Pozorišni bife (18)



U prethodnom delu ovog pisanija pomenusmo Petra Lazića koji je krajem šezdesetih godina stigao a polovinom sedamdesetih godina izborio se za status prvaka i, možemo slobodno reći, “nosio” repertoar titovoužičkog Narodnog pozorišta. Nije mi bilo teško da skoknem do Šapca kako bih, iz prve ruke, saznao neke dogodovštine iz tog perioda. Prilikom jedne od čestih poseta zavičaju, svratih do Šapca da sa dugogodišnjim prijateljem popričam o tim “herojskim” vremenima, kako se u narodu kaže: “Nekad bilo sad se pominje…”

Krajem šezdesetih godina postao je član užičkog ansambla. Pozorište je u to vreme bilo visoko kotirano diljem SFRJ-ota. Mladog, visokog, naočitog Valjevca prijatanog baršunastog glasa – stariji bi rekli „pravi Đidija“ – na samom početku nisu gurali u prvi plan, al’ ne može se reći ni da je bio zapostavljen. Posle izvesnog vremena, istakao se u “Podvali” (kud bi mogla biti “Podvala” bez Valjevca?!). Ipak, pravu ozbiljnu priliku, pravu veliku, glavnu ulogu dobija u već pomenutoj “Tašani”, gde igra Mirona. Ukazanu šansu je iskoristio na najbolji način. Nakon toga postaje prvak, nezaobilazan u podelama kod skoro svih reditelja. Ako se za nekoga može reći da je nosio repertoar u to vreme, onda je to bio Pera Lazić, sve do odlaska u Šabačko pozorište, čini mi se, 1976.godine.

U bašti kluba Šabačkog pozorišta pričali smo o tim “herojskim” vremenima sa Perom Lazićem, doajenom srpskog glumišta, danas penzionerom, za koga slobodno možemo da kažemo da je ponikao u titovoužičkom Narodnom pozorištu.

Za početak bih te zamolio da nam kažeš nekoliko reči o vremenu pre dolaska u titovoužičko Narodno pozorište?
-Da, da… ja jesam ponikao, što se tiče profesionalne karijere, u Titovom Užicu. Pre toga sam, 1967/1968.godine služio vojsku u Titovom Užicu. Naravno da sam imao priliku da gledam one velike “bitefovske” predstave. Nisam ni sanjao da ću posle samo godinu dana i sam biti u tom pozorištu. Jednu sezonu, 1969. godine, igrao sam u Pirotu, odakle sam prešao u Titovo Užice. Direktor je bio Jova Bulajić. Tako… odmah sam krenuo. Imao sam i sreće, verovatno i neke sposobnosti ali više je to repertoarska sreća, odma’ sam uleteo u ozbiljne projekte.
Ja te se sećam iz “Podvale”…
-To je bilo kasnije, prvo smo čika Mile Nović i ja igrali “Filipa i Jonu”… radnja se dešava u bruklinskoj luci, dva starca… zanimljivo je da sam ja igrao dve godine starijeg, ha, ha…
A bio si mlađi od “dede” Novića, bar tridesetak godina!?
-Pa, eto… kad sam doš’o u Titovo Užice, imao sam 24 godine a Mile Nović je bio pred penzijom. Malo zbog glasa, verovatno i sposobnosti transformacije, omekšavanja pokreta itd. Svi su bili jako zadovoljni, dobio sam silne pohvale, pa sam posle toga, dugi niz godina, igrao mnogo starije likove nego što sam stvarno imao godina. I onda, posle nekog vremena je došao meni primeren lik, sećaš se i ti, to je bila “Tašana” u sezoni 1973/1974.godine.
Dok stignemo do “Tašane”, imamo još puno toga da pričamo. Negde u to vreme sam i ja počeo da se motam po pozorištu. Prvo da malo popričamo o vremenu pre toga. Ti si igrao u “Podvali”, to je bila velika predstava, uvek je bila prepuna, doživljavala je ovacije publike…
-Jeste, tačno… tu je Neru (udovicu), kao gost, igrala Olivera Marković. Samo nekoliko meseci pre toga je rađen “Narodni poslanik”, ja sam igrao, advokata Ivkovića a Mija Aleksić Jevrema Prokića.
Da, tačno tako. Ono što mene zanima, posle svih uspeha, dolazi do nekog puča, neke male revolucije… odmah posle premijere “Narodnog poslanika” Bulajić i njegova supruga odlaze. Odlazi skoro cela prva postava glavnih glumaca… šta se tu desilo? Da li je to bilo smenjivanje ili su dobrovoljno otišli?


