Pozorišni bife (17)

Kao što rekosmo pri kraju prethodnog nastavka, na mesto direktora titovoužičkog Narodnog pozorišta početkom 1973. godine, tačnije, 1.marta, dolazi profesor književnosti Aleksandar Lale Milosavljević. Ovde moram da navedem interesantnu digresiju koja samo donekle  ima veze sa temom ovog pisanija. Tokom svog, ne baš kratkog, motanja po raznim srpskim pozorištima. upoznao sam četvoricu ljudi koji se zovu Aleksandar Milosavljević i sva četvorica imaju direktne ili posredne veze s pozorištem. Ako krenemo po starini: Aleksandar Aca Milosavljević (1933-2007), direktor kragujevačkog Narodnog pozorišta “Joakim Vujić”, član Programskog saveta Sterijinog pozorja, direktor Slobodišta…; Aleksandar Saša Milosavljević, jedan od najpoznatijih, aktuelnih pozorišnih kritičara i teatrologa u zemlji Srbiji od druge polovine osamdesetih godina, urednik Ludusa, direktor i umetnički direktor SNP u Novom Sadu; Aleksandar Saša Milosavljević (kardiohirurg, jedan od vodećih u Institutu u Sremskoj Kamenici, Užičanin, nakon fakulteta radio u užičkoj bolnici, bio oženjen sa Anom Simić, glumicom u užičkom pozorištu, samim tim redovan posetilac Bifea užičkog pozorišta, često je viđan u publici; Lale Milosavljević o kome će tek biti reči.                                                                                                            

Ima jedno nepisano ali dobro poznato pravilo koje važi u svim pozorištima ovoga sveta, a to je: Za sve ono što je dobro, divno, bajno i sjajno su zaslužni glumci, eventualno u retkim slučajevima, reditelji! Za sve ono što je loše, prljavo, ružno i zlo su krivi direktori i ostali u upravi!  Lale Milosavljević je, kao mudar čovek sa pristojnim radnim iskustvom (u to vreme već bio pomoćnik direktora u ŠKR – Škola za kvalifikovane radnike, poznatija po kasnijem nazivu ŠUP – Škola učenika u privredi), toga bio svestan, pa je verovatno zbog toga “prošnja” tj. nagovaranje od strane glumaca i predstavnika radničkog saveta Narodnog pozorišta potrajalo više od pola godine. Po njegovim rečima, na kraju je morala malo i vlast da “pogura” da bi se prihvatio tog ni malo lakog zadatka. Ma kako to izgledalo, mora se priznati da za pametnog čoveka, kad se dobro razmisli, to nije uopšte bilo jednostavno iz više razloga. Prvo, doći na čelo kuće koja već u to vreme ima ozbiljan pedigre – pominjali smo učešće na Bitefu kada je to za mnoga beogradska pozorišta bio san, o ostalima da ne pričamo – što je automatski značilo da se očekuju bar približni ako ne i bolji rezultati. Drugo, apsolutno je bilo jasno da će se posle čarki i promena nastalih smenjivanjem prethodne garniture na rukovodećim mestima u užičkoj privredi, koja je imala prilično široke poglede na svet, dakle u trenutku kada je “dizgine preuzela”, blago rečeno, mnogo retrogradnija struktura, teško moći pričati o nekom avangardnom ili eksperimentalnom tzv. savremenijem pristupu repartoaru u Pozorištu. Takođe mu je bilo jasno da je pozorište “veoma skupa igračka” i da bez podrške tj. finansijskih sredstava, što opet zavisi od gore pomenutih, teško da se može nešto ozbiljnije uraditi… Imalo bi tu još puno toga o čemu bi se moglo razglabati tako da danas kada se sa ove distance sagleda, možemo reći da je to bila hrabra odluka te da je Aleksandar Lale Milosavljević povereni mu zadatak veoma mudro, časno i uspešno obavio u zadatim okolnostima, na zadovoljstvo svih. Prvenstveno zbog toga što je uspeo da pomiri apetite i zaposlenih u pozorištu, prvenstveno glumaca, kao i tadašnjih lokalnih moćnika, što se mora priznati, nije bilo ni lako, ni jednostavno.

