Pozorišni bife (23)

Moram priznati da sam u ovom nastavku planirao da prvenstveno piskaram o Klubu omladine, kako sam prethodno najavio, ali nekako mi na um pade priča o vremenima i ljudima koji su utirali put za to vreme veoma progresivnoj i avangardnoj, instituciji. Shodno tome, pre nego što krenemo sa pričom o Klubu omladine, evo priče po mom sećanju – za koje ne tvrdim da je apsolutno tačno, već da predstavlja samo pokušaj  rekonstrukcije događaja tj. geneze – o tome šta se dešavalo ranije, kako su neki ljudi direktno ili posredno uticali na osnivanje Kluba omladine (Diska). Ovde moramo da se vratimo petnaestak godina unazad da bi pomenuli još jednu bitnu instituciju koju su prekrili „snjegovi, ružmarin i šaš“, mislim na Ferijalni dom „Naša mladost“. 

Elem, iskreno se nadam da se čitaoci sećaju priče o gradnji Trga partizana i tadašnjih glavešina koji su odlučivali, planirali i Boga mi ozbiljno razmišljali o perspektivi te čudne varošice koju nekad nazivaše „Malim Carigradom“ i koja se opet, spletom istorijskih i drugih „ničim izazvanih“ događaja, našla u žiži dešavanja. Shodno ubrzanom industrijskom razvoju, samim tim i enormnim uvećanjem brojem stanovnika, hteli ne hteli, čelni ljudi su morali ozbiljno da se posvete projektovanjem aktivnosti i sadržaja kojim će se starosedelačko i novopridošlo stanovništvo baviti van radnog vremena. Jedan od uticajnijih ljudi u to vreme je bio Vojimir Vojo Bojović (bio je i predsednik opštine) koji se sa velikom entuzijazmom bavio organizacijom sportskih događaja, samim tim i planiranjem, izgradnjom i oblikovanjem infrastrukture za sportska dešavanja u Titovom Užicu. Oni koji se bolje od mene razumeju u tu materiju tvrde da je Vojimir Vojo Bojović (1909 -1983) najzaslužniji za izgradnju stadiona u Begluku, plaže, stadiona u Krčagovu, poznatog kao „Blatuša“…  Gradski stadion kod stare železničke stanice zvanično je otvoren 24.septembra 1946. godine prijateljskom utakmicom između Slobode i Partizana. Tom prilikom je obeležen dan „Užičke republike“, po tom datumu je dugo nosio i ime. Kad smo već kod stadiona, da li znate da je užički stadion jedan od retkih u svetu koji je orijentisan u pravcu istok/zapad? U principu, svi su postavljeni u pravcu sever/jug. Naravno, tako je postavljen zbog nedostatka prostora, da bi imao adekvatnu dužinu i širinu. Moramo se prisetiti da je u to vreme tuda prolazila uskotračna pruga te da nikome nije padalo na pamet da zbog stadiona pomera prugu.

Vojo Bojović

Takođe zaslugom Voja Bojovića je „ukroćena“ reka, pre bi se moglo reći rečica, Đetinja i napravljena je već pominjana užička plaža, sigurno jedna od najlepših na Balkanu. Mislim da je ogromna šteta što je ta lepotica skrivena zbog položaja na kome se nalazi, ne vidi se sa Zlatiborskog puta kojim horde turista u sezoni hrle ka Crnogorskom primorju. S druge strane, užički turistički poslenici nikada nisu ozbiljnije poradili na promociji ove jedinstvene lepotice. Ovo govorim iz sopstvenog iskustva, jer se na zidu u mom novosadskom stanu nalazi uveličana fotografija iste, za koju su me do sada nebrojeno puta prijatelji pitali gde se nalazi tako lepa plaža koju nikada nisu videli. Kada im odgovorim da je to užička plaža gledaju me sa nevericom pominjući da su mnogo puta tuda prolazili te da nisu mogli ni da zamisle da postoji tako nešto.

