Pozorišni bife (20)

Prosta 1974. godina ostaće upamćena po velikom broju promena na čelnim pozicijama u skoro svim bitnim zemljama koje nazivamo “zapadni blok”, zatim po  žestokoj krizi u Velikoj Britaniji do koje je došlo zahvaljujući burnim dešavanjima na Irskom ostrvu, a sve to začinjeno sa prvom velikom naftnom krizom koja polako jenjava ali koja će dugoročno imati veoma bitne posledice, i koja do danas tinja. Hteli mi to da priznamo ili ne, situacija na Bliskom istoku i danas ima veoma značajan uticaj na dešavanja na našoj planeti. U narednim redovima ćemo, po običaju, cenjeno čitateljstvo, prvo podsetiti šta se dešavalo u vascelom svetu, nakon toga pomenućemo bitne događaje u ondašnjoj nam domovini pa ćemo tek onda malo više pričati o zavičajnim zgodama i nezgodama.                                                                                           

Kao što rekosmo, na svetskoj sceni su u žiži bila dešavanja u Ujedinjenom kraljevstvu, tačnije Irskoj. U Velikoj Britaniji se taj vremenski period, sedamdesete godine prošlog veka,  žargonski naziva “Nevolje u Irskoj”*. Početkom januara ’74-te  uspostavljena je Egzekutiva Severne Irske, prema Sporazumu iz Saningdejla (Sunningdale), predviđeno je jedinstveno telo nazvano Veće Irske za celo ostrvo. Taj sporazum propada već u maju, a ono što je interesantno je to da je Sporazum koji je usvojen 1998. na Veliki petak vrlo sličan i još uvek je na snazi. Poslednjeg dana februara su se desili izbori u Ujedinjenom kraljevstvu koji će rezultirati “Zamrzntim parlamentom”, opozicioni laburisti imaju relativnu većinu od 301:297 prema konzervativcima. Dotadašnji premijer Edvrad Hit (Edward Heath), kozervativac, podnosi  ostavku pošto ne može da formira vladu. Na mesto premijera se vraća laburista Harold Wilson, koji je već bio premijer 1964-70. Ovoga puta će se na tom mestu zadržati do 1976. Hita će sledeće godine na čelu konzervativaca zameniti Margaret Thačer (Tacher), međ’ svetom poznata kao “Gvozdena ledi”. A 17.maj je zapamćen po bombaškim napadima  u Dablinu i Monaghanu, tog dana su protestantski, ulsterski, teroristi detonirali nekoliko bombi, od čega je poginulo 33 ljudi  (najkrvaviji pojedinačni dan tokom narečenih „Nevolja“). Krajem godine, tačnije 25.novembra je IRA (Irska republikanska armija) proglašena za terorističku organizaciju i stavljena van zakona mada se zna da ostaci te organizacije, Prava IRA (Real IRA), funkcionišu i danas te da se još uvek protive prekidu vatre koji je na snazi od 1998.godine.

Paralelno sa dešavanjima u Britaniji se u SAD produbljuje kriza oko impičmenta (impeachment) ostavke  predsednika (zašto li me aktuelna dešavanja podsećaju na ta vremena?!). Ričard Nikson se ponaša kao da afera Votergejt (Watergate) ne postoji i da sve funkcioniše normalno, početkom januara potpisuje akt po kome se ograničava maksimalna brzina u SAD na 55 milja na sat (oko 90km/h)  kako bi se štedeo benzin za vreme trajanja embarga koji je nametnuo OPEC. U martu, nakon sastanka OPEC u Beču, većina članica prekida petomesečni embargo koji je obuhvatao Japan, Evropu i SAD. Saudijska Arabija je prva drastično povećala proizvodnju i krenula sa isporukama sirove nafte “žednom” američkom tržištu. Kao jedna od posledica “naftnog šoka” je osnivanje Međunarodne energetske agencije pri OECD-u,sa sedištem u Parizu, polovinom novembra.                               

