Pozorišni bife (21)

Kao što već pominjasmo krajem ’73. i početkom ’74.godine oči titovoužičke, a Boga mi i šire, javnosti koja se naziva kulturnom bile su usmerene na snimanje filma “Užička republika”. Dešavale su se još neke bitne stvari, ali su ostale skrajnute ili nisu izazivale toliko interesovanje. Shodno tome, u ovom delu pisanija podrobnije se osvrćemo na neke zanimljive detalje koji baš i nisu bili u fokusu ili su ostali na marginama filmske groznice koja je u to vreme tresla “ersku republiku” a vezane su za istu.

Posle snimanja “Neretve” i “Sutjeske” u kojima su glavne uloge prvenstveno tumačile svetske zvezde, doduše na zalasku karijera, “Užička republika” se suštinski razlikovala po tome da se ovoga puta reditelj oslonio na domaće snage. Žika Mitrović, u to vreme najtiražniji srpski filmski reditelj (“Kapetan Leši”, “Marš na Drinu”…), na pitanje zbog čega nema svetskih zvezda i zvezdica, lakonski je odgovorio da je “proizvođač, Inex-film, insitirao na stranim zvezdama iz komercijalnih razloga ali smo se ipak složili da je najbitnije da film bude dobar jer u protivnom mu ne bi pomogla ni čuvena strana imena”. Navodno se pregovaralo sa Šonom Konerijem, Polom Nuimenom, Iv Monatnom, Oliverom Ridom, Džejn Fondom, Džuli Kristi, Širli Maklejn, Katrin Denev…

Indikativno je da u filmu ne igraju ni zapažena filmska imena sa “domaćeg terena” bez kojih se, u to vreme, takvi ratni spektakli nisu mogli ni zamisliti, kao što su Bata Živojinović, Ljubiša Smoki Samardžić, Milena Dravić, Pavle Vujisić… Glavne uloge su poverene Borisu Buzančiću, Božidarki Frajt i zvezdi u usponu Radetu Šerbedžiji. Pored njih tu su Mija Aleksić, Petre Prličko, Ružica Sokić, Marko Todorović (po mnogima najbolji tumač Tita), Neda Arnerić i plejada mladih glumaca, koje smo već pominjali kao glumce-vojnike (bez honorara), među kojima su zapaženije role imali Aljoša Vučković, kao “kapetan Luka”, Marko Nikolić,  Branko (Kockica) Milićević, Mile Rupčić… Ipak, sve ove zvezde je zasenila jedna zvezdica koja se pojavila niotkuda – Žarko Jokanović koji se svojom epizodom siročeta i antologijskom replikom “Čiko je l’ sav ovaj lebac tvoj?” ipak može i danas definisati kao zaštitni znak tog filmskog ostvarenja.                                                     

Sa ove vremenske distance možemo da kažemo da nisu samo te glumačke začkoljice bile neuobičajene za tadašnju produkciju filmskih storija koje su se bazirale na NOB-u. Zli jezici danas sve te partizanske filmove nazivaju “exYU ratno/vestern produkcijom”.  Zanimljivo je da se u “Užičkoj republici” po prvi put mogu primetiti neki drugačiji tonovi u opisivanju uloge četnika tokom Drugog svetskog rata.* To se najviše odnosi na lik majora kraljevske vojske, Koste Barca, koga tumači Rade Šerbedžija. Prvi put se, u narečenoj produkciji, može videti uglađeni, obrazovani, obrijan oficir “otadžbinske vojske”, koji je odmeren i korektan u razgovoru sa partizanima, koji se drastično razlikuje od bradatih, pijanih, zadriglih četnika na koje gleda sa podozrenjem dok divljaju. Takođe, prvi put vidimo, donekle, human odnos prema drugoj strani. Indikativna scena je kada svojim autoritetom spašava nepoznatog mladića prekog suda, zbog tog što greškom ima petokraku na kapi, a još simptomatičnije je njegovo insistiranje na otpočinjanju sa borbom protiv Nemaca dok Draža Mihajlović (Miodrag Lazarević) okleva. To su ipak, mora se reći, neki intrigantni detalji koji se do tada nisu viđali na filmskom platnu.