-Oni su, navodno, “dobrovoljo” otišli, kol’ko se ja sećam. Kol’ko sam imao uvida u nešto, što bi se reklo, što se dešavalo otpozadi, a dešavalo se, nije da nije…
Jako je čudno, “Poslanik” izlazi krajem aprila, to je sam kraj sezone i… svi odjednom odlaze, mislim tog leta. Odlazi Bulajić i njegova supruga Lidija, koja nosi ženski repertoar, odlaze vodeći glumci: Mihajlo Foro, Buda Pešić…
-Paaaaa… bilo je tu nekog “tihog” otpora… imalo je to neku… svoju, političku pozadinu, da se razumemo. Tada je za vršioca dužnosti direktora postavljen Tomi Janić, do zime, onda početkom ’73. dolazi Lale Milosavljević.
Dobro, dešavalo se to i u “boljim” kućama… te jeseni dolazi nekolicina glumaca koji će kasnije nositi repertoar. Dolazi Bata Urošević, Vukman Čađenović, Lale Pavlović je već bio u ansamblu, dolazi Đurica Savić…
-Da, da, tada dolazi i… ovaj, kako se zove, igr’o je Saroša u „Tašani“…
Milan Putniković… itd. Onda dolazi 1974.godina, snima se “Užička republika”, puno glumaca iz pozorišta statira, igraju neke manje uloge…
…sem mene.
Lale Milosavljević je nekoliko meseci pre toga postavljen za direktora i posle „Tašane“, u jesen 1973. godine, jedna od velikih stvari koje je Lale učinio je da dovode Mileta Gajića, koji radi “Dobrog čoveka iz Sečuana”.
-To je meni bilo drugo izvođenje, ja sam u Valjevu kao amater igrao kod Mila u istoj predstavi. Igrao sam Ling Toa, stolara. Jedno od ono četvoro/petoro siromašne dece je bio i moj sin…
Nebojša, sećam se, igrao sam i ja u toj predstavi, Ana Križanec je igrala Šen Te/Šuj Ta, tu je i Nadica Ivanović, kasnije Jurišić koja kasnije odlazi na Akademiju u Novi Sad pa u Kragujevac…
-Tačno, to je pre Akademije. Te godine je Akademija počela sa radom, pa su nešto kasnili sa početkom predavanja, tako da je ona otišla tokom jeseni. Igrala je jednu od onih “Jevđuvki”, devojaka u „Tašani“, pa je onda otišla iz predstave.
Da, te godine, mislim 1974. je “Dramski studio”, koji je bio pri SNP-u i trajao dve godine, prerastao u Akademiju. Mislim da je prijemni bio tek u septembru… premijere “Sečuana” se sećam dobro, u publici je sedeo krem jugoslovenskog glumišta. Svi glumci iz “Užičke republike”, Božidarka Frajt, Boris Buzančić, Marko Todorović, Rade Šerbedžija, Ružica Sokić, Petre Prličko… pa Žika Mitrović, imao sam neverovatnu tremu… no, to nije bitno. U to vreme se već igra ta pominjana antologijska predstava “Tašana” u kojoj ti igraš Mirona i tvoja dugogodišnja partnerka. Tu su se šuškale razne priče, ali nećemo u to da ulazimo…
-Nije, nije… ha, ha, ha… kako se ti svega sećaš. Mi smo namerno pustili tu priču i nismo hteli da je komentarišemo, mi smo čak bili kumovi…
Stojanka Grozdanić, kasnije Pejić, svi su je znali kao Macu Pejić. Ona je došla tri-četiri godine pre tebe…
-Ona je Piroćanka, ali zanimljivo je da nije nikada igrala u Pirotu, nego je počela karijeru u Leskovcu. Iz Leskovca je ona došla u TitovoUžice. Devojački se prezivala Grozdanić, u Užicu se udala Mišu Pejića. On je već tada bio major, posle je bio potpukovnik, pa pukovnik…posle su otišli za Beograd. On je bio zadužen za gradnju vojnog odmarališta “Omorika” na Tari. Ja sam oboma bio i na sahrani, Maca je takođe tamo sahranjena, on je iz sela Duba kod Bajine Bašte. Maca je umrla posle moje Zorice, 1997. godine, 1.avgusta…
Pamtiš datume, svaka ti čast…
-Sin mi bio, s kolima, na moru s nekim društvom. Ja sam angažovao čoveka da me vozi na sahranu… ona je umrla kod majke u Pirotu, pa su je prebacili u Dub, da bude, po njenoj želji, sahranjena pored Miša…
Ona je kasnije otišla u malo Pozorište “Duško Radović” u Beogradu?
-Jeste, tamo je igrala do penzije, tamo je završila karijeru.
