Pozorišni bife (22)

Kao što već rekosmo, jesen 1973. i 1974. godine obeležilo je snimanje “Užičke republike”. Sav taj galimatijas, koji takav filmski spektakl povlači sa sobom, titovoužičko Narodno pozorište i njegove poslenike je gurnulo u drugi plan, ne samo na širem planu, nego i na lokalnom nivou. Ovde možemo da primetimo da je na delu bila uobičajena strategija koja odlikuje naš narod, međ’ svetom poznata kao “o-ruk”. Sve snage i resursi su bili koncentrisani na filmadžije, a ostalima, podrazumeva se i pozorištu, “ako šta prekostane…”. Do takvog zaključka možemo doći uvidom u produkciju, tj. brojem izvedenih premijera u toku te kalendarske godine. Izvedeno je ukupno sedam premijera (četiri profesionalne i tri amaterske) što je u odnosu na šesnaest izvedenih u prethodnoj godini u najmanju ruku indikativno. Međutim, sa druge strane, Aleksandar Lale Milosavljević se “mudro povukao u ilegalu” i u senci glamuroznih dešavanja ozbiljno pripremao teren za neka buduća vremena. Kako se to nekada govorilo, “Ide Mara iz svatova”, svatovi ko svatovi traju izvesno vreme i zaokupljaju pažnju, ali treba živeti i raditi i  nakon toga. Većina glumaca iz ansamabla je angažovano tokom snimanja filma, uglavnom kao statisti ili u nekim manjim ulogama. Ako ponovo i pažljivije pogledate film, možete ih prepoznati u nekim masovnim scenama.

Mislim da je jedini glumac iz ansambla užičkog pozorišta koji je imao neke pristojnije “vajde“ od filma bio Vukman Čađenović, ako zanemarimo Žarka Jokanovića, što je neka druga priča koju ćete imati priliku da pročitate u nekom od narednih nastavaka. Vukman Čađenović – Čađa je po struci profesor matematike koji je nakon izleta u glumačke vode ipak odlučio da se vrati nazad svojoj struci. Kasnije se odselio u Crnu Goru, mislim u Titograd (Podgoricu), odakle inače i potiče. Sećam ga se kao izrazito mršavog, visokog, koščatog sa neizmerno krupnim, toplim očima, sugestivnog glasa… E, on se ovajdio jer je imao gustu crnu bradu za koju je potpisao ugovor da je neće brijati tokom snimanja, tako da ga možete videti u nekoliko scena u filmu kao jednog od “glavnih”, naravno, četnika. Kakvo je bilo raspoloženje većine stanovnika prvog Titovog grada u SFRJ-otu prema “otadžbinskoj vojsci” trideset godina nakon završetka Drugog svetskog rata može se zaključiti po tome što se Čađa u pozorišnom bifeu često žalio na neprijatnosti koje je imao u komšiluku, čak je dobio otkaz od gazdarice u stanu u kom je već preko godinu dana bio podstanar. Jedva je dočekao završetak snimanja da bi mogao da se obrije, pošto je novce, to se valjda podrazumeva,  potrošio.

Šta se zapravo dešavalo?

