Pozorišni bife (19)

Konačno da završimo pisanije o 1973. godini kojom se bavimo u već nekoliko prethodnih nastavaka. To je bila naizgled mirna, kako se kaže u crkvenom kalendaru, prosta godina, ništa se preterano značajno ni ekscesno nije dogodilo u našoj maloj varoši. S druge strane, bila je veoma bitna jer su na površinu polako počeli da isplivavaju neki ljudi koji su svojim radom doneli neki novi duh koji se odlikovao posvećenošću i pregalaštvom na uspostavljanju temelja za neke nove generacije koje su u to vreme stasavale. Možda ni oni sami nisu bili sasvim sigurni u to šta se “iza brda valja” ali su bili dalekovidi, shvatali da bez čvrstih osnova u nekom dužem periodu nema prosperiteta te da će se ako se nešto ne preduzme na učvršćivanju temelja sve svesti na incidente i pojedinačne slučajeve.

Jedan od tih temelja, koji možemo nazvati i fenomenom, je suvoparna floskula koja se bezbroj puta ponavlja, toliko se ponavlja da se izlizala od upotrebe, a zove se “podizanje nivoa svesti širokih narodnih masa ili građanstva” u toj, na prečac stvorenoj, urbanoj sredini, na brdovitom Balkanu, poput Titovog Užica. Ako bi se dublje upustili u sociološka i antropološka smatranja&razmatranja, verovatno da bi smo došli do uzroka i odgovora zbog čega se danas dešavaju neki obrnuti procesi ali ćemo to ostaviti nekim pismenijim, verovatno pametnijim, stručnjacima od ovog bednog piskarala.                                                                                                       Elem, nisam baš siguran, da li je to slučajno ili namerno urađeno ali na ključna mesta u gradu Đetinji su tih godina došli ljudi koji su se upustili u jedan dugotrajan proces o kome se veoma malo vodi računa a na kraju se ispostavi da je on najbitniji za život i rad veoma bitnih institucija, u oblasti, koju često nipodaštavaju, a  zove  se kultura. Naravno da je važno vaspostavljanje institucija kulture kojima “Mali Carigrad”, na opšte iznenađenje, obiluje u odnosu na svoje gabarite, pogotovo ako se poredi sa gradovima slične veličine diljem zemlje Srbije. Tom obilju, naravno, doprinosi geostrateški položaj naše male varoši kao i činjenica da se nalazi na tromeđi nekadašnjih socijalističkih republika, današnjih država, da je spletom okolnosti od davnina bila, što je i danas, centar okruga, regiona ili administrativne oblasti, ma kako se to već zvalo ili zove. Kada se tome doda da privredni i istorijski značaj koji je opet spletom okolnosti dostigao vrtoglave visine u dvadesetom veku, možemo da razumemo razloge kako je došlo do toga da grad koji nikada nije dosegao magičnu cifru od 100.000, prema kome gravitira još bar toliko stanovnika, iz dvadesetak varošica sa narečene tromeđe, poseduje toliki broj institucija kulture. Verovatno da će mi zameriti lokal patrioti svih boja, ali ta činjenica ma kako izgledala privlačno i lepo sa druge strane je ogromno breme. Već sam nekoliko puta u ovom pisaniju ali i drugde ponovio da je kultura “veoma skupa igračka” sa kojom se nije lako nositi, da se sa njom mora veoma ozbiljno i planski postupati, što bi se kaz’lo, na dugoročne staze ali…                                          

Ovo teoretisanje, koje je pojedinim čitaocima verovatno dosadno, ima za cilj da se shvati koliko je bitan poduhvat u koji su se upustili ljudi o kojima će najviše biti reči u narednim poglavljima. Naime, kada osnujete/formirate pojedine institucije kulture, za koje već rekosmo da nisu uopšte jeftine, onda pored toga što morate da ih bukvalno hranite tj. finansirate/plaćate, morate da imate i publiku, tj. neke ljude koji će da posećuju te programe, predstave, izložbe, koncerte, književne večeri… Naravno, svaka novina će u početku imati svoju publiku, ljudi će doći da vide šta je to novo, ali treba uspostaviti kontinuitet. Zdrava seljačka logika kaže “rodilo se mora da se ljulja”, ali po toj logici pre ili kasnije se stigne do toga da ako je nešto loše postavljeno od početka i nema svoju svrhu onda će se pre ili kasnije ugasiti. Tako dolazimo do  već pomenutog fenomena zvanog amaterizam koji će, kao što će verni & ostali čitaoci videti, postati jako važan za ovu priču.