Elem, za vreme mandata predsednika opštine (tada se to zvalo Gradski narodni odbor, 1947/1950. i 1952) Vojo Bojović je dogovorio sa znamenitim hidrologom i arhitektom Miladinom Pećinarem da besplatno uradi projekat kojim bi se trajno rešilo užičko kupalište. Sa velikim entuzijazmom je, uz pomoć gradskih preduzeća koja su materijal davala besplatno, krenuo u akciju. Neki tvrde da su ta preduzeća davala materijal koji bi inače završio na otpadu, ali je on uspevao da sve iskoristu. Podrazumevalo se da je najveći deo zemljanih radova urađen sindikalnim i omladinskim radnim akcijama, dok su neophodnu mehanizaciju dali Valjaonica, Prvi Partizan, Cveta Dabić… Legenda kaže da je Vojo Bojović čak privatno podigao kredit da bi nadomestio nedostajuća sredstva za kupovinu cementa i mehanizma sa kojim se podizala i spuštala brana (mi smo je zvali „keson ili ustava“). Tako je 7.avgusta 1960.godine svečano otvorena užička plaža.1)

Po tadašnjem GUP-u (Generalni urbanistički plan) je bila zamišljeno da se u doglednoj budućnosti, korak po korak, na plaži izgradi sportsko-rekreacioni centar. Do tih informacija sam došao prisluškujući razgovore mog oca i njegovih kolega u našoj kuhinji, na isti način kao što sam došao i do podataka o tome da je zgrada u kojoj se danas nalazi užičko Narodno pozorište trebalo da bude Dom kulture, tada su ga nazvali „Društveni dom“;  gde se danas nalazi „Idea“ (nekadašnji „Novi dom“) trebalo je da bude Gradska galerija; gde je danas deponija, na Sarića osoju bila je predviđena izgradnja centralne toplane itd.2) Moj ćale je gajio izuzetno poštovanje prema Voju Bojoviću, mada se sa njim često nije slagao u političkim stavovima. Ja se Voja sećam kao otresitog, „držećeg“ gospodina, uvek propisno obrijanog i obučenog, sa štapom, koji je redovno obilazio svojih ruku delo. Svakodnevna rutina mu je bila da najmanje desetak puta obiđe krug oko cele plaže, sam ili u društvu svojih ispisnika. Obavezan je bio i na svim utakmicama, dugo je bio i predsednik FK „Sloboda“, mislim da je bio jedan od retkih kojem su sudije dozvoljavale da se šetka na prostoru iza golmana iako je to, po propisima, zabranjeno. Mada se trudio da izgleda strogo, nikako nije uspevao da prikrije toplinu koja je zračila iz njegovih očiju pogotovu kada bi video mlade koji se šetaju, sede, trčkaju ili sviruckaju na plaži. Mnogi od njih nisu ni znali ko je taj vremešni, utegnuti deda koji tako žustro, skoro vojničkim korakom, svakodnevno kruži plažom.

Ako se malo ozbiljnije zagleda, i danas se može uočiti da su po projektu ono što je ostalo od restorana „Plaža“ (Krmeći zaliv) u stvari konture ili početna faza nekog ozbiljnijeg, mnogo većeg kompleksa koji bi u sebi sadržao sportsku halu i uz nju ostale potrebne kapacitete. Ne mogu da tvrdim, ali mislim da je to bio nedosanjani san Voja Bojovića. Vođeni tom logikom ne treba da nas čudi što je preko puta „krmećaka“, s druge strane reke, 4.jula 1964. godine svečano otvoren Ferijalni dom “Naša mladost”. To ime nikada nije zaživelo, svi smo ga zvali samo “Ferijalni”. Suštinska ideja je bila da u njemu budu smeštane sportske ekipe tokom priprema koje bi se odvijale u tom zamišljenom, nikada do kraja izgrađenom sportskom centru, bilo da se radi o rukometašima, košarkašima, odbojkašima… naravno, da je ta ideja zaživela na pripreme bi dolazili i fudbaleri jer laganim trkom uz Đetinju ili preko Malog Zabučja, pa kroz Veliki park, za 10-15 minuta bi bili na stadionu. Iskreno se nadam da će nekada ovaj tekst pročitati neki užički građevinac ili arhitekta. Odavno tvrdim, samo malo ko hoće da čuje ili razmisli o tome, da su tadašnje užičke glavešine bile mnogo „pismenije“ i kreativnije, te da su mnogo ozbiljnije razmišljale o budućnosti i nečemu što se zove prostorno planiranje grada koji je tada, silom prilika, doživljavao „industrijski bum“. Već su tada shvatili da je „Sokolana“ u relativno kratkom roku postala premala za grad koji se ubrzano razvija. Shodno tome, te „čike“ su već tada razmišljale i planirale adekvatnu, mnogo logičniju zamenu koja će u perspektivi  zadovoljiti rastuće potrebe. Na sve to, čini se da su tadašnji čelnici intuitivno ili namerno razmišljali o razvoju drugih sportskih sadržaja, ne samo fudbala, kao i o privlačenju drugih sportskih ekipa u našu malu varoš. Danas bi se to zvalo sportski turizam, hm, hm…                                                                                                                                         