No, da se vratimo… „Tašana“ osvaja silne nagrade, igra se puno…
-Jeste, te godine je u Nišu bio festival “Joakim Vujić”, kad smo nas dvoje dobili nagrade. To je zanimljivo, mi smo odigrali predstavu na Festivalu i odmah nastavili dalje, na turneju po Makedoniji. Brana Petrović je bio organizator, dvanaest dana po dve predstave… sve se igralo po domovima JNA. Moj Nebojša je igrao u predstavi. Tada je bio još jako mali, premoren, po ceo dan je spavao na sedištu u autobusu. Iscrpljujuće, ali takav pos’o… kad smo se vratili, trebalo nam je nekoliko dana da dođemo sebi. Međutim, uočim ja jednu veoma interesantnu stvar… kada sam malo doš’o sebi, odem kod Brane* i kažem mu: ”Znam kako si organizovao turneju.” Sećaš se, on je imao onaj tik s ustima. “Znaš ti sve…”, pljucka on i šuška sebi u bradu… a ja mu kažem: “Pro Arte”! On kao zgranut pa se još kao nešto brani… “Moraš ti sve da znaš!” Ha, ha, ha… šta se tu zapravo događalo, kako je organizovana ta, prva, velika turneja “Tašane”? Grupa “Pro Arte” u to vreme bila je izuzetno popularna, Čobi i ekipa… oni su snimali za “Jugoton” iz Zagreba. Branin rođeni brat, Žarko Petrović, poznati kompozitor, u to vreme je bio direktor “Jugotona” za Srbiju i Makedoniju. I onda… Žarko u paketu: Hoćeš “Pro Arte”? Hoćeš! E onda ima da uzmeš i pozorišnu predstavu! Mi, posle Niša, prvo igramo u Prokuplju, pa u Vranju, posle idemo u Kumanovo, sve idealno povezano, ne putuje se puno od mesta do mesta. Gde god stignemo, varoš oblepljena plakatima, dan-dva pre nas gostovali “Pro Arte”… mi iz Kumanova u Veles, opet „Pro Arte“, bio koncert juče… i tako redom, ha, ha… Ipak najveći štos je bio, po čemu sam zapamtio tu turneju… mislim da smo već bili u Prilepu. Bora Stanković, šef tehnike, imao je zadatak da ostane u Nišu do kraja festivala, pa da nam se priključi…

Zašto?

– Ja i Maca dobijamo nagrade, Lale ih je na završnoj večeri primio u naše ime, Bora treba da nam donese diplome i, naravno, pare. Dolazi Bora… i donosi račun! Ha, ha… Ja i Maca smo još i dužni po tom računu… Lale je tamo čašćavao sve na naš račun, pa je račun bio veći nego što su bile nagrade, ha, ha, ha… genijalno. Dobro, dobro, sve je to izmireno i nama su ti novci posle isplaćeni kad smo se vratili
A “Kapetan” je umeo…
-Naravno, ma Lale je divan čovek, veliki smo prijatelji, bili i ostali… znaš, ja iz Užica nisam „prešao“ ovamo u Šabac. Ja sam, praktično, pobegao! Nisam smeo Laletu da pogledam u oči… ja sam sve dogovorio, doš’o pozorišni kamion iz Šapca, bila nedelja…spakovali stvari, nameštaj… tek kad smo stigli, raspakovali se, ja sam se tek onda javio… hteo je da me ubije, baš se bio naljutio, u prvom momentu, posle smo to prevazišli…


Ti si u to vreme nosio repertoar, nije bilo predstave u kojoj nisi igrao…
-Ja sam se, pravo da ti kažem, u tom trenutku… iako sam bio mlad, podsvesno… ja sam se uplašio! Znaš, počelo je da liči sve jedno na drugo, ono što radim, počeo dam da se ponavljam. Od četrnaest predstava na repertoaru, nisam igrao samo u jednoj, “Ženski razgovori”. Od ostalih, mislim da samo u dve nisam igrao glavne uloge. U međuvremenu dolazi Aca Kovačević da radi dramatizaciju “Smrt Smail Age Čengića”… to se nakupilo, sačuvaj Bože! Pazi, svaki dan drugi karakter, danas jedan karakter, sutra drugi… počinje da liči, ljudi to ne shvataju… ne može se tek tako “presvući” iz jednog lika u drugi… tako da sam, negde u dubini, osetio opasnost…
To su sve velike uloge, hteo ne hteo, počinješ da se ponavljaš…
-Jeste, svaki dan igraš isto, samo što izgovaraš drugi tekst. Ne može to tako, počneš da se ponavljaš, to je ipak… znaš, nije to “ono”…
Taj, nazovimo ga tako, kreativni naboj, se veoma brzo isprazni, neophodno je da čovek napravi pauzu…
-Zanimljivo je, nećeš verovati, to je verovatno rekord i u Jugoslaviji. Pazi, „Tašana“ je izašla 1973.godine, na početku sezone. Ja sam 1976. u leto, prešao ovde, to je tri godine. Ona je za tri godine odigrana 126 puta. Uz sve ostale predstave…
To je za provincijsko pozorište neverovatna cifra!
-Nećeš mi verovati… igramo jubilarnu, stotu predstavu u Užicu…
Sećam se, bio sam u publici, i posle ne banketu, gledao sam Tašanu najmanje pet-šest puta.