O tom “ničim izazvanom” fenomenu nameravam da posebno, sa dužnom pažnjom, pišem jer je to specifičan segment za koji mislim da je bio veoma bitan za kulturu i opšte stanje na ovim prostorima. Pri tom ne mislim samo na Srbiju, već i na ex SFRJ, koji smo, na žalost, kao i većinu pozitivnih stvari iz tog “mračnog perioda naše istorije” zvanog socijalizam, naprasno zaboravili.  Ako se obratimo sveznajućem Googlu i ukucamo reč amaterizam možemo naći puno sličnih a različitih tumačenja, meni se ipak najviše svidelo objašnjenje u članku “Ljubav bez hleba” Uroša Nedeljkovića, objavljenom u časopisu “Biznis & Finansije” (broj 57/58, jul/avgust, 2009) “… Iako je amaterizam u kulturi deklarativno priznat kao značajna društvena vrednost, ko želi njime da se bavi u Srbiji mora duboko da zavuče ruku u sopstveni džep. Izraz „amater“ potiče od latinskog „amare“, što znači voleti. Dakle, amaterizmom u kulturi se bave oni koji to pre svega vole, a ne zbog materijalne satisfakcije. Kao amateri su počeli mnogi kasnije poznati i priznati umetnici, kao što su Čkalja, Zoran Radmilović, Mija Aleksić, Petar Kralj, Zahar, Svetlana Bojković, Predrag Ejdus, Seka Sabljić, Goran Sultanović, Lola Đukić, Ana Sofrenović i mnogi drugi.”                                  

Ovde ćemo se baviti titovoužičkim amaterizmom i amaterskim pozorištem, mada mislim da je taj segment teatarskog života veoma malo istražen u odnosu na doprinos koji imao na celokupna dešavanja u svim pozorištima  na teritoriji cele nekadašnje zajedničke nam domovine. Kao što se malo pisalo o većini dragocenih dostignuća koje je iznedrila ta “strašna socijalistička neman”, tako se i o amaterskom pozorištu veoma malo pisalo, mada ono nekako uspeva da opstane i danas, doduše u manjoj meri. Pošto je ovo bedno piskaralo spletom okolnosti proisteklo upravo iz tog miljea u ovom i narednim nastavcima će malo više biti reči o “njegovom veličanstvu” pozorišnom  amaterizmu u Titovom Užicu, a kasnije ćemo naravno dotaći i neke šire prostore.                                                                            Na ovom mestu moramo malo da se vratimo unazad da bi skrenuli pažnju na to da je 1969.godine, najviše zahvaljujući entuzijazmu Todora Toše Đurića i nekolicine njemu privrženih prijatelja u Titovom Užicu obnovljen rad Kulturno prosvetne zajednice.

KPZ  se bavila prvenstveno popularizacijom amaterskog stvaralaštva u kulturi. Bitan podatak je da je u to vreme pokrenut i Amaterski teatar “Petar Matić” koji je okupljao najtalentovanije i najupornije glumce amatere proistekle iz dramskih sekcija koja su bile deo obaveznih, tzv. van-nastavnih, aktivnosti u školama. Pošto su neke čike u “tamnom vilajetu socijalizma” vodile računa o podizanju nivoa obrazovanja i svesti radničke klase zdušno su radile na tome da se i u radnim organizacijama (tako su se nakon donošenja Zakona o udruženom radu 1974.godine zvanično zvala preduzeće za koje se danas obično kaže firma) formiraju kulturno-umetnička društva. Najčešće su se, dotični KUD-ovi, bavili folklorom, neki postoje i danas, ali su krajem sedamdestih i osamdesetih godina godina skoro sva preduzeća imala, u okviru svojih kulturno-umetničkih društava, dramske sekcije. Iz tih školskih i fabričkih sekcija je iznikao popriličan broj veoma dobrih, čak odličnih, glumaca i pozorišnih ljudi kojima profesionalno bavljenje teatrom nije bilo na prvom mestu. Ipak treba skrenuti pažnju da se popriličan broj tih “profesionalnih amatera” kasnije opredelio za profesionalnu pozorišnu karijeru, jedan od njih je i potpisnik ovih redova. Ovde bi mi trebalo puno prostora da nabrojim sve one koji su ostavili duboke tragove u teatarskom životu, ne samo u Titovom Užicu nego, diljem bivše i sadašnje domovine.                                                                                                           

Amaterski teatar „Petar Matić“: Dušan Stanić, Rada Vukomanović, Petronije Ponjavić, Mirjana Malinović, Nebojša Lazarević, Cveta Tenić, Aleksandar Ćirović i Aleksandra Nikolić; u donjem redu: Vlade Rašić, Mirko Todorović, Bata Stanojević, Todor Toša Đurić i Dušan Udovičić

Zbog čega i čemu sva ova razglabanja o amaterizmu?