Po onoj, narodnoj izreci da „nešto ne ide onome kome je namenjeno nego onome kome je suđeno“ smeštajni kapaciteti i restoran „Ferijalnog“ su veći deo godine  zvrjali prazni, sem u letnjem periodu kada su na terasi organizovane igranke ili matinea popularno nazvane „čajanke“. U donjoj sali su se subotom tokom godine organizovale igranke na kojoj su najčešće, manje-više,  svirali lokalni VIS-ovi (vokalno instrumentalni sastavi) „Veseli dečaci“, „Meteori“, „Smak sveta“, koje su tada zvali i „bit grupe“ jer su oni svirali „bit muziku“. Moram na ovom mestu da primetim da je termin „bit muzika“ većinu mladih Jugoslovena asocirao na „Bitlse“, o kojima su nešto načuli, mada se radilo o bitnicima i bit pokretu, nekoj vrsti preteče hipi pokreta iz pedesetih godina, ali to je neka druga priča. Takođe, do skora se u narodu zadržao i naziv „bitl(i)s“ za svakog muškarca koji je nosio dugu kosu.

Jedan od najveći događaja je bilo gostovanje beogradskih „Silueta“. Oni su tada žarili i palili srpskom rock&roll scenom koja je bila u povoju. Dugo se po varoši prepričavalo da je pred sam početak svirke stigao Zoran Miščević, frontmen pomenutih „Silueta“, u poprilično „nakvašenom“ stanju. Uz njega je bilo obezbeđenje koje mu je pomagalo da se probije kroz neopisivu gužvu. Ispred ulaza je bio popriličan broj omladinaca koja nisu imali novaca za ulaznice pa je na vratima pored redara, cepača karata, bilo i nekoliko milicionera. U toj gužvi je ipak najviše bilo pripadnika lokalne romske manjine, još nije bilo današnje tzv. političke korektnosti, pa se koristio termin „naši gradski Cigani“. Zoran se unjkavim glasom sa izrazitim „beogradskim“ naglaskom3)  obratio jednom od „drugova u plavom“: „Ej, milicajac… pusti crnce da uđu, na moju odgovornost“.