-Vlada Lalicki je radio scenografiju, čista simbolika, na sceni su bili samo jastučići, visilo ono, kao nebo, splet nekih ikona, još neki kandelabr… sve to na nekoj blagoj kosini. Mi u onom mraku… stojimo pozadi, ja u mantiji… pazi… i kritike su bile sjajne, i publika oduševljena… ipak, sve to pada u vodu… meni prođe kobna misao kroz glavu: “Na šta liči ovo sve… ovo što ja radim?” Nećeš mi verovati, tog trenutka mi ispod mantije počinju da se tresu noge, ubi me trema! Pazi, počinješ da sumnjaš u sve ono što radiš… svi te tapšu po ramenu… ja nisam mogao petnaest minuta da dođem sebi, a na sceni sam. Znaš ono, igraš po inerciji, izgovaraš sve mehanički… (duga, duga pauza)


„Tašana“ je imala dosta “uskoka”, sa izuzetkom tebe i Mace koji ste nosili predstavu, puno je ljudi odlazilo, pa se vraćalo, recimo, Putniković, Nadica…
-Da, da, to je bio problem, ali kostur je bio jak pa smo to lagano prevazilazili. Putniković je prvo igrao Saroša, pa je imao “problem s tekućim pitanjima”, u međuvremenu je bio zemljotres u Banja Luci, pa je zgrada njihovog pozorišta morala da bude zatvorena. Onda je iz Banja Luke došao moj venčani kum. Ja sam se oženio u Pirotu, kum mi je bio Božidar Boža Dragutinović, zvani Rajkan, koji je takođe u to vreme bio glumac u Pirotu pa je otišao u Banja Luku. Inače, Boža je rođeni brat naše poznate glumice, Ljilje Dragutinović, on ga je zamenio. Bio je u Titovom Užicu dve-tri sezone pa je otišao u Zaječar.
U to vreme je u ansamblu bio Bata Urošević…
Jeste, on je kasnije otišao u Mostar. Jedva je kasnije, devedesetih, izvukao živu glavu. Posle je, do kraja, igrao u Pirotu.
Tih godina je u Užicu bila i Ana Križanec, koja će kasnije doći ovde u Šabac, ona je iz ovih krajeva…
-Da, ona je iz Užica otišla za Kruševac, posle je došla u Šabac, baš sam jutros proverio… Ana je umrla, ovde, na Srpsku novu godinu, 2000.godine. Moram da te podsetim, ona je 1970. pobedila u Vrnjačkoj Banji, sa pesmom… ja sam tu pesmu “izvadio iz mrtvih”, to smo pevali sad skoro, u jednoj predstavi smo obnovili sve njene pesme… pobedila je s pesmom “Zaplela se kosa devojačka”. Ona je sjajno pevala… pevala je kada je, prvi put, rađen Uskoković, u Titovom Užicu, puno je toga urađeno tih godina, pevala je u “Čedomiru Iliću”, sjajnu pesmu “Ravno polje”…
Da, da, sećam se. Ana je odlično pevala i u “Sečuanu”, mislim da je duet, koji su pevale Nadica i Ana u toj predstavi bio fantastičan, retko viđen, pogotovo u “manjim” pozorištima… no da pređemo na druge teme. U to vreme Lale Milosavljević, pored ozbiljnog rada na repertoaru, gura i koncept “Otvorenog pozorišta”, o čemu će u ovom pisaniju tek biti reči. Taj koncept je između ostalog podrazumevao i animiranje amatera uz veoma temeljan, stručan rad sa njima. Taj metod će kasnije imati ozbiljnog uticaja na ansambl užičkog pozorišta. Mislim da su skoro svi glumci imali svoja zaduženja, školu ili preduzeće gde su radili sa amaterima. Ana je među prvima radila sa decom. Zabeleženo je da je osvojila, čini mi se 1973.godine, nagradu za režiju, ta predstava je proglašena za najbolju na prvom, opštinskom amaterskom festivalu, koliko se sećam, to je predstava “Kekec”. Kasnije su puno radili sa amaterima Zoran Karajić, Dule Đorđević, Tomi Janić, koji je prvi i započeo tu priču…
-Da, da, sećam se kad je Ana dobila tu nagradu. To je kasnije uzelo maha, ali sam ja, otprilike u to vreme otišao. No, sigurno si na to naleteo, baš kad sam ja došao, igrali su onu predstavu sa kojom su bili šest meseci na turneji…
To su igrali Buda Pešić, Zvonko Jelačić i njegova supruga, Desa Bogdanović, Tomi Janić…
-Jelačići su u međuvremenu otišli pa je Ana uskočila… kako se zvala predstava…
”Ulični svirači”!