 Veći deo logističke opreme, šlemovi, oružije, zastave, uniforme… produkcija je nasledila od “Sutjeske”. Kad smo već kod uniformi, još uvek se prepričava anegdota za koju se pretpostavlja da se desila na potezu između Arilja i Ivanjice. Prilikom angažovanja statista, koji su trebali da glume četnike, “filmadžije” su uhvaćene u raskoraku kada su ih, lokalne šaljivdžije, šeretski, pitali da li treba da ponesu svoje uniforme od kuće ili će im oni obezbediti, te njihove, filmske. Takođe se dugo prepričavala anegdota da su jednom prilikom statisti koji su glumili Nemce preglumili, što je u prvim momentima izazvalo ozbiljnu zabrinutost kod filmadžija. Naime, statisti Nemci koji su pružali otpor partizanima su pucali sa prozora jedne zgrade koja je predstavljala opštinu. Partizani su ubacili bombe koje su eksplodirale. Detonacija je bila mnogo jača nego što je bilo planirano tako da su se svi ozbiljno zabrinuli, pogotovo kada su “Nemci” nakon razilaska dima ostali da leže. Potrčali su ka njima uz povike “Jeste li živi?”, “Ima li povređenih?“. Na sreću, statisti su se samo malo više uživeli u ulogu “mrtvih Nemaca”, usput su hteli malo i da odmore od učestalog ponavljanja scena.

Ono što “starim Užičanima” ( među koje danas ubrajam i sebe) nije nikako jasno i ne mogu da oproste, jeste činjenica da je prilikom snimanja (tim kadrovima se završava film) srušena Sokolana**. Nebrojeno puta sam imao priliku da čujem od oca mi moga Ilije i njegovih prijatelja koji su tvrdili da je rušenje izvedeno samo i jedino zbog Mitrovićevog hira i toga da bi imao efektnu scenu s kojom će završiti film. Pitanje je kolika je uloga Žike Mitrovića u rušenju jednog od značajnijih kulturnoistorijskih spomenika, koje su Užičani svojim sredstvima podigli između dva rata na inicijativu legendarnog profesora fizičke kulture Jože Jehličke. Priča koja je, od početka plasirana građanstvu sastojala se u tome da Sokolana smeta, tj. da se nalazi na trasi pruge Beograd-Bar. U ti priču se odmah posumnjalo i do danas traje rasprava o tome da li je Sokolana mogla biti sačuvana, pogotovo što se zna i može se proveriti da su postojala još tri rešenja koja su mogla da spasu Sokolski dom. Kasnije sam od nekolicine ljudi sa ozbiljnim autoritetom čuo da je Žika Mitrović zaista navaljivao i svim sredstvima urgirao da se sruši, te da se to snimi zbog efekta koji će taj gnusni čin ostaviti.

Stvarno mislim da je sam čin rušenja jedne takve zgrade gnusan iz više razloga. Prvo, to je istorijska laž koja se ne da sakriti već samo proizvodi kratkoročni, jeftini efekat koji se vrlo lako može opovrgnuti. Drugo, generacije mladih ljudi su vaspitavane i odrastale u tom domu sporta i kulture a Sokolska organizacija je u svojim programskim načelima potencirala ne samo sportske već i kulturne aktivnosti, što se da videti i samom filmu. Možda ću se malo udaljiti od teme ali moram da se osvrnem na to da su “sokolari” potencirali kolektivni, timski rad i uključivanje što većeg broja ljudi u proces te da je rad na kulturnom polju bio ravnopravan sa sportom. Taj inače panslovenski pokret je između dva rata bio ozbiljan takmac anglofilskom olimpijskom pokretu kojem je na prvom mestu bio pojedinac i insistirao na sportsko-takmičarskom duhu. 