U maglovitim vilajetima sećanja na to vreme, iskrsao je događaj koji mi se urezao u pamćenje vezan za moje odrastanje, verovatno i za kasnije sklonosti tim „subverzivnim“ elementima koji su nam stizali sa „trulog Zapada“, takođe je vezan za moju porodicu. Naime, ma kako to izgledalo čudno, ja sam imao starijeg brata koji mi nije bio brat nego ujak. Moja majka Olga-Keka4) je rano ostala bez roditelja, sa nepunih devetnaest godina… udajom, sledeće godine, je u miraz mom ocu donela starateljstvo nad mojim ujakom. Njena sestra bliznakinja, Olivera-Keka, je par meseci nakon „registrovanja“ mojih roditelja „pobegla“ sa mlađahnim kapetanom I klase u Valjevo (Sava Stokuća, gde dobija čin majora) koji zvanično, takođe „registracijom“ kod matičara, postaje moj tečo. Kada sam ja stigao na ovaj svet, ujak je od mene bio stariji malo više od dvanaest godina. Ergo, u ta doba uopšte nije bilo neobično u porodicama sa većim brojem dece da bude i veća vremenska distanca od najmlađeg do najstarijeg brata ili sestre. Tako da je većina mojih drugova iz detinjstva imala stariju ili mlađu braću i sestre a ja sam imao – ujaka. Elem, moj stariji brat tj.ujak Zlatko, je u to vreme imao, kao svaki stariji brat, zaduženje i obavezu da me čuva kada bi moji roditelji odlazili negde van grada. Tako se desilo da su u ranu jesen ’69. godine negde otišli za vikend baš u vreme kada su na Ferijalnom gostovali „Džentlmeni“ 5). Pošto su „Džentlmeni“ bili poznati kao „šmekeri“, svi članovi su nosili cilindere, da bi se razlikovali od drugih oni su svirke, koje su se tada zvale igranke, nazivali maskenbalovima. Svi posetioci koji bi došli sa maskom mogli su da uđu bez plaćene ulaznice. Zlatku se desio peh, baš kada gostuje jedan od najpopularnijih VIS-ova, on mora da čuva svog malđeg brata tj. sestrića. Promuvao bi se on na „gurku“ sa svojim ortacima koji su u to vreme važili za žestoke momke tzv. frajere ali da skupi lovu za dve karte, koja ni tada nisu bile jeftine, to je već bila „nemoguća misija“. Moram da pomenem i da je od detinjstva bio kratkovid, imao je veliku dioptriju (-12/-13), nosio je tamne naočare, zli jezici su ga zvali „ćoro“, naravno iza leđa, kako to već ide u svakoj kasabi. Sve te pehove on je volšebno pretvorio u prednost. Evo kako. Meni je, pod „teškom“ zakletvom da ne smem nikome da kažem, rekao da će mi organizovati jedinstven provod tj. da konačno, smem da idem sa njim na igranku na Ferijalni i to ni manje ni više nego na maskenbal Džentmlena, koje sam gledao na televiziji. Džentlmeni su te godine na Beogradskom proleću bili otkrovenje. Iako nisu osvojili nagradu, svi su pričali samo o njima.

Uslov je bio, pored toga što ne smem nikome da pričam, da moram da sedim za stolom gde me on ostavi, da se ne pomeram s mesta… i naravno, još jedna „sitnica“, da iz moje metalne kasice koju sam ljubomorno čuvao, iglom za pletenje, izbunarimo lovu za karte. Ja sam, tek na ulazu shvatio da je on imao dodatni plan za koji nije bio siguran da će upaliti, ali ako prođe… prođe. Negde je pronašao stari štap, koji je ofarbao u belo, tako da je i taj deo plana, bez problema prošao. Nas dvojica smo besplatno ušli na „maskenbal“, on kao „slepac“, ja kao  njegov pratilac, što se kaže: jednim udarcem čitav roj muva!  Ja sam opčinjen sedeo za stolom u ćošku i nisam se mrdao nigde, mislim da nisam ni disao, bio sam na igranci i to na Ferijalnom, svi vršnjaci pa i oni stariji u dvorištu će mi zavideti, kakva bi to bila tajna kad se ne bi svima hvalio, da ne kažem „kurčio“. Od novca koji je Zlatko „uštedeo“ neplaćanjem ulaznice je imao za par piva, ja sam dobio „koktu“. Kada bolje produmam, ipak mislim da je njegov najveći uspeh bio u tome što ga niko više u čaršiji nije zvao „Ćoro“. Kada se sam sprdaš sa svojim manama onda nije interesantno da te neko zavitlava. Mnogo godina kasnije, priliko gostovanja YU grupe u užičkom pozorištu, posle odličnog koncerta sam imao priliku da se upoznam sa braćom Jelić. Rekoh im: „Ja se vas sećam dok ste još bili „Džentlmeni“, svirali ste maskenbal na Ferijalnom“. Žika se ozario pa mi šeretski odgovori: „Ti si baš, mnogo star čovek kad tako dugo pamtiš, ko se još seća Džentlmena?!“ Žika Jelić je inače stariji dve godine od mog, pokojnog, ujaka.