Aleksandar Lale Milosavljević

“Odlaskom Jovana Bulajića nagomilane dileme u stvaralačkim htenjima ansambla nisu bile ni iz daleka rešene. Stoga je od novog upravnika Aleksandra Milosavljevića očekivano da budu podstaknuta, ne samo aktuelna rešenja, nego da budu utvrđeni i osnovni pravci budućeg razvoja. Ma koliko pojedinci nisu bili zadovoljni naglim zaokretima ili htenjima, koji su išli za tim da Pozorište promeni celokupni koncept rada, ipak je postalo sasvim izvesno da se pozorišni život tokom tih 70-ih godina 20-og veka neće moći ni u (Titovom) Užicu razvijati samo unutar lokalnih potreba. Zaključak je bio nedvosmislen – Narodno Pozorište u (Titovom) Užicu nastaviće u kontinuitetu da deluje u duhu sopstvene tradicije, ali će, isto tako,biti otvoreno prema novim sistemskim zahtevima koji se podjednako postavljaju pred ambicioznija i vitalnija pozorišta.”*  

Dok su vođeni “teški” pregovori oko postavljenja novog direktora, vršilac dužnosti Tomislav Tomi Janić nije mirovao. Početkom februara svetlost pozornice je ugledala nova, možemo reći “muška” premijera Na leđima ježa”. Adaptaciju romana “Srpska trilogija” Stevana Jakovljevića su uradili Miodrag i Svetolik Nikačević a režirao je Aleksandar Ognjanović. Kad rekoh “muška”, u podeli su bili samo muški likovi, predvođeni novopridošlim glumcima: Jevrem Bata Urošević, Vukman Čađenović, Lazar Pavlović, Milan Putniković, Nebojša Milovanović, Đurica Savić, tu je i Petar Lazić kome je to bila već treća sezona u ansamblu ali i “stari kadar”, Milutin Deda Nović, Jovan Jojić, Tomi Janić… Da ženski deo ansambla ne bude zapostavljen, osmog marta, na Dan žena je izvedena premijera “Ženskih razgovora”. Adaptaciju i režiju, ove često igrane komedije Duška Radovića u srpskim pozorištima, je potpisao Vladimir Putnik. Ako je prethodna bila “muška” ovo je bila “ženska” predstava, samo sa ženskim ulogama koje su timačile Ljilana Šremf, Eva Tot, Ana Križanec, Stojanka Maca Pejić, Dubravka Radić. Pretpostavljam da je premijera sufinansirana pa je premijerno izvedena u Domu kulture u Čačku. To je samo posledica onoga o čemu smo već pisali. Mogu da zamislim kako je bilo čačanima da finansiraju Ercove, hm, hm…                                                                                    

Tomislav Tomi Janic

Prva premijera, za koju možemo da kažemo da je izašla pod palicom novopečenog direktora, je “Ženidba”, Nikolaja Gogolja. Desila se pred kraj sezone 1973/1974. godine, tačnije 29.aprila. Može reći da se sa tom premijerom i zvanično Lale Milosavljević, “oženio” sa titovoužičkim pozorištem jer mu je u naredne dve decenije to bila, kako se narodski kaže, “druga kuća”. Režiju potpisuje Milenko Misailović a interesantno je da se na sceni titovoužičkog pozorišta, kao gost, ponovo pojavljuje Mija Aleksić u ulozi Ževakina. Istu ulogu je godinama igrao u Narodnom pozorištu u Beogradu.                             

