i količinu smazali smo ih rekordnom brzinom dok su se Ilija i Sredoje smeškali uspevši da pojedu po pet-šest komada. U nastavku ovog putešestvija u “folciki” Sredoje će prokomentarisati… “i tako rekoše oni meni ‘Nismo gladni, mi ćemo malo da prošetamo da se nadišemo čistog vazduha’… pojeli bi masnu krpu da im je neko stavio pred njih”. Mislim da smo posle ove Sredojev opaske nas trojica utonuli u san iz koga smo se probudili na službenom parkingu ispred Sekretarijata unutrašnjih poslova – SUP-a Titovo Užice, negde oko pola dva noću. Službena primopredaja je izvršena brzo i po propisu, trebalo je da prenoćimo u pritvoru ali je Sredoje za nas garantovao i pušteni smo kući, s tim da se ujutru u 07:00 “nacrtamo” ispred kancelarije inspektora Mojsilovića, zvanog “Jaje”. Ilija je prvo Rina i Dabu odvezao kućama a nakon toga smo otišli našoj kući. Dok je on parkirao ja sam već ustrčao na treći sprat, moja Keka stoji u pretsoblju, podbula od plača, podočnjaci joj se opustili do usana, ja se u letu izuvam i skidam i utrčavam u zagrejano kupatilo, usput je poljubim u obraz: “Ćao, mama!”, kao da se ništa nije desilo, kao da sam sinoć izašao u grad i malo duže se zadržao. Kroz vrata kupatila čujem Iliju kako zatvara ulazna vrata i kaže: “Ti ga i ne ošamari?!” Keka mu odgovara: “Šamaraće se on sam…”

Po zapovesti smo sva trojica, okupani, zalizani, uredno obučeni, bez pratnje roditelja bili ispred kancelarije inspektora Mojsilovića u 07:00! Ispitivanje je bilo pojedinačno, po azbučnom redu. Prvo Dabić Zoran, pa Rakočević Milija i na kraju Selaković Dragoljub. Posle nekih pola sata izlazi Daba, ulazi Rino. Sav zgranut Daba seda pored mene i šapatom mi kaže: “Jebo te… ‘oće da nam natovare da smo maznuli lovu i da smo opljačkali neku babu na Rakijskoj pijaci! Zvizno mi je tri šamara, zvoni mi glava ko torni malj.” Rino se zadržao skoro sat vremena, izlazi sav crven u licu, stisnutih zuba, oči su mu prepune suza od nemog besa, ali ne plače. Klima glavom prema meni i ja stisnutih pesnica ulazim u zadimljenu kancelariju kojom dominira strašni inspektor Mojsilović – Jaje, koji je po gabaritu veći od nas trojice zajedno, ili mi se tako u tom trenu učinilo. Bela, uznojena košulja zavrnutih rukava, do pola popušena cigareta u kraju usana, stoji iza stola, sunce mu obasjava ćelu, u ruci drži nekakve papire koje pomno proučava kao da se nalazi pred otkrićem najveće enigme u kosmosu. Na stolu more papira, prepuna pepeljara i poluprazna Drina bez filtera. Pogleda me ispod oka i kaže: “A ti si taj? Selak, je li? Od onako divnih roditelja da ispadne takva baraba? Sedi!!!” Između svake rečenice dramska pauza od nekoliko sekundi, za to vreme nešto čita u papirima koje drži u ruci, naglo ih baci na sto, ispravi se i direktno me gledajući u oči kaže: “Ti imaš plave patike, je li?” Ja klimam potvrdno glavom, ne sklanjajući pogled, odgovaram: “Imam”. On ponovo uzima papire sa stola, čita: “Dana (…)*, u ranim jutarnjim satima, u ulici (…) trojica mladića su kroz prozor uskočili u kuću, dok je vlasnica spavala i ukrali (…) dinara i (…) nemačkih maraka. Oštećena se probudila kada su počinioci bežali kroz prozor tako da im nije videla lica ali je videla da je jedan imao plave patike!!! To ste bili vas trojica, sigurno! Zaglavićete vi na debelu robiju!!!” Zabezeknuto gledam u njega i ne verujem šta priča, ne odgovaram ništa… u tom momentu kao da je tenk grunuo na vrata u kancelariju upada Makso (neki su ga zvali “Kostolomac”, često je bio zajedno u patroli sa Sredojem), u to vreme još uvek milicioner u uniformi ali je već imao neke činove, kasnije je i on bio inspektor. Zviznuo mi je osrednju šljagu, onako s leđa i dreknuo: “Što ti tu sediš!” Ustao sam kao oparen i tek tada sam se stvarno uplašio da je polako počeo da me obliva hladan znoj… Makso je uzeo stolicu, privukao do stola, seo na nju okrenuvši mi leđa pa se obratio Jajetu: “A to su te cvećke što smo raspisivali poternicu za njima… nego, kolega, imamo neko sranje u Krčagovu, one barabe su izgleda opet maznule neki mesing kroz ogradu u Prvom partizanu, naredio Komandir da odemo na uviđaj. Pusti sad ove klince, njih ćemo već ispeglati…”. Jaje me pogleda i reče: “Briši napolje… čekaj te tu ispred vrata, poslaću Sredoja da završi sa vama!”

Epilog: posle sat vremena čekanja u hodniku ispred kancelarije se pojavio Sredoje koji se pozdravio sa nama kao sa starim prijateljima. Osmehnuo se i rekao da smo od sada u njegovoj nadležnosti, što je značilo da nas je stražarno sproveo kod Toma berberina, koji je imao radnju preko puta SUP-a. Tomo nas je bez milosti svu trojicu ošišao na nulu pod strogim okom Sredoja kome osmeh nije silazio sa lica. To je za nas, u to vreme, bila najveća moguća kazna, u to vreme su na nulu bili ošišani samo kriminalci, domci i najveće barabe. Sva trojica smo do kraja školske godine se maksimalno trudili da popravimo ocene, ali nije bilo šanse. Zasluženo smo ponavljali. Sem u školu, nisam nigde izlazio od sramote i jedva sam dočekao kraj školske godine da zbrišem na more u Ulcinj, gde mi je otac imao vikendicu. U septembru smo ponovo upisali prvi razred u Obrazovnom centru za obrazovanje ekonomskih, turističkih, trgovačkih i ugostiteljskih kadrova “Mladost” u Titovom Užicu, (poznatu kao Ekomska škola) samo su nas ovoga puta razdvojili, Rino i ja smo bili u R2 a Daba u R1 odeljenju, turističkog smera.

*pošto je prošlo puno vremena navedene adrese se ne sećam ali znam da se radilo o Rakijskoj pijaci, takođe se ne sećam ni tačnih iznosa ali se radi o pristojnoj ali ne prevelikoj sumi tako da ne bih izmišljao sam naveo trotočje u zagradama.

Podeli

Related posts