-Jeste, “Ulični svirači”, oni su na putu imali i slobodne dane, pa su išli u krug. U nekim mestima su po dva/tri puta gostovali, toliko su ih zvali. To je da čovek ne poveruje, pravi ulični teatar, još pre pedeset godina…
O tome mi je Zaka pričao. Pre nekih mesec i po dana sam bio u Zrenjaninu i baš mi je on o tome pričao. Ti nisi Zaku zatekao, on je otišao pre nego što ćeš ti doći…
-Sad sam se setio, sećaš li se ti one predstave, mislim da je to Bulajić režirao, “Put oko sveta”, na sceni je bio samo ringišpil, svi glumci su igrali po nekoliko uloga…
-Da, da… za to vreme je Bulajić bio vrlo inovativan, kako se to nekada govorilo, avangardan. Neverovatno je da posle toliko uspeha u Užicu nije nikada dobio neku ozbiljniju priliku… ni on, ni Lidija, kao da su nestali, nema ih… nisu dobili šansu, ili su se potrošili, ili im nisu dali… ne znam. Meni je to nekako… čudno…
-Meni isto, dugo sam se pitao da li je živ. Čini mi se da je prošle ili pretprošle godine objavio neku knjigu, pisalo je nešto u Politici ili Novostima, ne sećam se, tražio sam kasnije tu knjigu, ali nisam uspeo da je nađem, tako da je nisam pročitao…
Ovo piskaranje se zove “Pozorišni bife”, voleo bi da mi ispričaš neka dešavanja iz Bifea ili nešto slično što je po tvom mišljenju interesantno a malo ljudi zna o tome … Ovo pisanije će se inače završiti sa ’92. godinom, kada je Bife zatvoren. To je urađeno kad je Branko Popović došao za direktora, tu je useljen radio “Talija”, posle par godina je napravljen sadašnji Klub…
-Hm, hm… znaš ja sam bio na licu mesta, mislim bio sam prisutan kada je Lale Milosavljević smenjivan, to je posebna priča. Ja sam zahvaljujući predstavi “Kralj i njegov komediograf” i Zoranu Karajiću, ostao živ 1991. godine. To moram da ti ispričam, da ostane zabeleženo. Sedim ja ovde, u Šapcu, u pozorišnom klubu… Zlatica** zove, negde oko 11 sati pre podne: “Pero, zove vas Lale… iz Užica”. Ja se popnem kod nje u kancelariju, zovnem ga, razgovor ide, otprilike ovako, znam da nemam šanse pred njim: “Pjere… imam jedan problem… sad će ti Slava Ravasi reći o čemu se radi.” Slava me zove da dođem da igram dve uloge, koje sam inače igrao sedam godina ranije, ovde u Šapcu. Prvo sam igrao onog pandura, kad je Nušić u zatvoru, a posle doktora Đorđevića. Inače, ja se već imao dogovor da idem na Baniju da obiđem sina, Nebojšu, koji je mobilisan. Dogovorio se sa televizijskom ekipom da idem s njima, čekam ih u Pozorištu, kada krenu samo da me pokupe… znači… ja sam trebao da budem u kolima sa onim novinarima, ako se sećaš, koji su izginuli to veče. Umesto da idem s njima, ja sam otrčao kući, našao tekst od pre sedam godina, javio njima da me hitno zovu da uskočim u predstavu, seo na autobus do Valjeva, nije bilo ni goriva, nema direktne linije, presedam za Užice i stižem na probu. Proba je potrajala malo duže, da se uklopim, pa se posle sedelo u Bifeu… negde, oko pola tri se polako odvučem preko Trga, u Hotel “Zlatibor”… ulazim u sobu, iznad kreveta radio… ja ga, onako bez veze, po navici uključim… radio Beograd, “Vesti” u tri sata… i prva vest: “Donje Bačuge na Baniji… imena ljudi sa kojima sam trebao da idempet minuta ranije sam ušao u sobu! Izbezumljen, siđem nazad stepenicama, onaj na recepciji me gleda u čudu, misli “ovaj glumac sigurno poludeo”… izađem napolje. Rominja neka kiša, celu noć sam šet’o po varoši, kišu nisam ni osetio, oka sklopio nisam…sačekam da se otvori “Breza”, da popijem piće… To je baš bilo tad… toga dana… tako sam ti ja ostao živ zahvaljujući tome što je Karajić otišao iz Užica. Posle smo mi igrali dosta tu predstavu… Idemo na gostovanje. Užice je bilo pobratim sa opštinom “Centar” ili “Stari grad”, u Sarajevu, čiji je predsednik bio Karadžić. Igramo mi uveče predstavu, posle spavamo u hotelu “Holidej in“. Na večeri je bila i neka politička delegacija iz Užica, bio je i onaj poslanik iz Užica, što je bio u SPO-u, onaj lekar*, čini mi se da je rodom iz Glumča, znaš ga sigurno… Tu, na tom gostovanju, čuo sam priču da mu je odzvonilo… kao Lale je ispratio ansambl iz Užica, kao da je nešto bolestan, pa će da ide na Zlatibor… ja tu shvatim da se nešto kuva… i da će Branko biti novi direktor. Vratimo se nazad, oni mene ostave na Romaniji, da se ne maltretiram, odande imam autobus direktno za Šabac. Sutradan čujem, Lale smenjen.