Pa zbog toga što su se kroz rad u kulturno-umetničkim društvima vremenom obrazovale široke narodne mase i raskrinkavali tabui o tome da se, tamo negde, skupe neki lezilebovići, neradnici koji samo pijanče i “vataju zjale” pa onda tamo nešto “vantaziraju” i na kraju kažu da je to neka umetnost. Nije slučajno to da se ta, nekada veoma bitna, danas ruinirana, matična organizacija koja je okupljala i koodrinirala rad svih KUD-ova zove Kulturno prosvetna zajednica (KPZ). Prvenstveni cilj popularizacije amaterskog delovanja u kulturi, tog dugotrajnog procesa, je bio približiti kulturu i umetnost svima i kroz to približavanje polako, od širokih narodnih masa, koja je na kulturno/umetničke događaje išla kao na kuluk, stvarati Publiku. Publiku sa velikim P, koja će kroz učešće u procesu umetničkog stvaralaštva, na ovaj ili onaj način, steći bar ovlašna saznanja tako da neće moći da im se prodaje sve i svašta.

Iako već preko dve decenije ne živim u gradu na Đetinji veoma sam ponosan na to kada čujem od prijatelja, a imam ih podosta iz pozorišnog sveta, da Užice ima najbolju publiku, jednu od retkih u ovom regionu, čak bolju od nekih gradova koji se doživljavaju kao metropole. Siguran sam da su to dugoročni rezultati i da je to, još uvek, posledica pregalačkog rada iz perioda sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, nekih ljudi o kojima ćemo tek prozboriti u narednim nastavcima.                                                                                           

Elem, početkom juna meseca, te 1973.godine, mislim na inicijativu Tomija Janića, uz pomoć Todora Đurića i naravno saglasnost Laleta Milosavljevića se na sceni titovoužičkog pozorišta desio Festival omladinskih i pionirskih dramskih sekcija, Titovo Užice (FOST). Logistiku je naravno pružilo Pozorište ustupajući im kostime iz fundusa (posebno delove koji nisu mogli da se sašiju u kućnim uslovima) i delove scenografije iz sačuvanih, ranije izvednih, predstava. Reditelji su bili glumci iz Pozorišta, scenografi su obično bili ljudi iz pozorišne tehnike. Tom prilikom je izvedeno, ni manje ni više, nego osam predstava. Sala je svake večeri bila prepuna pa mislim da nije zgoreg da pomenemo naslove i par interesantnih detalja.                                                                                                                      

Predstavom “Ambrozio uništava vreme” Artura Fokea, reditelja, scenografa i kostimografa Jevrema Bata Uroševića  otpočeo je ovaj nesvakidašnji festival. Nisam siguran, ali čini mi se da su učesnici bili iz gimnazije “Lune Milovanović”. Kroz maglu se sećam da je jedan od “glumaca” bio Ljubinko Marjanović “Ljuba Truba”, sin čuvenog Bogosava Boca Marjanovića, u to vreme dopisnik “Ilustrovane politike” iz našeg kraja. Ljuba je bio veliko spadalo, živeli su na Trgu, kasnije su se odselili za Beograd kada je Boco Marjanović postao jedan od urednika narečenog časopisa. Sećam se da je Ljuba, da li zbog treme ili čega drugog, zaboravio tekst. Kada se svemu tome doda da je Truba imao i mali “šprehfeler”, pa da je, nemajući kud, počeo da improvizuje, što je publici bilo neopisivo smešno, mada nije imalo puno veze sa predviđenom rediteljskom koncepcijom i dogovorenim dešavanjem na sceni. Pored “Trube” u predstavi su igrali Zoran Mijušković, Višeslav Zotović (danas uvaženi sudija), Mirjana Panić i Branka Jevtović, kao asistent reditelja se potpisala Radmila Perić. Sve u svemu predstava je na jedvite jade privedena kraju uz salve smeha, dok je reditelj čupao ono malo kose što je imao na glavi, iza scene. Nakon toga se Bata Urošević nije više bavio rediteljskom delatnošću.

Ekonomska škola, koju sam i ja u to vreme pohađao, se predstavila sa “Uježom” Branislava Nušića (reditelj Đurica Savić, scenograf Bora Stanković, inače šef tehnike u pozorištu). Interesantno je da je kostimografiju potpisala Vesna Davidovac, u to vreme učenica, moja generacija. Treba pomenuti da se tu prvi put na sceni pojavljuje Slobodan Filipović, jedan od onih kojima će Pozorište biti životno opredeljenje, kasnije glumac u Osijeku, Pirotu, Užicu… tu je nekolicina mojih školskih drugarica i drugova iz dve generacije, koje sam zakačio iz ranije pomenutih razloga: Stojanka Paunović, Lazarija Jovanović, Radmila Ječmenica, Branislav (Ćelo) Božović, Milomir Pantić, Snežana Jovanović…                         Omladinsku scenu, kako se navodi u izveštaju je pedstavljala “Zla žena” Jovana Sterije Popovića, reditelj je Tomislav Janić. Ipak mislim da je to dramska sekcija Škole učenika u privredi (ŠUP), glumci su Dobrisav Daničić, Mirjana Miailović, Velibor Bulajić… Do zaključka da je to zaista sekcija ŠUP-a sam došao zato što je navedeno da je asistent reditelja Radiša Kovačević – Cula, koji je u to vreme bio  profesor matematike u toj školi.                                                                                                      