U maju i junu mesecu je titovoužičko pozorište bilo “okupirano” amaterima. Iz današnje perspektive možemo reći da je to bila najava, blago rečeno, revolucije u pozorišnom životu kojoj su kumovali nekolicina entuzijasta, dobro poznatih u gradu na Đetinji, koji je od davnina poznat po avangardnim poduhvatima. Moram da primetim da su takve i slične poduhvate, većina naših vajnih “eksperata” omalovažavali i unapred osuđivali na neuspeh te da su vremenom isti, kada se pokaže da ti “nemogući” projekti donose značajne rezultate, ih proglašavali za čudo i tek onda im ništa nije bilo jasno, vrlo brzo zaboravljajući šta su ranije pričali. Ovde ću pomenuti nekoliko imena ljudi koji stoje iza tog pionirskog poduhvata koji će, to će se kasnije videti, uticati na pozorišni život, prevashodno u Titovom Užicu, vremenom i na širu društvenu zajednicu: Todor Toša Đurić, dr Rade Poznanović, Tomislav Tomi Janić, Mirko Todorović – Ćata, Milenko Đurić, Radiša Kovačević – Cula, Aleksandar Aco Dogandžić, Dragiša Gile Stepanović, Nenad Ristanović Staparski, Vidoje Vidojević, Nebojša Lazarević – Miki Pop, Petronije Ponjavić… bilo je tu još puno, manje-više talentovanih, ljudi koje su doprineli stvaranju tog veoma značajnog, amaterskog ali veoma kreativnog, duha koji će obeležiti narednih par decenija ne samo u titovoužičkom pozorištu već u čitavom Zlatiborskom regionu tj. na tromeđi tadašnjih socijalističkih republika. Poznato je da su te varošice razbacane po vrletima jugozapadne Srbije, što je i prirodno, oduvek gravitirale prema “malom Carigradu”. Inicijalnu kapislu su kresnuli gore pomenuti ljudi, i još poneki, ali se ovde mora podvući da je tu ogromnu, prilično neartikulisanu energiju koja pokuljala na scenu vrlo vešto usmeravao, uobličavao i kanalisao Aleksandar Lale Milosavljević. Suočen sa ogromnim ali prilično anarhičnim potencijalom, svestan da je potrebno puno vremena da bi se iz kvantiteta, uz adekvatnu selekciju, izrodio kvalitet Lale je načinio nekoliko veoma mudrih i dugoročnih poteza o kojima ćemo nadugačko i naširoko divaniti u nekim sledećim pričama, za sada ćemo se ograničiti na dešavanja u profesionalnom ansamblu do kraja kalendarske 1973. godine.                                                                                                                              

„Ženidba“ N. V. Gogolja (1973)

S jeseni je pristiglo još novih članova ansambla koji će odigrati bitnu ulogu u kreiranju repertoara, to su Dušan Đorđević koji će ostati do kraja karijere, često će biti pominjan u budućim dešavanjima; Sava Anđelković koji će posle nekoliko godina otići za Beograd, kasnije u Pariz; Nada Ivanović – Jurišić, koja je se pre glumačkog zanata bavila baletom, posle dve sezone provedene u Titovom Užicu će upisati glumačku Akademiju u Novom Sadu**, nakon toga odlazi u Kragujevac, gde će, u teatru Joakim Vujić, ostati do penzije.                                                                                                                          

Te jeseni će u Titovom Užicu, po prvi put režirati dva veoma značajna reditelja, koji će i profilisati repertoar narednih nekoliko sezona. Sezona 1973/1974 je započela sa premijerom izuzetne predstave koja će ponovo skrenuti pažnju javnosti na titovoužičko pozorište i vratiti ga u “prvu ligu” srpskih i jugoslovenskih teatara. Naime, radi se o dramatizaciji novele Borisava Stankovića “Tašana” koju je adaptirao i režirao Aleksandar Saša Glovacki. Scenografiju i kostim potpisuju Vladislav i Slavica Lalicki a muziku Voki Kostić. Glavne uloge tumače Petar Lazić i Stojanka Maca Pejić. To je predstava koja će pokupiti nekoliko nagrada na sledećim Susretima srpskih profesionalnih pozorišta “Joakim Vujić” u Nišu, koja će gostovati diljem SFRJ-ota i što je veoma značajno doživeće preko sto repriza, što je retkost i dan danas, pogotovo za pozorište koje dolazi iz tako malog grada kao što je varoš na Đetinji.

„Tašana“ (1973)

Na sajtu pozorišta se navodi da je početkom oktobra izvedena premijera predstave “Tkanje ognja”, scenario i režija Aleksandar Milosavljević, u kojoj učestvuje ceo ansambl?! Iskreno rečeno, toga se ne sećam pa ću morati da se raspitam o čemu se tu radilo… Novembar je obeležila još jedna premijera u režiji Saše Glovackog. Adaptaciju dela Koste Trifkovića, “Ko bi se jedio na muške”, potpisuje njegov brat, Uroš Glovacki (glumac, kasnije direktor “Teatra poezije” u Beogradu). Pred sam kraj godine se dešavaju još dve premijere, obe u režiji, velikog šekspirologa prof. Dušana Mihajlovića – Bata Duše, nadimak je dobio zbog blagorodnog odnosa i pedagoškog pristupa svakom čoveku. Prva se desila 13.decemba, Molijerova “Škola za žene”, a samo sedam dana kasnije po tekstu Slobodana Stojanovića je izašla predstave “Ti si to”.  