Nepravedno bi bilo na ovom mestu ne prozboriti i o „Vihorima“ koji su egzistirali upravo u to vreme i dominirali na lokalnoj muzičkoj sceni, a Boga mi i šire, tj. zapadnom Srbijom, čak su i do Čačka stigli, malo li je! Posle odlaska Žarka Petrovića za Beograd pedesetih i početkom šezdesetih godina, titovoužička muzička scena nije zaostajala za drugima. U to vreme su je predvodili  Miloš Broćić-Brole, Vanja Lepi Sudzilovski, Milorad Iskrin, Milutin Mićo Korać, Aleksandar Marković – Aco Model, Brane Vesnić, Vlade Kremić, Milijan Milošević – Crni, Gajo Popović, Mošo Kumrić, Tatomir Nikolić – Taćo, Bato Jezdić, Srećko Nikolić – Crni, Stevo Zarić, Jure, Baća… bilo je i pevača/ca, lokalnih zvezda, kao što su Lela Ristić, sestre Bojana i Svetlana Babić, Vojo Veljaš, Lazo Šnajder, Dule Bujić, Žarko Marković – Žare zubar, Anika, Radmila Burlić, Vlade Mršević, Rajko Đurić, Đuro Pevač… ipak su svi, u principu, radili amaterski, iz ljubavi, dok su profesionalno bili vezani za neke druge delatnosti. Muzika i javni nastupi su više bili stvar prestiža. Doduše, bilo je tu nastavnika/profesora muzike, ali im je pedagoški rad u školama bio na prvom mestu. Repertoar je bio šarenolik, sastojao se od popularne muzike koja se mogla čuti na radio stanicama. Bilo je tu „belkanta“, šlagera, valcera, tanga, sambe, rumbe, svinga, a polako je počeo da osvaja i tvist, sa blagim naznakama nečega što će preplaviti svet i obeležiti drugu polovinu dvadesetog veka a zove se rock&roll. Ipak, možemo reći da tek u drugoj polovini šezdesetih stasava nova generacija muzičara koji će se ozbiljnije baviti muzikom, sa manje ili više uspeha, dok će nekima to biti životni poziv.  Neke smo već pomenuli („Veseli dečaci“, „Meteori“, „Smak sveta“…), oni će biti preteča budućih dešavanja i postaviće temelje nekih novih muzičkih pravaca u gradu na Đetinji. Možda se neki neće složiti, ali mislim da kuriozitet vezan za prapočetke užičkog roka možemo posredno povezati sa arhitekturom. Možemo to posmatrati i ovako: nakon izgradnje Trga partizana i u drugim delovima grada niče popriličan broj solitera u kojima su neophodni liftovi. Ne mogu da tvrdim, ali mislim da je i danas Užice grad sa najvećim brojem solitera, samim tim i liftova u odnosu na broj stanovnika na Balkanu, što je i logično, jer kada nemate mogućnosti da gradite u širinu onda ste prisiljeni da idete u visinu. Shodno tome, to novo civilizacijsko čudo tehnike tj. liftove je neko morao da servisira. Najpoznatija firma za ugradnju i održavanje liftova na ovim prostorima je bio „David Pajić-Daka“ sa sedištem u Beogradu. Pošto je već tada u Titovom Užicu bio popriličan broj liftova logično je bilo da se oformi servisna radionica, tada se to zvalo radna jedinica.