Već sam nekoliko puta do sada pominjao da slučaj, taj večiti komedijant, ume da udesi neke momente za koje čovek jednostavno ne može da veruje da su slučajni. Tako se ovom prilikom desilo da sam, bez ikakve namere, nabasao, dok sam tragao za jednim od narednih sagovornika u bifeu Ateljea 212 (poznatom kao “F odeljenje”) na Aljošu Vučkovića, našeg poznatog glumca, jednog od vojnika-glumaca, koga sam već pominjao.  Aljoše se sećam iz tog vremena, mada sam bio klinac u to vreme, ali sam kasnije imao zadovoljstvo i priliku da se upoznamo. Pozdravivši se, upitah ga neobavezno kako je, kako teku penzionerski dani? Reče da čeka neke prijatelje, koji opet, gle slučaja, potiču iz Užica. Naime dogovorili su se da, tom prilikom obeleže rođendan, njegovog kolege glumca, Saše Grudena. Za one koji eventualno ne znaju, familija Gruden je takođe blisko povezan sa našim gradom. Iskoristio sam priliku da mu ukratko ispričam o čemu piskaram u poslednje vreme, te da sam upravo stigao do ‘73/74 godine i snimanja “Užičke republike”. Zamolio sam ga da mi kaže nekoliko reči, ne bih li proverio da li su tačne priče iz tog vremena ili je sve to u domenu “rekla-kazala”. I tako, poštovano čitateljstvo, razgovor sa Aljošom Vučkovićem, nekih dvadesetak minuta, je tekao ovako:


Aljoša Vučković, bife Ateljea 212, “F odeljenje”, novembar 2019.

Priča se da je Žika Mitrović smislio varijantu kako da uštedi novce pa ste ti, i još nekoliko kolega, koji ste bili zreli za služenje JNA, naprasno dobili poziv i upućeni u Titovo Užice, na snimanje “Užičke republike”, bez honorara.                                                      