Znajući da nema šansi da se upusti u neku ozbiljnu “borbu” sa filmadžijama kada je u pitanju privlačenje pažnje publike i ostalih bitnih faktora u gradu, Pozorište je početkom godine, u februaru, izašlo samo sa jednom premijerom – “Mutiša i Kvariša”, po tekstu Juliusa Volskog, u režiji Vere Petković koja je potpisala i scenografiju. Iz samog naslova se da utvrditi da je predstava bila namenjena dečjem uzrastu, što je do tada bila retkost na repertoaru. U predstavi su igrali  Desa Bogdanović, Lazar Lale Pavlović, Ana Križanec, Mladen Petković, Nadica Ivanović i Stojanka Maca Pejić. Nakon toga je polovinom marta izvedena još jedna amaterska premijera, mislim da su u njoj učestvovali učenici ŠUP-a (Škola učenika u privredi). Ovoga puta je to bila “Hasanginica” po tekstu Milana Ogrizovića, u režiji Tomislava Tomija Janića, scenograf je bio Predrag Cakić, dok je slikarske radove izveo poznati užički slikar i pedagog Milutin Korać. Ovde treba pomenuti da je Hasanagu igrao Zoran Bučevac koji će kasnije postati profesionalni glumac, prvo u Pirotu, odakle odlazi u Narodno pozorište u Subotici, gde i danas sa uspehom igra. Pored neuobičajeno malog broja izvedenih premijera i repriza u Pozorištu je ipak vladala radna atmosfera. Zapravo, pomalo skrajnut od očiju javnosti je započeo veoma značajan projekat sa dalekosežnim rezultatatima koji će se pokazati u narednih nekoliko decenija. Naime, angažovan je iskusni pozorišni reditelj i pedagog Miodrag Mile Gajić koji je veći deo svog stvaralaštva vezao za dramski amaterizam u svom rodnom Valjevu i znameniti “Abrašević”. Mile Gajić je režirao tekst “Dobri čovek iz Sečuana”, po mojim saznanjima, prvog Brehta na titovoužičkoj sceni.

Miodrag Mile Gajić

Rad na samoj predstavi je trajao neuobičajeno dugo, mislim oko pet meseci, ali se paralelno odvijao još jedan veoma bitan segment projekta koji se dešavao vikendom u prepodnevnim satim u probnoj sali, na drugom spratu. Naime, organizovan je višemesečni seminar za reditelje amatere, koji su pohađali prvenstveno profesori srednjih ili osnovnih škola, rukovodioci domova kulture i ostali zainteresovani za dramski amaterizam iz čitavog regiona sa tromeđe bivše nam domovine, tj. varošica koje gravitiraju ka Titovom Užicu. Na tom seminaru su predavači bili veoma kvalitetni i poznati profesori od autoriteta, čije je znanje i iskustvo neupitno, čak možemo reći, kad navedemo imena, da se “diže kosa na glavi”: Slavoljub Stefanović – Ravasi, dr Branivoj Brana Đorđević, Eli Finci, Baronijan Vartkes, Miomir Denić, Aleksandar Saša Glovacki, Miroslav Belović, Dušan Mihajlović, Predrag Dinulović… naravno, jedan od predavača i koordinator je bio Mile Gajić. Polaznici su svake subote i nedelje, prepodne, slušali predavanja a u popodnevnim satima imali očiglednu nastavu tj. sedeli su u publici na  probama. Naravno, nije se kod svih učesnika seminara primio taj virus pozorišne magije, ali sam siguran da je ta inicijalna kapisla imala veoma bitan uticaj na to što su amaterska pozorišta iz zapadne Srbije u narednim decenijama ostavila dubok trag na silnim festivalima diljem bivše nam domovine. Prvenstveno se to odnosi na Priboj, Novu Varoš, Prijepolje, Bajinu Baštu… nisam baš stopostotno siguran, ali mi se čini da je tu bilo i učesnika iz Bijelog Polja, Pljevalja, Goražda, Višegrada i Foče.

Mislim da je početna ideja bila prepoznatljiva tj. da se nameravalo da se duh MOSI (Međurepubličke omladinske sportske igre) začet početkom pedesetih godina na tromeđi Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Srbije prenese i na polje kulture. Polaznici tog seminara su kasnije u svojim sredinama formirali, manje/više uspešno, dramske grupe koje su vremenom iznedrile nekoliko veoma kvalitetnih amaterskih pozorišta pri domovima kulture u tim varošicama. Dodatni efekat koji se tim vizionarskim procesom ostvarivao je da su uz pomoć gostujućih reditelja i pedagoga, pored društveno korisnog, prosvetiteljskog rada, polako ali sigurno obrazovali i publiku koja je u drastično većem broju dolazila na predstave titovoužičkog i ostalih pozorišta prilikom gostovanja u njihovim sredinama. S tim u vezi, koliko je meni poznato, ni danas nije redak slučaj da pojedini pasionirani ljubitelji pozorišta dolaze privatnim automobilima na premijere, Jugoslovenski pozorišni festival ili na gostovanja beogradskih pozorišta u Užicu. Ma koliko neki pojedinci bili skeptični, mišljenja sam da su takvi prosvetiteljski projekti veoma bitni za širu društvenu zajednicu i da bi nam svima na ovim prostorima i danas bilo mnogo bolje da se sa takvim i sličnim projektima nastavilo a ne na izgradnji “Potemkinovih sela” koja su, na nesreću, nicala na sve strane.