Legenda kaže da je SFRJ (ili neki pojedinci) imala značajne koristi od tog embarga jer su zahvaljujući bliskim odnosima sa nesvrstanim arapskim zemljama naša export/import preduzeća (npr. Genex i sl.) dobijala enormne količine sirove nafte po minimalnim cenama, koje su, manjim delom, prerađivane u našim rafinerijama, dok je veći deo reeksportovan po drastično većim cenama.

Nisam ubeđen u to da su slučajno, u februaru te 1974. Jugoslavija, Mađarska i Čehoslovačka  potpisale sporazum o gradnji Jadranskog naftovoda?!  Predviđen je bio kapacitet od 34 miliona tona na godišnjem nivo, 24 za SFRJ, po pet za ostale dve zemlje. Skoro istovremeno, tačnije samo mesec dana kasnije, je u Bakuu postignut  postignut sporazum o povezivanju SFRJ sa istočnoevropskim gasovodom.

 Znameniti američki državni sekretar Henri Kisindžer sa svojom šatl (shuttle) diplomatijom u februaru uspeva da nagovori Egipat i Izrael na sporazum po kojem se Izraelci povlače na 20 km od Sueckog kanala. Tampon zonu zauzimaju plavi šlemovi, tj. misija UN. Uz pomoć svog državnog sekretara i njegovih uspeha predsednik Nikson uporno pokušava da pažnju javnosti prebaci na spoljnopolitičke teme ne bi li zataškao skandal oko Votergejta. Međutim, štampa je neumoljiva. U aprilu Bela kuća objavljuje 1.200 stranica redigovanih transkripata snimaka. Kongresni komitet insistira da se predaju i originalne trake.

Može se reći da je Niksonov poslednji trzaj bio put na Bliski istok u junu mesecu (Egipat, Saudijska Arabija, Sirija, Izrael, Jordan), tom prilikom zaključuje ekonomski i vojni sporazum sa Saudijcima. Ipak je to bila “labudova pesma”, 27.jula Sudski komitet Predstavničkog doma SAD odobrava prvi član za opoziv predsednika  Nixona: ometanje pravde. Tri dana kasnije saopštava presudu u kojoj stoji da je zloupotrebio vlast i da nije poštovao odluke Kongresa. A 5.avgusta Bela kuća objavljuje Smoking Gun traku, koja pokazuje da je Nikson od početka učestvovao u zataškavanju Votergejta. Ričard Nikson 8.avgusta objavljuje da podnosi ostavku. Sutradan je Džerald Ford položio zakletvu kao novi i jedini predsednik SAD koji nije učestvovao na izborima.

Krajem avgusta Ford imenuje za potpredsednika Nelsona Rokfelera na opšte nezadovoljstvo konzervativaca iz obe dominirajuće stranke (republikanaca i demokrata). Sledeći njegov “neočekivani” potez, u septembru, proglašava punu i bezuslovnu amnestiju svom prethodniku Niksonu,  označava kraj popularnosti koju je imao na početku svog mandata. U staru izreku “Vuk dlaku menja…”,  šira međunarodna zajednica se uverila krajem istog meseca, nakon Fordovog govora, na međunarodnoj energetskoj konferenciji u Detroitu. Njegove reči da “suverene nacije ne mogu dozvoliti da im sudbinu određuje nameštanje cena sirovina”, su protumačene kao prikrivenu pretnju ratom, tj. “Ujka Sem”  može da promeni predsednika ali politiku… hm, hm, jako teško.

Pored ovih događaja, vezanih za visoku politiku, ogroman publicitet je imala otmica devetnaestogodišnje studentkinje, Pati Herst (Patty Hearst), unuke novinskog magnata Randolfa Hersta** (William Randolph Hearst), početkom februara, koju je izvela Simbionistička oslobodilačka armija (Symbionese Liberation Army), radikalno leva paravojna organizacija koja je tih godina izvela nekoliko terorističkih akcija. Pretpostavlja se da je g-đica Herst tokom zarobljeništva prihvatila njenu ideoligiju i učestvovala u nekoliko akcija.