Penzionisan.
-Pa dobro, to ti je to!
Dobro, dešavalo se i u boljim kućama… mi svi znamo, sećamo se Lale je imao “faze”…’oćeš ti da pričaš ili ja… karakteristično je bilo da u Bifeu nije bilo dozvoljeno, zvanično, točenje alkohola. Međutim, uredno se pilo, ko šta ‘oće, flaše su, kao i svuda, stajale na policama iz šanka… i onda, kada Lale uđe u “fazu”, to je trajalo po nekoliko dana… Morala je da dođe njegova sestra…
-Kad ne može niko da ga smiri, zovu Danicu u Beograd. Ona sedne u “folciku” i dolazi u Užice…
Tačno, dolazi Danica, sve nas izmuštra, za to vreme Lale je odsutan… “na bolovanju” nekoliko dana. Automataski, volšebno, sa polica nestaju sva alkoholna pića. Samo provereni mogu, uz tešku protekciju, da dobiju, ispod šanka, po jednu, eventualno dve rakije. Prohibicija traje, dve-tri sedmice, sve do momenta dok, nekom prilikom, ne dođe neko od bitnih čivija, bilo iz grada ili sa strane. Onda se u Bifeu pojavljuje Anđelka, sekretarica i poručuje: „Molim vas, tri kafe, jednu ljutu rakiju, jedan vinjak i “SOK za Upravnika”! Šifra je “SOK za Upravnika”, znači nije “SOK” nego “SOK za Upravnika” … posle se sve nastavlja u uobičajenom ritmu, flaše se vraćaju na police… nije se to često dešavalo, jednom, najviše dva puta tokom sezone, al’ da se dešavalo… dešavalo se! U to vreme je radila u Bifeu tetka Vida Udovičić… njenog muža, Miloša smo svi zvali Čiča, stalno je sedeo u ćošku ispod prozora i pušio na muštiklu “Moravu” bez filtera, bio je jako mršav, crn, sa velikim brkovima… posle je radila Dobrila- Doca… Šiljova žena, Basarina majka…
-Kako da ti kažem, mene vezuje puno toga sa Lalom. On je u mene, kao i ja u njega, imao puno poverenja. Jednom prilikom… on je bio sa Carevićem, onaj što je nasledio Branu Petrovića na mestu organizatora, u Novom Sadu na “Steriji”…
Da, Lale je bio u Programskom savetu Pozorja…
-Pola dvanaest, uveče. Ja taman došao sa Zoricom iz pozorišta, ovde u Šapcu, ne sećam se šta smo igrali… zvoni telefon: “Pjere… imam jedan problem…” Pazi, ima tamo “svoje ljude”, iz Užica, al’ mu ne pada na pamet da se njima obrati nego zove mene u Šabac. “Ja sam na recepciji u hotelu Vojvodina…”. Im’o sam tada Škodu, sedamo Zorica i ja, za manje od dva sata sam u Novom Sadu. Treba da se izmiri račun i treba mu para, samo da stigne do Danice u Beograd. Ja ispišem čekove, sačekamo jutro, ispričamo se, ono što imam keša ja mu dam… i “mirna Bačka”. Za njega bi u vatru skočio a kamo li da ne idem u Novi Sad! Posle tri dana, u Šapcu, zvoni na vrata poštar. Stiže uplatnica, cifra dva puta veća od onoga što sam je tamo platio. Kažem ja poštaru: “Vrati ti to nazad, napiši primalac odbio da primi”… prođe dva dana, zove Anđelka: “Neće Lale sa vama da razgovara,ljut je… i rekao mi da pitam na koju adresu da vam pošaljem novac?” Ja joj objasnim, nije adresa u pitanju nego iznos, ako pošalje koliko sam platio, to ću da primim ili ću ponovo da vratim, ha,ha… “Pa on je rekao… da to ne može tako…”. Pa onda mu recite da ja neću da primim i gotovo! I meni stigne tačno onoliko koliko treba… ajde molim te, kol’ko puta sam jeo i pio na njegov račun, kol’ko su me samo puta zvali da gostujem i ako sam “pobeg’o” iz Užica… idi bre… to se ne zaboravlja! Jednom prilikom, u Kragujevcu, na “Joakimu”, on i njegov imenjak i prezimenjak, Aleksandar Milosavljević, u onoj kafani, preko puta pozorišta, čini mi se da se zvala “Šumadija”, postrojili celu kafanu i samo: “Pesma drugovi…”
Nisu Laleta džabe zvali “Kapetan”…