Jedan od polaznika tog seminara je bio i potpisnik ovih redova. Da bi pojasnio kako je došlo te priče, moraću da se malo osvrnem na dešavanja iz sopstvene mladosti nakon one tomsojerovske avanture opisane u jednom od prethodnih nastavaka. Naime, posle opisane avanture, nama trojici ponavljača ( Rino, Daba i moja malenkost) je drastično uvećan rejting na korzou i Trgu, mestima koja su bila informativni epicentar, u smislu “rekla/kazala”, jer je od davnina poznato da su “glavne face” oni koji se ogovaraju i čije se nepodopštine prepričavaju i nadograđuju do neslućenih visina, naravno kada oni nisu prisutni. Ne mogu da tvrdim ali mi se čini da iz tog vremena potiče grafit koji je dugo stajao na zgradi Gimnazije: “Ne brinite, mi smo ti na koje su nas roditelji upozoravali da ih se čuvamo”.  Taj grafit mi se urezao u pamćenje, mislim da puno toga govori o svima nama.

Elem, iako smo bili mlađi nekoliko godina od tadašnjih “glavnih dasa” , bez posebnih inicijacija primljeni smo u društvo narečenih delija. U principu svi smo mi bili ista ekipa, svako je svakog znao, interesovanja su bila slična, slušali smo sličnu muziku, mada je soscijalni status bio različit i poprilično heterogen. Naravno da je bilo razlika koje su najviše proisticale iz toga šta je kojoj grupi bilo prioritetno, tako da je bilo i podele na, uslovno rečeno, klanove. Međutim, bili smo “osuđeni” jedni na druge, pa smo samim tim bili prisiljeni na “aktivnu miroljubivu koegzistenciju”, ako te razlike prevedemo na jezik tadašnje politike. Bilo je tu, recimo, “žešćih momaka”, koji su imali stanovitih problema sa zakonom, pa smo ih nazivali “mafiozima”. U to vreme je, po mojim saznanjima, bio dominatan rivalitet između Rosuljaša i Carinjaša. Naravno da su do naše male varoši dopirali, doduše sa izvesnim zakašnjenjem, svetski trendovi, tako da se u prvoj polovini sedamdesetih oformila poprilična grupa poklonika hipi pokreta, predvođena Mitrom The Belim, Peđom, Rejom, Midom, Smeškom, Čajom, Mačetom, Lešom, Mišom Indijancem, Dagom,  Šmitom…

Beli The

Ta dva pola su bila najekstremnija, dok smo mi ostali bili negde između. Treba ovde reći da nije bilo neuobičajeno da pojedini pripadnici tih grupa tokom vremena promene svoja uverenja, pa od “mafioza” postanu “hipici”, a dešavalo se i obratno. Sve u svemu, vladala su neka nepisana pravila, tako da na korzou, Trgu i ostalim javnim prostorima gde se šetalo ili stajalo nije bilo žešćih okršaja. Sukobi su se obično rešavali tučama, obračunima jedan na jedan, na mestima koja su bila van domašaja pogleda pristojnih šetača: u Kec baru ili iza Crkve, u zavisnosti gde je do svađe došlo. Nije bilo neobično da se na putu do dogovorenog mesta sukobljeni pojedinci pomire, pa da onda zajedno sa navijačima odu na piće. Iz takvih situacija su se često rađala dugogodišnja neraskidiva prijateljstva.