Za dan žena – 8.marta je u Parizu otvoren aerodrome Šarl de Gol, dok je u aprilu umro bivši predsednik Žorž Pompidu. Kad smo već u Francuskoj, u maju su bili predsednički izbori na kojima je u drugom krugu Valeri Žiskar d Esten (Valéry Giscard d’Estaing) pobedio Fransoa Miterana sa 50,8 prema 49,2% glasova. Interesantno je da je Miteran je u prvom krugu imao više glasova. Žiskar d Esten će se zadržati na položaju predsednika do 1981. a Miteran će se ponovo kandidovati na sledećim izborima i biti predsednik u dva mandata do 1995.                                                                                      

U susednoj Nemačkoj, istog meseca, kancelar Vili Brant (Willy Brandt), dobitnik Nobelove nagrade za mir 1971.godine  zbog špijunske afere i još nekih nerazjašnjenih detalja iz privatnog života podnosi ostavku, nasleđuje ga Helmut Šmit (Helmut Schmidt) koji će se na tom položaju zadržati do 1982.                                                                                                       

U našem komšiluku, u martu, je Nikolae Čaušesku (Nicolae Ceaușescu), ranije predsednik Državnog saveta, postao predsednik SR Rumunije. Tu funkciju će zadržati do svog ne baš slavnog kraja 1989.godine.  Od 1965. je bio generalni sekretar partije, naravno da je i taj položaj zadržao.                                                                                                                                    

Revolucija karanfila (Revolução dos Cravos) se dogodila 25.aprila u Portugaliji, kada je grupa levo orijentisanih oficira svrgnula desničarski autoritarni režim tzv. Nove države (Estado Novo) koji je bio na vlasti od 1926.godine, najdugotrajnija diktatura u istoriji Evrope. Do puča je došlo zbog nezadovoljstva politikom režima koji je po svaku cenu hteo da zadrži prekomorske kolonije, a to je dovelo do dugotrajnuh, skupih ratova kao i masovne regrutacije. Pristalice MFA – Pokret oružanih snaga su zauzeli strateške položaju u Lisabonu a građanstvo je izašlo na ulice noseći karanfile u znak podrške, po čemu je revolucija dobila ime. Premijer i predsednik emigriraju u Brazil, gde dobijaju azil, a MFA kao prelazno rešenje postavlja Huntu nacionalnog spasa koja, nakon godinu dana, organizuje prve slobodne višestranačke izbore. Tako je završena 48 godina duga diktatura koju je uveo Salazar.

U susednoj Španiji su promene tek u najavi, generalisimus Franko zbog bolesti privremeno, prvi put, samo na dva meseca, predaje vlast princu Huanu Karlosu dok je, prognana, Španska socijalistička radnička partija, na kongresu u Parizu, za generalnog sekretara postavila Felipea Gonzalesa koji će kasnije biti dugogodišnji premijer.                                                                                                                                           

 Jicak Rabin (Yitzhak Rabin) prvi put dolazi na mesto premijera Izraela, dok njihovi ljuti arapski neprijatelji i silom prilika sunarodnici predvođeni Jaserom Arafatom organizovani u PLO (Palestinska oslobodilačka organizacija) na zasedanju u Kairu usvajaju Program od deset tačaka. Radikalno krilo nije zadovoljno i odvajaju se u Front odbacivanja. Oni  u Iraku osnovaju svoju zasebnu organizaciju koju predvodi  Abu Nidal. PLO krajem godine, zahvaljujući ublaženim stavovima dobija status posmatrača u Ujedinjenim nacijama. 