-Oni zovu mene: “Daj Pero, dođi, ne možemo im ništa… znaju da će Lale, mene da posluša…” Ja pravac tamo… šta treba da se plati… uvek sam im’o čekove sa sobom, niko ne može da veruje… aj’ sad da idemo… mora da se radi… ne možemo da prekidamo Festival na pola, kad se završi, vi bančite kol’ko ‘oćete … kad, posle par godina… ovde susreti “Joakim Vujić” u Šapcu. Pera Beljić je bio pošten čovek… video je on o čemu se radi, postavili ga politički, oni muljaju oko njega, on im ne može ništa… i tako jedan dan, Susreti počeli, Pere nema…ne može niko da ga nađe, pobeg’o iz Šapca… Lale doš’o, došli ostali gosti… domaćina nema. Lale, mrtav ladan, pijucka za šankom… priđem ja za šank i kažem mu: “Lale, imamo jedan problem…sve je organizaciono sređeno, svi su gosti smešteni, Pere nema, nest’o, nema domaćina… ne znam šta da radimo?” On je bio u Odboru…
Mislim da je, u to vreme, Lale bio predsednik Poslovne zajednice profesionalnih pozorišta Srbije…
-Neka Milojka, fina žena, radila u Klubu… Lale je zovne: “Gospođo, šta ima da se plati? Sačekaj me pola sata…”, ode lepo u hotel, istušira se, presvuče, obuče odelo, kravatu… tri dana je on bio Direktor šabačkog pozorišta, zamenjuje Peru Beljića… ‘ebeš mi mater! Ne’š verovati, sve funkcioniše k’o sat… on je domaćin, dok nismo našli Peru. Pronađemo ga, posle tri dana, sa nekim sudijama, u Lešnici, u nekoj kafani “Lovac”… tamo oni, kao otišli u lov, pa se zapili… a Lale ovde, radi k’o sat…
Završava pos’o, majstor je majstor… zna kako to ide… “na muci se poznaju junaci”…
-Tačno! Tako se to radi…


Kad se o Bifeu radi, moram da te podsetim, kad je rađen “Sečuan”… Mile Gajić je bio iz one ruske, klasične, škole reditelja… probe su trajale po pet-šes’ sati… jednom prilikom nam je zabranio da igramo šah i domine u bifeu… samo su jednog dana nestale sve šahovske garniture i domine, sa police u onoj drugoj prostoriji, u kojoj je bio televizor gde smo sedeli, mi što smo igrali manje ulogice i statirali… to je bio “mali puč”, skanadal, revolucija… razlog je bio što se kasnilo na scenu… Mile je vraćao neke scene po deset/dva’es puta, mi zbrišemo iza zavese u Bife, pa njemu kad padne na pamet, da treba da mi uđemo za sledeću “masovku” počne da viče: “I sada ulazite vi svi, ostali… idemo!!!” Tajac, iza kulisa nema nikoga… ni tehnike… onda on uleti u Bife, urla, pa promukne… pa vraća bezbroj puta…
-Ha, ha… kako se ne bi sećao… slično je bilo, kada je Pera Govedarović radio “Rado Srbin ide u vojnike”. Pazi sad, približava se premijera. Generalne probe počele, sa kostimima, u punoj ratnoj spremi, rančevi, puške… progon, neviđen… traje četri sata, popadamo od umora… bili trubači…predstava je počinjala sa Trga. Mi smo ulazili sa publikom na glavni ulaz, kostimirani… završen progon, mi onako… svi u Bife, ko se presvukao, ko nije… pijuckamo piće, igramo domine, šah… kad eto ga Pera, gleda nas, pa kaže:”A umorni ste… dugačak progon! Sutra dva progona!”… petnaest minuta pauza pa još jedan… popadali smo na nos… Stvarno je mnogo velikih predstava urađeno za kratko vreme, koliko sam ja bio, šest godina… odma’ posle Tašane i Sečuana dolazi još jedna velika predstava, dolazi dramatizacija “Vukadina”…
Predstava se zvala: “Vukadin ili Karijera”… znam kako ne bi znao, igrao sam u toj predstavi… u završnoj sceni te na ramenima, Slobodan Filipović – Fipa i ja, unosimo na scenu. Zato sam ti i rekao, malo pre, kad smo se pozdravljali da si “pravio karijeru na mojim ramenima”, ha,ha…
-Ha, ha, ha… posle se penjem uz one konopce u visine… Saša Glovacki je napravio odličnu dramatizaciju i odličnu predstavu, to bi danas bilo veoma aktuelno… za nju smo, takođe, dobili silne nagrade, gostovali smo puno i sa “Vukadinom”… evo imam i slike… ovo ti je sa Vojom Brajovićem u Valjevu…ja imam devetnaest godina, Voja bio treći razred gimnazije.
Ti si počeo u “Abraševiću” u Valjevu?
-Znaš ti kad sam ja počeo? Na ovoj sceni, ovde u Šapcu, sam ja prvi put izašao… Znaš koje godine?