  • Da, da… to da smo bili vojnici-glumci je tačno, samo mora da se zna da smo mi za to znali od početka i to je bilo OK. Nije tačno da je tu shemu smislio Žika Mitrović, već Veljko Bulajić prilikom snimanja “Neretve”. Strani glumci, to su bile mega zvezde u to vreme, Jul Briner, Orson Vels, Segej Bondarčuk, Oleg Vidov, Silva Koščina, Franko Nero su dobili ogromnu lovu. Doduše, i našim filmskim veličinama kao što su Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić, Milena Dravić, Pavle Vujisić… su plaćeni ozbiljni honorari koji mi, mladi glumci, nismo mogli ni da zamislimo. S druge strane tu su prvi put angažovani vojnici-glumci, recimo Boris Dvornik je služio vojsku snimajući “Neretvu”. Nije dobio ni “cvonjka” iako je imao ozbiljnu ulogu. Naravno, nije bio jedini, isto su prošli Kole Angelovski, Faruk Begoli… mi smo to znali, među kolegama se to znalo, samo se o tome nije pričalo javno. Tako da kad je došao red na nas, nismo imali ništa protiv, mi smo čak molili Boga da nas tako nešta pogodi. I kada je došao poziv, mi smo rekli OK. To je bilo uobičajeno: zvanično smo bili u JNA i nismo imali honorar. Moj prijatelj, kolega Marko Nikolić, i ja smo stigli u Titovo Užice među prvima, negde početkom novembra. Dobili smo redovne uniforme, nove, neraspakovane, ali nismo išli u kasarnu, samo onako, informativno, da ne bude da ne znamo gde je kasarna. Mi smo bili smešteni u onaj hotel na plaži, mislim da se zvao “Turist”… 
  •  To je nekad bio Ferijalni dom pa ga je, otprilike u to vreme, preuzela “Raketa”, saobraćajno preduzeće preduzeće…
  • Na recepciji je radila Zorica, jako zgodna žena. Marko je tu nešto pokušavao, ali čini mi se da nije baš imao uspeha, ha, ha… Doduše, mi smo se najviše “družili” sa Žućom, konobarom… hm, hm. U početku, dok nisu stigli ostali iz filmske ekipe, nismo imali nikakva posla, pa smo se bavili “slobodnim aktivnostima”, najviše smo vremena provodili u pozorišnom bifeu i onoj kafani u etno stilu, mislim da se zove “Kod Ere”, i sličnim “institucijama”… E, onda su nas angažirali, pa smo radili svečanu akademiju za Dan JNA, 22.decembra. Glavni je tada bio general Grbović… kako se zvao… Krajo… da, da… Krajimir Grbović. Posle su polako pristizali ostali, glumci-vojnici, Branko Milićević, Mile Rupčić… pa Andrija Đukuć, sin Lole Đukića… tu je bio i Goran Marković, on je bio asistent redatelja, u stvari bila su tri asistetnta, pored Gorana tu su bili još Dejan Karaklajić i Dragomir Zupanc, oni su takođe bili vojnici, oni su nosili najveći teret… trebalo je tu svu silu statista, vojske i ostalih držati pod kontrolom, bilo je tu puno masovnih scena, sa narodom, ogroman je to posao. U hotelu „Turist“ su pored nas bili tehničari, rasvetljivači, tonci, garderoberi… u onom hotelu  ispred Doma JNA, iza onog parkića…                                                               
  • Hotel “Palas”… pored je Gimnazije,  iza je Dom JNA, danas je to Kulturni centar…
  • Da, da… u tom hotelu “Palas” je bio Žika i njegova svita, na Zlatiboru su bili oni glavni, Boža Frajt, Šerbedžija, Boris Buzančić… Bora Buzančić se od tih “velikih” najviše družio s nama… general Grbović je bio sjajan tip. Posle te svečane akademije on nas pokupi i sve odvede u Gradsku kavanu, kod Radeta “Ustaše”, gore na sprat. Sećam se, poručujemo piće a Rade kaže meni: “Ti ‘dalmošu’, tebe neću da pitam šta ćeš da piješ, za tebe imam nešto posebno, ovi slepci ovde ne znaju šta je to, niti znaju kako se to pije.” Doneo mi je “Prošek”…  ne znam da li zbog nostalgije ili čega drugog, takav “Prošek” čini mi, se nikada prije ni posle nisam našao. Tako da smo Marko, Mile Rupčić i ja bili “domaći” kad su ovi drugi stigli. Jednom prilikom kažem ja Borisu: “Sad ću da te vodim kod jednog našeg, čoveka… kod “Ustaše”. On ne može da vjeruje, kaže: “To je sigurno nekakav zajeb, provokacija, ti si lud! Čuj, u Titovom Užicu “Ustaša”?! Ha, ha… nije mogao da vjeruje… i pravac, Gradska kavana. A Rade, onakav, kako ga je Bog dao, smesti nas gore na sprat i kaže Borisu: “Oprostite gosn Buzančič, nemamo “cvičeka”, koji bi vašem ukusu možda više odgovarao ali se nadam da vam ovaj naš, moravski Prošek, bu’ prijal.” Posle nam je objašnjavao da taj “Prošek” prave neki njegovi pajtaši iz aleksandrovačke župe, da on to čuva samo za specijalne goste… pa nam je pričao kako je dobio nadimak… ma sjajno je to sve bilo… sjajne sam ljude upoznao u Užicu, sa nekima sam se posle dugo, dugo družio… pa evo, vidiš da se i sada družim sa “Ercovima”… 
  • Bila su to vremena kada je “Bog hodao pozemlji
  • Imao sam ja u Užicu ozbiljnu ljubavnu vezu, ali ne bi sad o tome… ma da, bilo je to sjajno vrijeme, bili smo mladi… da, da, čekaj… bio je jedan što je radio na železnici, moja generacija ili možda malo mlađi od mene… Jedno vrijeme je bio ovde u Beogradu, baš smo se družili, čini mi se da se zove Sveto ili tako nekako, živio je na Trgu… čini mi se da se preziva Šijak ili slično… 
  • Da nije Stevo? Stevo Šijaković? Mislim da je on sada u penziji…
  • Da, da… tačno,u pravu si… Steva, da, da… Steva Šijak, puno ga pozdravi ako ga budeš video, sa njim sam imao baš divnih trenutaka… ovde u Beogradu smo se baš družili… (u tom momentu pristižu prijatelji sa kojima je Aljoša već imao zakazano)
  • Oprosti, imam već dogovoreno s njima. Evo za kraj ću ti ispričat’ još jednu malu anegdoticu. Čini mi se da je bio 8.mart, bilo je baš toplo, proleće je te 1974.godine baš poranilo. Znam da su Žika i ovi iz režije pizdeli što nema snega a treba da snimaju završne scene koje se odigravaju u zimskim uvjetima. Marko im na to kaže: “Neće Baba Marta da glumi novembar dok ne platite. Mi vojnici moramo, al’ ona neće pa to ti je…”.  Tako da smo mi imali slobodan dan, sjećam se dobro, sigurno, bio je 8.mart, nema snimanja… ustanemo ujutru, malo kasnije… doručkujemo, prošetamo po plaži. Sunce grije, toplo k’o da je maj… negde oko podne pređemo preko onog mosta i sednemo u onaj restoran preko puta “Turista”, mislim da su ga nekako… čudno zvali… 
  • Restoran se zvao “Plaža” ali ga u Užicu svi zovu “Krmeći zaliv”, zbog narodnjaka koji su tu dominirali…
  • Da, da, tačno, “Krmeći zaliv”, ali ne sednemo dole u kafanu, nego na onu terasu iznad, što se popne gore. Pijuckamo neke špricere, sunčamo se… narod jedva dočekao da otopli pa izašao da se prošeta… milina Bož’ja. Kaže meni Marko: “Vidi ti ove divote i lepote… ja nisam iz tih tvojih krajeva… al’ mene ovo podseća na more… k’o da smo negde na moru…”  I jes’ tako bilo… ja mu velim: “Ama brate rođeni, k’a da sam na rivi u srid Splita… još samo neki galeb da mi zakriči i eto ga… ama, vidi ti ovih cura, vidi ti ovijeh ljepotica… ne znaš koja je lipša … kažu da su dalmatinke najlipše u cili svit… bo’me, da se ove gracije prošetaju rivom nijedna se ne bi imala za postidit…”. Tako smo ti sidili i uživali taj vasceli dan… pridveče…eto ti Zupanca, gleda nas “s pola oka”, umoran k’o pas, cijeli dan je nešto snim’o… pa kaže: “Gledaj njih…vas dvojica k’o da ste na Kroazeti u Kanu… šmekate ove piliće i uživate… pazi kako vas je opalilo sunce, crveni ste k’o rakovi… sutra treba da vas slikam… umorne, iscrpljene, borce a vi k’o bikovi… trebaće nam po’ tone šminke da vas izbelimo.” Eto, bila su to baš lepa vremena… oprosti, čekaju me, moram da idem… pozdravljam te, pa ako ti zatreba još nešto javi se… pozdravi mi puno moje “Ercove”!                                                    