U Argentini umire Huan Peron, na mestu predsednika nasleđuje ga druga, supruga Izabel koja će se na tom mestu zadržati do 1976. U njihovom susedstvu, tj. u Čileu, posle ubistva Aljendea prethodne godine diktator Augusto Pinoče i formalno postaje predsednik. Prilično uzbudljivo je u još jednoj zemlji Latinske Amerike, krajem godine sandinisti upadaju na žurku režimskih zvaničnika u Managvi, uzimaju taoce da bi ih razmenili za zatvorene saborce. Pritom su dobili popriličan otkup, a nakon toga odleteli u Havanu. Među oslobođenim opozicionarima je bio i Daniel Ortega današnji predsednik Nikaragve.                                                                                               

Kod naših, tadašnjih, južnih komšija, u Grčkoj takođe dolazi do “promene režima” (Metapolitefsi), Konstantin Karamanlis se vraća iz pariskog izbeglištva na poziv grčke vojne hunte i formira vladu, takođe osniva stranku “Nova demokratija”, koja je i danas veoma uticajna, na izborima, krajem novembra će osvojiti ubedljivu većinu. To je kraj sedmogodišnje vladavine vojne hunte.  Karamanlis će biti premijer do 1980, zatim predsednik 1980-85 i 1990-95.                                                                             

Da bi popunili prazninu, te da se ne kaže kako se u Africi te godine ništa posebno nije dešavalo, u septembru je vojna hunta zbacila, “našeg velikog prijatelja”, Haile Selasija, cara Etiopije (potomak dinastije Salomon koja je vladala od 13.veka). Tim činom počinje etiopijski građanski rat koji će trajati do 1991. Na “rogu Afrike”, u njihovom komšiluku, takođe, počinje da “kuva”, Južnoafrička republika je u decembru suspendovana iz Generalne skupštine UN zbog politike aparthejda.

Te godine je konačno za sve stanovnike planete zemlje okončan Drugi svetski rat jer su na Filipinima i u Indoneziji pronađena dva japanska vojnika (Hiroo Onoda i Takiro Nakamura) koji su se do tog momenta još uvek skrivali i bili ubeđeni da rat još uvek traje. Još jedan fenomen sa dalekog istoka u vezi sa ratnicima, u martu je u Kini otkrivena Vojska od terakote – Glineni ratnici.                                                      

U Ekonomskim naukama period 1973/74 godine je poznat kao prvi posleratni “krah” svetskih berzi obeležen recesijom i povećanom inflacijom. Od januara 1973. do decembra 1974. akcije na njujorškoj berzi su izgubile 45% a na londonskoj 73% od svoje dotadašnje vrednosti. Tek u decembru se stabilizuju i polako počinju da rastu. Statistički biro Ujedinjenih nacija procenjuje da je svetsko stanovništvo dostiglo cifru od četiri milijarde. Na Pariskom samitu, u decembru,  EEZ je odlučila da osnuje Evropski savet i da se Evropski parlament bira opštim pravom glasa u svim zemljama članicama što važi i danas za članice EU.                                                          

Početkom godine je Erne Rubik patentirao Rubikovu kocku i ona se prvo pojavljuje u Mađarskoj, međutim  međunarodnu slavu i zapaženija prodaja počeće tek od 1980.godine. Polovinom februara Aleksandru Solženjicinu je oduzeto državljanstvo, samim tim je proteran iz SSSR-a.                                                                                                                       

Krajem marta, prvi put pred publikom svira kultni njujorški band Ramones.

Na dodeli Oskara, početkom aprila, za najbolji film je proglašen “Žaoka” (The Sting), najbolji reditelj je Roj Hil, takođe za “Žaoku”. Konkurencija je bila žestoka, tako da je bilo puno nezadovoljnih koji su osoporavali dodeljene nagrade, a Bogami bilo je nekoliko filmova čiji naslovi i protagonisti izazivaju strahopoštovanje kao što su “Američki grafiti”,producent Frensis Ford Kopola, reditelj Džordž Lukas (u filmu zapaženije uloge igraju Ričard Drajfus, Harison Ford, Ron Hauard, Bo Hopkins…). Tu je bio i Bergmanov film “Krici i šaputanja”, pa “Exorcist”, “Serpiko” sa Al Paćinom, pa još i “Poslednji tango u Parizu”, Bernarda Bertolučija sa Marlonom Brandom i Marijom Šnajder. Oskara za sporednu ulogu je dobila Tejtum O’ Nil u filmu “Mesec od papira”, još jedan bestseler. Oskara za glavnu mušku ulogu dobija Džek Lemon za “Save the Tiger”, pored Branda, Redforda, Paćina i ni manje ni više Džeka Nikolsona. Za žensku ulogu Oskara je dobila Glenda Džekson u konkurenciji Džoane Vudvord, Barbare Strajsend… kakva imena?! Tokom godine su premijerno prikazani “Kineska četvrt”, Romana Polanskog, “Kum II”, “Pakleni toranj”, “Ubistvo u Orijent expresu”, “Veliki Getsbi” i “Prisluškivanje”.