Ne znam…
-To je bilo 1955. Imao sam punih devet godina, proslava pedesetogodišnjice od osnivanja Kulturno-umetničkih društava “Abrašević”. Recitovao sam “Crvenu”, pošto je Kosta bio iz Šapca, proslava je bila ovde. Evo je… iz Vukadina…
Ja sam se rodio 1956. godine, ti si recitovao u to vreme…
-Govorio “Crvenu”, tad je naučio i nikad je nisam zaboravio…znaš šta još nikad nisam zaboravio? To je Radomir Andrić napisao… “Dobrodošlica”. To sam recitovao 1974. godine kad je otvarana pruga Beograd-Bar, kad je Tito dolazio vozom u Užice. Iza mene dvadeset metara prazno, pa milicija… pa narod. Mikrofon, stalak… jedan mikrofon ka meni… drugi ka Titu, on je govorio iz vagona. Ulazi voz… ide polako… kako ide ja ga sve manje vidim, kada je stao, ja ga uopšte nisam ni video… posle sam “Mačku” Andriću rek’o da je to najskuplja pesma koju je napisao, ha, ha… evo sad sam se setio, za kraj, kad pomenusmo Anu i pominješ Bife… sad ću ovih dana da odem na groblje kod nje i kod moje Zorice. Ovi klinci, to je udruženje “Mišar”… neguju tradiciju od Prvog srpskog ustanka, imaju amatersko Pozorište, koje se zove “Vožd”. Njih pola je u međuvremenu završilo akademije. Pre dvadesetak dana smo imali premijeru “Laže i pralaže”, navalili da im igram Oca… da igram… i ‘ajde, igro sam…nego, Bajo moj, znaš kako klinci ozbiljno rade? Ozbiljno Pozorište prave…ozbiljno Pozorište. Oćemo da Anino ime postavimo tamo gde joj je mesto… prave oni letos neki festival, tu kod njih. I znaš šta, to je vrlo korektno, što ne pada nikome od “ovih ovde” na pamet, dodeljuju nagrade za najbolju mušku ulogu “Cane Firaunović”, koji je isto šapčanin i Ana Milanović-Križanec, za najbolju žensku ulogu. To je baš lepo…
Ti si sa njom dugo igrao, prvo u Užicu, pa posle ovde u Šapcu…
– Da, da, igrali smo i…haj, kol’ko puta zajedno… da se ne hvalim, mislim da sam ja u istoriji šabačkog pozorišta, najudarniji i najteži mogući repertoar odigrao. Samo da ti nabrojim od naših do stranih klasika… i to sve različito…od Agatona do Nikoletine Bursaća, Jerotija pa kreni dalje… Mačka na limenom usijanom krovu, Smrt trgovačkog putnika, Otac, Strinbergov, Play Strinberg, znaš ti koje su to uloge… kad sam prvi put 1982.godine igrao Virdžiniju Vulf, bio sam najmlađi Džordž, pre par godine sam ponovo igrao, stavio Karajić na repertoar, bio sam najstariji Džordž… ha, ha…
Pa dobro, savladao si, utvrdio si gradivo… hvala ti na razgovoru, bilo mi je zadovoljstvo da se prisetimo “građenja karijere”…
-Hvala tebi, divni su to dani bili u Užicu… pozdravi sve tamo… koga budeš video…

*Brana Petrović, dugogodišnji organizator u Narodnog pozorišta u Totovom Užicu. Na njegovo mesto, nakon odlaska u penziju, dolazi prvo Ljubiša Carević, kasnije i Zoran Stamatović, današnji direktor Narodnog pozorišta u Užicu
**Zlatica Popović, dugogodišnja direktorka šabačkog pozorišta
*** Na putu Petrinja – Glina (Hrvatska) 9. oktobra 1991. godine ubijeni su svi članovi ekipe RTS-a. Stradali su pod okolnostima koje niko nije istražio, a do danas odgovorni za njihovu smrt nisu pronađeni. Srbija nije zvanično tražila od Hrvatske da pronađe i kazni ubice. Pretpostavlja se da su ekipu RTS-a napale hrvatske vojne ili paravojne snage, pošto su se podaci iz njihovih novinarskih beležnica ubrzo pojavili u hrvatskoj štampi. U njihova tela ispaljeno je 300 metaka. Ubijeni su: Zoran Amidžić, novinar – urednik dopisništva RTS-a iz Šapca, rođen 12. aprila 1950. godine u Šapcu, Bora Petrović, snimatelj, rođen 20. avgusta 1958. godine u Lešnici, Dejan Milićević, asistent snimatelja, rođen 15. jula 1966. godine u Šapcu Sreten Ilić, urednik u Radio Šapcu, rođen 1. decembra 1948. godine u Šapcu. (zvanični sajt UNS; AKCIJE – “Novinari i medijski radnici srpskih medija ubijeni i oteti od 1991.godine”; pristupljeno 15.08.2019)
**** dr Lune Mijailović, četiri poslanička mandata, s prekidima, u Skupštini Srbije, (1990-2004; SPO, Depos, DSS)

Podeli

Related posts