Ovaj deo priče o 1973. godini ćemo završiti sa naoko nevažnim prisećanjem, hm, hm… nekako slučajno, upravo niotkuda, su se pred kraj te godine po pozorištu i po gradu počeli da pojavljuju neki zanimljivi, različiti od onih na koje je narod navikao, u najmanju ruku, čudni vojnici. Bili su obučeni u regularne uniforme ali se nisu odlikovali nekom preteranom disciplinom, neke smo ranije viđali u manjim ulogama u filmovima ili u tada veoma popularnim serijama na televiziji. Verovatno je onaj “komedijant” slučaj učinio da su svi bili u kritičnim godinama, oko 27, 28… kada se po sili zakona moralo ići na odsluženje vojnog roka.*** Titovo Užice je oduvek bilo poznato po tome da je imalo veoma prijemčiv odnos prema vojsci ali je bilo pomalo neobično da se toliki broj momaka, u SMB stajlingu, svakodnevno pojavljuje u gradu, često se zadržavajući posle propisanog vremena (22h) kada je inače vojska morala da bude u kasarni, u Krčagovu. Danas, kada pomenemo njihova imena postaje jasno da se, polako ali sigurno, pripremala logistika za snimanje najvećeg filmskog poduhvata u ovim krajevim “Užičke republike”, koje će se dešavati tokom naredne godine. Iz prve ruke mogu da se prisetim, Marka Nikolića, Aljoše Vučkovića, Branka Kockice Milićevića, Mileta Rupčića, Koleta Angelovskog… tu je bio i jedan bucmasti, koji je nešto stalno crtao i zapisivao, ispostaviće se da je to pomoćnik reditelja koji se najviše baktao sa statistima i bio “glavnokomandujući” prilikom snimanja masovnih scena, zove se ni manje ni više Goran Marković.

Ergo, pomenuti vojnici su se bavili svojim civilnim zanimanjem služeći vojsku, za uzvrat su im honorari bili minimalni pre bi se reklo nisu ih ni imali ili su ih ostavljali u kafanama. Bilo je tu glumaca iz svih republika a mnogi nisu ni navedeni u zvaničnom kastingu jer su igrali manje uloge ili bili statisti. Naravno, ovde nije reč o glavnim ulogama, Božidarka Frajt, Boris Buzančić, Rade Šerbedžija, Petre Prličko… ili ozbiljnim epizodama, Neda Arnerić, Ružica Sokić, Marko Todorović (drug Tito), Vasa Pantelić, Pavle Bogatinčević, Janez Vrhovec… već o onima koji su, sticajem okolnosti, bili u prilici da oduže svoju obavezu prema otadžbini u lagodnijoj varijanti a koje je “stari lisac”, reditelj Žika Mitrović, upotrebio kao pomoćno osoblje bez nekih velikih troškova, tj. spojio je lepo sa korisnim, njima dobro a njemu najjeftinija moguća varijanta. Sa tim zanimljivim vojnicima smo se vrlo brzo sprijateljili i družili, najčešće pozorišnom Bifeu i diskoteci Kluba omladine.

*navedeni citat i navođenje termina “prošnja” preuzeti iz intervjua A.Milosavljevića objavljenog u “Užičkoj nedelji” 14.08.2015; povodom 70-godišnjice užičkog pozorišta

**prva generacija koja je pohađala nastavu četiri godine, pre toga je pri SNP-u postojao dramski studio kojise  smatra pretečom Akademije a trajao je dve godine, prvu redovnu klasu je vodio prof. Milenko Maričić

*po tadašnjem zakonu se na odsluženje vojnog roka išlo u rasponu od 18 do 27 godina, eventualno se moglo odlagati do napunjenih 30

Podeli

Related posts