Posebnu pažnju je izazvala jedna filmska premijera u Parizu, radi se o “Emanueli” sa Silvijom Kristel u naslovnoj ulozi.

Film je prvobitno bio zabranjen odlukom tadašnjeg predsednika Pompidua. Nakon njegove smrti i dolaska na njegovo mesto pomenutog Žiskara d Estena, pušten je u distribuciju. Legenda kaže da je Silvija Kristel bila njegova ljubavnica. U produkciju je uloženo oko 500.000$ a zaradio je 100 miliona dolara. Samo u Francuskoj je imao oko devet miliona gledalaca. Zbog erostskih scena delovi filma su u više različitih zemalja cenzurisani tako da je u različitim zemljama imao različite verzije, od 85 do 105 minuta, koliko je trajala originalna verzija.                                                                                                            

Na pesmi Evrovizije je pobedila ABBA sa pesmom”Waterloo”, na časnom 12. mestu se našla Korni grupa sa “Mojom generacijom”. U to vreme najpoznatiji baletski igrač, Miša Barišnjikov, je tokom turneje po Kanadi napustio trupu “Baljšoj teatra” i emigrirao na Zapad.                                                                                                                              U maju je predstavljena prva generacija “Golfa”, kojim će Volkswagen polako zameniti do tada neprevaziđenu “Bubu”. U septembru je BBC započeo sa servisom “Ceefax” što se smatra pretečom “Teletexta”.                                                                                                   

Na svetskom fudbalskom prvenstvu u Nemačkoj domaćini su u finalu pobedili Holandiju sa 2:1. Prvi put je dodeljen novi FIFA trofej jer je prethodni (Žila Rimea) na prvenstvu u Meksiku trajno pripao selekciji Brazila, posle trećeg osvajanja. Trofej je inače ukraden 1983.godine i do danas nije pronađen. Jugoslavija je prošla u drugi krug, gde je izgubila sve utakmice, ali je ipak zvanično osvojila, respektabilno, 7. mesto. Od ostalih sportskih događaja pažnju je privukla peta pobeda belgijskog bicikliste Edija Merxa na Tur de Fransu, u to vreme, doping kontrola nije postojala. Kasnije je tri puta suspendovan sa raznih takmićenja zbog istog. Do danas se smatra za najuspešnijeg biciklistu. U oktobru je Muhamed Ali pobedio Džordža Formana na čuvenom meču u Kinšasi, nazvanom “The Rumble in the Jungle”.                                                              

Za sve nas, koji malo duže pamtimo dešavanja u našoj bivšoj nam “otadžbini”, najbitniji događaj 1974.godine  je bio donošenje novog Ustava u Saveznoj Skupštini, 21.februara,  za koji se tvrdi da je početak kraja SFRJ-ota. Ukinut je poslanički a usvojen delegatski sistem, sa dvodomnom Skupštinom (Savezno veće je činilo po 30 delegata iz svake republike i po 20 iz pokrajina, dok je u Veću republika i pokrajina, bilo po 12 iz republika i po osam iz pokrajina.