______________________________________________________________

*Scenario potpisuju Arsen Diklić, Ana-Marija Car i Žika Mitrović.

**Sokolski dom u Užicu, poznatiji kao Sokolana, podignut je 1934. godine na inicijativu Sokolskog društva „Dušan Silni“. Nalazio se na prostoru Vašarište, pored puta za Zlatibor, a u blizini današnje autobuske stanice. Projekat je izradio arhitekta Momir Korunović, a značajnu ulogu u organizaciji višegodišnjeg procesa izgradnje imali su načelnik Sokolske župe u Užicu, profesor fizičke kulture, Jozef Jehlička, kao i sokolske strešine Vladeta Miletić i prota Vitomir Vidaković, blagajnik Župe, trgovac Milić Gluščević i tajnik, učiteljica Milica Grbić. Izgradnja je u značajnoj meri finansirana dobrovoljnim prilozima Užičana koji su živeli daleko od svog zavičaja, a sokolska omladina iz grada i okolnih mesta izvodila je zemljane radove. Kamen temeljac postavljen je 1. juna 1931. godine, a 1934. godina uzima se kao godina završetka izgradnje, dok su sitniji radovi trajali sve do 1937. godine. Zgrada površine 1.176 m2 u središtu je imala vežbaonicu sa pozornicom (14×25 m), dok se na spratu nalazila čitaonica, sala za predavanja i muzička dvorana. Pored sportskih manifestacija, u Sokolani su održavani koncerti užičkog pevačkog društva Zlatiborska vila, priređivane su predstave amaterskog društva Abrašević. Gostovali su horovi i pozorišta iz cele zemlje. Tokom 1938. godine Sokolsko društvo Užice osnovalo je Sokolski Narodni univerzitet sa besplatnim predavanjima, tako da se može reći da je Sokolski dom imao ulogu ne samo sportskog, već i značajnog kulturnog centra za grad i okolinu. (izvor Vikipedija)

Podeli

Related posts