To opet možemo nazvati slučajnošću, za šefa te servisne radionice u Titivom Užicu je postavljen Miroslav Aleksić – Badža, o kojem su kružile razne priče, čija verodostojnost nije baš do kraja proverena. Ono što se znalo je da je poreklom iz Trstenika ali da je odrastao u Beogradu gde je završio elektro mehaničarsku školu i specijalizovao se za servisiranje liftova. Pored toga je bio istinski zaljubljenik u rock&roll, ali na nesreću nije bio preterano obdaren sluhom, ipak se žestoko trudio. Najveći domet mu je bio da ga u nuždi postave za bubnjara, mada se ni tu nije proslavio pa je ubrzo zamenjen. Poluglasno se pričalo da je imao veze sa četničkom emigracijom, što nikada nije dokazano. Do te „pouzdane informacije“ se došlo tako što je ispred servisa bio parkiran crni „kadilak“ koji je bio u njegovom vlasništvu. Po Badžinoj priči, on je tu limuzinu dobio na poklon od strica koji je živeo „negde u inostranstvu“, najverovatnije u Americi, Pošto je bio odličan majstor svog zanata, koji je iz Beograda došaoda obuči radnike koji će kasnije održavati sve veći broj liftova u gradu, niko od „nadležnih drugova“ nije imao hrabrosti za dalja istraživanja. U gradu su ga obično oslovljavali sa „Badža liftadžija“ u njegovom prisustvu, dok su ga iza leđa zvali „Badža Amerikanac“. Ako mu Bog nije dao sluh za muziku, s druge strane podario mu je sluh za preduzetništvo ili, kako se kaže, biznis. Vrlo brzo se sprijateljio sa Pavlom Zarićem – Rickom, mlađim bratom Steva Zarića sa kojim se dogovara da naprave pravi profesionalni rock bend „Vihori“.

Ricku je prepustio izbor članova a on je preko svojih beogradskih i inih veza nabavio za to vreme izuzetno kvalitetno ozvučenje i instrumente. Prvu postavu Vihora, pored Ricka, su činili Rade Tanasković – klavijature (predavao mi muzičko u osnovnoj školi), Milomir Savić Lomec – bubnjevi i Nenad Zagorac – bas gitara i vokal. Probe su održavali u popodnevnim i ranim večernjim satima u radionici „Dakinog“ servisa, koji se nalazio, mislim da se i danas tu nalazi, u zaleđu Trga partizana. Danas je tu dečije igralište sa ljuljaškama, klackalicama, vrteškama i toboganima, kako sam čuo od starijih nekada je tu bila letnja bašta gde su se prikazivale bioskopske predstave. Nakon izgradnje Trga tu je bio travnjak, malo ukošen na donju stranu, mi smo ga zvali „ledina“ i na njoj smo igrali klikera ili fudbal, u zavisnosti od sezone i vremenskih prilika. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim koja je to bila, ali se sećam da smo za doček Nove godine po snegu igrali fubal. Najčešće smo igrali mi „Rosuljaši“ (Vojo Savić, kasnije half Slobode, Miki – Gaćo i njegov brat Veljko, čini mi se da su obojica igrali u Jedinstvu, Zoran Kovačević – Kiz, Lazo – Ćaka Tasić, kasnije košarkaš Prvog partizana, i njegov brat Slobo) protiv „Trgaša“ (Nono Milićević, Miki Perić, danas eminetni hirurg na Banjici, Vladan Terzić, slikar, njegov brat, ne mogu da se setim imena jer smo ga svi zvali Terza,  Bojan Krčevinac, Brane Žabac, Ivica Stojanović, danas prof. dr ekonomskih nauka, braća Lučić, Tomislav Bato Selaković). Mio „Džekson“ je bio zadužen da donosi loptu koja bi često „bežala“ niz ulicu Strahinjića Bana. Mi „fudbaleri“ u početku nismo ni obraćali pažnju na glasne, raštimovane zvukove koji su dopirali iz „Dake“, ali kako su vremenom počeli do nas da dopiru aktuelni hitovi, sve sličniji originalu, koji su se retko mogli čuti, ostavljali bismo fudbal na stranu, sedali na šipke ispred Drizove5) zgrade, i naravno uživali. Stariji stanari su se s nevericom pojavljivali na prozorima i terasama, zatim bi vrteli glavama, a nije bilo neobično da svrate „drugovi u plavom“ zbog narušavanja kućnog reda. „Vihore“  ubrzo napušta Rade „Tanana“, na njegovo mesto dolazi Jovica Mitrašinović a Ricko kao pevača poziva  Đorđa Vasića koji je već pre toga imao muzičko iskustvo.