 Predsedništvo SFRJ ima osam članova (po jedan iz šest republika i dve pokrajine) + drug Tito na funkciji Predsednika Republike. Ubrzo će u narednim danima sve republike doneti nove ustave, ključna promena je da pokrajine koje su, do tada, imale statute i bile delovi Republike Srbije, sada postaju konstitutivni činioci Federacije, imaju svoj ustav što znači zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Predsednik skupštine je Kiro Gligorov, članovi predsedništva su Cvijetin MijatovićLazar KoliševskiEdvard Kardelj, Petar StambolićVladimir BakarićVidoje ŽarkovićStevan DoronjskiFadilj Hodža i naravno Broz, bez ograničenja trajanja mandata tj. doživotno. Smatra se da je ovo definitivan povratak “stare garde”. U maju je  Džemal Bijedić reizabran za predsednika Saveznog izvršnog veća. Tada su se ministri zvali sekretari a savezni su bili: Miloš Minić, inostranih poslova, general Franjo Herljević, unutršnji poslovi (milicija), general Nikola Ljubičić, narodna odbrana (vojska). Donošenjem Ustava se stvaraju i posebni organi veoma bitni za funkcionisanje delegatskog sistema upravljanja a nazvane su Samoupravne interesne zajednice, skraćeno SIZ.                                                                                                   

U maju je odražan Deseti kongres SKJ u beogradskom „Pioniru“ na kom je Josip Broz Tito proglašen za doživotnog predsednika SKJ. Zbog poboljšanja efikasnosti je odlučeno da se, pored Centralnog komiteta (166 članova) i Predsedništva CK (39 članova), formira 12-člani Izvršni komitet (sekretar Stane Dolanc). Danas se kaže da ke to bio trijumf partijske uniformnosti i povratak komunističke ortodoksije. U svom govoru Tito najviše napada nacionalizam i liberalizam, „za neprijatelje revolucije i socijalističkog samoupravljanja ne može biti demokratije“, od članstva traži pojačanu partijsku kontrolu obrazovanja i medija, posebno akcentuje da fabrike treba vratiti radnicima tj. “da preduzećima moraju upravljati radnici umesto tehnokrata“.

S druge strane, u januaru su se u Ljubljani skupili predstavnici filozofskih fakulteta iz Ljubljane, Zagreba i Beograda, tom prilikom su pokrenuli inicijativu za osnivanje Saveza studenata filozofskih fakulteta Jugoslavije, koji bi usvojio Nacrt rezolucije o prilikama u zemlji. Rezultat je da je rezolucija zabranjena, pet studenata i profesora, (autori) su osuđeni, u septembru, na deset meseci zatvora. Među pomenutim studentima je bio i Zoran Đinđić, kaznu nije odslužio.

U avgustu se desila užasna železnička katastrofa na zagrebačkom kolodvoru (železnička stanica), ekspresni voz (vlak) je prilikom ulaska u stanicu iskočio iz šina. Poginule su153. osobe, što nije sprečilo višemesečnu proizvodnju crnohumornih viceva na zadatu temu, diljem bratske nam otadžbine. Krajem oktobra Tuzlu je uzdrmao zemljotres popriličnog inteziteta, na sreću, nije bilo žrtava mada je pričinjena ozbiljna materijalna šteta.                                                                                                                                                                              

U avgustu je potpisan i ugovor sa američkim Vestinghausom (Westinghouse) za izgradnju nuklearne elektrane u Krškom, projekat vredan 518 miliona dolara, do tada, najveći ikada finansiran američkim i evropskim novcem, tj. kreditima. U to ime, sa malim zakašnjenjem, tek u novembru, zbog burnih dešavanja u SAD-u dolazi nam u posetu državni sekretar Henri Kisinžer.                                                                                   

Početkom godine se na tržištu pojavljuje “Spektar kolor special”, TV u boji koji proizvodi “Ei-Niš”. Završena je “Beograđanka” i započela sa radom Akademija umetnosti u Novom Sadu. Pred kraj jula je na Lovćenu otvoren Njegošev mauzolej, rad Ivana Meštrovića. 

Dinar je devalvirao za 7%  tako da se za 1$ dobijalo17,28 dinara, zvanično, uz  obrazloženje da su te mere preduzete zbog inflacije i rastućeg trgovinskog i platnog deficita. Beograd je zvanično, zbog pomenutih,  finansijskih teškoća odustao od organizacije  Univerzijade  koja je trebalo da se održi septembra 1975 (održana  u Rimu, u Beogradu tek 2009. u međuvremenu je bila u Zagrebu 1987).