Elem, nas trojica smo se našli u procepu: kao ponavljačima nisu nam pasovali novopristigli školski drugovi, jer zaboga oni su klinci za nas, dok su nas bivši, uz časne izuzetke, izbegavali zbog lošeg uticaja. Tako da smo se mi nekako instiktivno priključili grupi koja je za nijansu bila starija od nas, najviše se interesovala za rock&rol, film i ostale vidove alternativne kulture koja je u to vreme bila u povojima. Ta neka “naša” ekipa je bila bliža “hipicima” nego “mafiozama”, ali, kako rekoh ranije, bila je heterogena, tako da su se neki vremenom prestrojili u hodu. Probaću, po sećanju, da pobrojim veći deo pripadnika “našeg društva” koje je u početku na korzou stajalo kod “Izbora”. Na nesreću, puno njih više ne živi u “malom Carigradu” ili su se preselili u “večna lovišta”. Ako sam nekoga zaboravio nadam se da mi neće zameriti: Zvonko Valjavec, Pećo “Mečka”, Gago Kovač, Miško Garda, Zoran Peja, Slobo Pici, Dragan Vlaki, Lale Bas, Aleksa, Rade Pijuko…

Za neupućene i mlađe čitaoce moram da pojasnim da je u to vreme svako momačko društvo imalo svoje mesto na korzou, gde se skupljalo oko sedam uveče, tu se stajalo oko sat vremena i dogovaralo gde će se ići nakon toga. Kada sam ja dorastao do toga da imam svoje društvo i da svako veče žuljam asfalt na korzou, to mesto okupljanja je bila prodavnica tekstila “Izbor”, koja se nalazila na samom uglu, pored Malog parka, na početku “Belog dvora”, gde je sada ulaz u prodavnicu nameštaja “Simpo”, ili kako se već danas zove. Kada je počeo da se gradi, narečeni “Beli dvor”, ta zgrada i “Izbor” je srušen, a mi smo se preselili na stepenice ispred knjižare “Pobeda”, do Apoteke. Alternative za odlazak nakon korzoa su bile u skladu sa godišnjim dobom, vremenskim prilikamama i u zavisnosti od toga da li je bio radni dan ili vikend: filmske predstave u bioskopu “Partizan” , koji smo mi zvali “Kino”, ili u Domu JNA, igranke u Gimnaziji, leti u bašti Doma JNA, ako se imalo novaca išlo se u Gradsku „na muziku“, mada nam je najčešće odredište bio Klub omladine, tj. petkom i subotom – Disko.

Stopostotno sam siguran da svi moji „ispisnici“, generacija pedesetih, šezdestih, sedamdesetih, dobrim delom i osamdesetih koje su obitavale po bilo kom osnovu u Titovom Užicu, znaju šta je to Klub omladine, čak i oni koji kažu da su ga zaobilazili u širokom luku. Takođe sam siguran da svako ima neku svoju priču, sećanje, anegdotu koja mu se desila u “Disku”, “Rupi”, “OK klubu” ili kako ga je već ko nazivao, shodno generaciji kojoj pripada, bilo da je ružna ili lepa, tužna ili smešna. Jednostavno, taj pojam  je apsolutno nezaobilazan  kada pomenemo vreme u kome smo odrastali a ta „institucija“ egzistirala.

Ne znam kako sam do sada uspevao da se ne dotaknem „Diska“ u prethodnim pisanijama, ali je došlo vreme da se prisetimo tog znamenitog prostora u kome su dešavale mnoge bitne stvari koje su, direktno ili posredno, značajno uticale na formiranje ličnosti i životnih stavova  mnogih od nas. Takođe, moram da napomenem da su ovo moja lična sećanja te da sigurno svako od nas ima neku svoju verziju događanja, pa ako neki podaci nisu precizni molim da mi se ne zameri. Još moram da napomenem, o tome će biti više priče u nekim narednim divanima, da je potpisnik ovih redova, sticajem okolnosti, bio poslednji upravnik Kluba omladine (volonterski, vršilac dužnosti upravnika Kluba Omladine u Titovom Užicu, tako se to tada zvalo) te da sam lično potpisao dokument kojim se gasi ta institucija i predaje sećanju tj. istoriji. Nisam preterano srećan zbog toga, mislim da je sve to moglo i trebalo da bude drugačije, ali to su neka druga vremena, drugačiji odnosi u društvu, drugačiji pogledi na svet…

Podeli

Related posts