Dečija ili kako se u to vreme zvalo Pionirska scena je imala tri predstave – “Pepeljugu”, Slavka Andresa, secenograf, kostim i režija Megi Kacerin, po imenima čini mi se da su to učenici iz “Nade Matić” i “Četvrte osnovne škole”. Ta poznata imena su: Jasna Grbović, Zoran Trmčević, Nada Kuzeljević, Vladan Karajović… Za najbolju predstavu, tog prvog FOST-a je proglašena predstava “Kekec”po tekstu Vojimila Rabadana u režiji Ane Križanec koju smo pominjali u razgovoru sa Perom Lazićem. Poseban kuorizitet je da se u toj predstavi prvi put na sceni pojavljuje Branko Popović, koji će kasnije završiti režiju na FDU u Beogradu, jedno vreme će biti i upravnik Narodnog pozorišta u Užicu, danas profesor na Pedagoškom fakultetu u rodnome gradu.

Pored ove dve, publika je imala priliku da vidi i “Biberče” Ljubiše Đokića u režiji Vukmana Čađenovića, scenograf je bio Ljubinko Pavlović-Šiljo. Sa “Biberčetom” je završen taj prvi nalet amaterskih predstava koje su igrale u razmaku od dva/tri dana da bi  mladi, neiskusni glumci imali bar tri/četiri probe na pravoj sceni jer su se probe najčešće dešavale u školskim učionicama. Da ova priča nije završena pokazali su nam već na početku sezone tj. u septembru učenici Tehničke škole koji su igrali u to vreme veoma popularnu, angažovanu, mladalačku predstavu, po tekstu Vaska Ivanovića “Ko puca otvoriće mu se” u režiji Milana Putnikovića. U toj predstavi je svoj izraziti glumački talenat pokazala Violeta Milovanović koja će se još nekoliko puta pojavljivati na sceni užičkog pozorišta a videćemo je i u Užičkoj republici. Kasnije je godinama radila kao realizator na Radio Užicu.                                                                   

Osmu amatersku premijeru, što u ukupnom zbiru čini, već pomenutih, neverovatnih šesnaest u jednoj godini na sceni nekog pozorišta, smo imali priliku da gledamo pred kraj iste, tačnije 27. novembra. Čast da zatvore amatersku sezonu su imali ponovo učenici gimnazije “Miodrag Milovanović – Lune”. Ako su prethodno pobrojane predstave bile sumnjivog kvalitea, da ne kažemo na granici diletantizma, uz časne izuzetke, “Izbiračica” Koste Trifkovića u režiji Milutina Dede Novića, koji se već nekoliko puta oprobao kao reditelj profesionalnih predstava, je imala sve atribute pravog pozorišnog čina uz veoma retke neprofesionalne ispade/nesnalaženja. Sećam se da je glavnu ulogu odlično igrala Vesna Pašić, ćerka direktora gimnazije Milutina Pašića. Takođe su se u svojim ne malim ulogama vrlo dobro snalazili Snežana Nena Davidovac, Jovanka Stojićević, Zoran Kusturić, Žarko Božanić i Prvoslav Karaičić, mada ni ostali učesnici nisu mnogo zaostajali.                                                                                                        

Toliko za sada o početnim koracima jednog veoma interesantnog festivala koji će u narednih petnaestak godina imati značajnu ulogu u pozorišnom životu grada na Đetinji na kome se moglo videti veoma pristojnih predstava. Rivalitet koji se razvijao između dramskih sekcija škola i preduzeća je iz godine u godinu implicirao sve kvalitetnijim predstavama a priličan broj glumaca-amatera koji su svoje prve korake na daskama koje život znače načinili u tim grupama će postati profesionalni glumci, prvenstveno u titovoužičkom pozorištu a neki će, bogami, daleko dogurati. Shodno tome ćemo se potruditi da u narednim nastavcima pronađemo još nekoliko verodstojih ljudi koji nam mogu prozboriti još neku lepu reč o amaterskom pozorištu i tim vremenima.                    

Podeli

Related posts