Fudbalski šampion je bio Hajduk (bolja gol-razlika ispred Veleža). Hajduk je ove godine osvojio i Kup maršala Tita, treći put u nizu od pet, koliko ih je ukupno osvojio, do raspada SFRJ. Na svetskom šampionatu u Havani, u amaterskom boksu, Mate Parlov osvaja zlato, Rajko Miljić i Dragomir Vujković bronzu.                                                                                                                                                    

Krajem godine se pojavio prvi LP Bijelog dugmeta – “Kad bi’ bio bijelo dugme”. Emitovana je prva “Kocka, kocka, kockica”. Favoriti beogradske televizije su serije “Otpisani” i “Dimitrije Tucović” a zagrebačke “U registraturi”. Od domaćih filmova, zapaženi su “Otpisani”, “Derviš i smrt”, “Predstava Hamlet u Mrduši donjoj” i naravno “Užička republika” koja na filmskom festival u Puli osvaja Veliku zlatnu arenu. O snimanju tog za našu malu varoš veoma značajnog filma i još nekim dogodovštinama ćemo, naravno, pričati mnogo opširnije.                                                                                                                                                            

Mislim da je bitno pomenuti i odati dužno poštovanje činjenici da je u martu poslednji “Ćira” na pruzi Užice-Sarajevo ispraćen u legendu. Za turističke potrebe je 2003.godine obnovljena “Šarganska osmica”, kasnije spojena sa Višegradom. Drug Tito nas je posetio i ove godine, u junu mesecu, usput je pustio u rad zemaljsku satelitsku stanicu u Prilikama kod Ivanjice.                                                                                                                                            Od bitnijih stvari koje bi još trebalo pomenuti a desile su se te burne godine je to da je potpisnik ovih redova postao punoletan i da se prvi put zvanično pojavio na “daskama koje život znače”, kao glumac, no o tome više u narednim nastavcima.   

*Sveznajuća Vikipedija kaže: “Severnoirski sukob ili Nevolje (engl. The Troublesir. Na Trioblóidí) je bio etničko-nacionalistički sukob u severnoj Irskoj tokom druge polovine 20. veka. koji je s vremena na vreme zahvatao i delove Republike Irske , Engleske i kontinentalne Evrope. Sukob, ponekad opisivan gerilskim ratom odnosno sukobom niskog inteziteta,započeo je kasnih 1960-ih i prema mišljenju mnogih okončan je sporazumom iz Belfasta (ili Sporazum dobrog petka, engl. Good Friday Agreement) 1998. godine, iako se sporadično nasilje nastavilo i kasnije.

**Navodno je Vilijam Randolph Herst inspirisao Orsona Velsa za glavni lik u filmu Građanin Kejn   (1941.), što je Hersta naljutilo. Patriciju Herst, njegovu unuku, otela je 1974. godine američka teroristička organizacija SLA (Symbionese Liberation Army) koja joj je navodno isprala mozak i nagovorila je na učešće u pljački banke. Tom prigodom je uhapšena ali ju je delimično pomilovao Džimi Karter, kasnije do kraja Bil Klinton. Vjeruje se da je to bila posledica Stokholmskog sindroma. (izvor Vikipedija)

***Glineni ratnici je kolekcija od preko 7.000 skulptura vojnika i konja napravljenih od gline, nađena je u grobnici prvog kineskog cara, Ćin Š’ huanga. Sve skulpture su u prirodnoj veličini. Kolekcija skulptura se nalazila u grobnici  zakopana zajedno s prvim kineskom carem, Ćin Š’ huangom, koji je ujedinio Kinu 221. g. pne. U vreme kad je car Ćin Š’ huang umro i sahranjen, skulpture su pokopane zajedno s njim jer se verovalo da će tako i nakon smrti imati vojsku. Skulpture gledaju ka istoku i nalaze se u borbenoj formaciji. Svaka od skulptura je jedinstvena, ne postoje dve identične. Naoružane su lukovimastrelama, kopljima,  mačevima i dr. Naoružanje je u vreme otkrića bilo još uvek veoma oštro. (izvor Vikipedija)

Podeli

Related posts