Naime, Đoko je sa svojom sestrom Ružicom, koja je svoj radni vek provela kao šaptač i inspicijent u užičkom Narodnom pozorištu, desetak godina ranije pobedio na izuzetno popularnoj manifestaciji „Mikrofon je vaš“, koju je u Domu JNA organizovao Radio Beograd. Vihori ubrzo postaju lokalne zvezde. Sviraju svake subote igranke u donjoj sali Ferijalnog, dok se nedeljom popodne organizuju matinei ili „čajanke“. Na osnovu tog uspeha iznalazi se „solomonsko“ rešenje: za probe im dodeljuju na korišćenje pomoćne prostorije iza velike sale Ferijalnog, tako da su bili na pristojnoj distanci od osetljivih ušiju „zaslužnih“ građana koji su stanovali na Trgu partizana. Te prostorije su inače planirane kao garderobe, pomenuo sam ranije da je jedno kratko vreme i Narodno pozorište igralo predstave u toj sali, posle požara u staroj i pre useljenja u sadašnju zgradu. Mora se priznati da su članovi vredno vežbali, prvenstveno skidajući numere sa Radio Luksemburga na magnetofon sa koga su kasnije, po sluhu, skidali muzičke deonice i raspisivali neke svoje note. U tome su im pomagali Bato Bošković i Srđan Novakov. Za skidanje tekstove bila je zadužena Gizela (Srđanova devojka), pošto niko od članova, neki ni danas, nisu baš najbolje stajali sa engleskim jezikom. Ta prva postava doživljava svoj vrhunac krajem 1967.godine. Dugo će se prepričavati nastup u Bajinoj Bašti. Međutim, početkom sledeće godine zapadaju u krizu: Lomec i Jovica odlaze u JNA, Nenad Zagorac se seli u Beograd. Ricko ponovo pravi audiciju tako da novi članovi postaju: Vlajko Memedović – Mendo (bas gitara), Dragan Petronijević – Švrćo (ritam gitara), Stojan Marsilija – Cole (bubnjevi) i Borislav Mihajlović – Bore (gitara i bek vokali). Bilo je potrebno izvesno vreme da se usviraju i da dopune repertoar. Ova postava doživela je zvezdane trenutke tokom 1969. godine. Badža je imao nos za menadžerski posao pa je sa Vihorima potpisao (sa svim članovima) prvi profesionalni ugovor na godinu dana. Obavezali su se da će svirati igranke na Ferijalnom i ići na gostovanja koja on organizuje uz mesečnu apanažu i određeni procenat od prihoda. Čak je i „Džuboks“ pisao o rok atrakciji zapadne Srbije iz Titovog Užica posle njihovih veoma posećenih nastupa u Valjevu, Kragujevcu, Kraljevu… Početkom 1970. u Čačku, na gitarijadi u sportskoj hali „Borac“, gde nastupaju bendovi iz cele Jugoslavije, publika (oko 4500) titovoužičke Vihore proglašava za najbolju grupu6). Pored rock&roll standarda Kridensa, Bitlsa i Stonsa, svirali su numere od Cepelina, Animalsa, grupa kao što su Who, Yes… Imali su i svoje hitove koje je komponovao mlađahni Pavle Zarić – Ricko. Najpoznatiji beše „Šetao sam sam kroz grad“. Posebna atrakcija je bila što su na gostovanja stizali u početku pomenutim Kadilakom, a kasnije plavim oldsmobilom koji je Badža ponovo „dobio na poklon“. Oba auta su inače bila parkirana ispred „Dakinog“ servisa i izazivala ne malo čuđenje prolaznika. 

Ipak je ta 1970. godina bila labudova pesma Vihora, kao i Ferijalnog doma „Naša mladost“. Miroslav Aleksić – Badža dobija prekomandu u svom preduzeću „Daka“, da li na inicijativu užičkih dušebrižnika ili po nekom drugom osnovu „vrag bi ga znao“, odnoseći sa sobom i opremu koja je njegovo vlasništvo. Njihov san o snimanju singlice ostaje neostvaren. Jovica prvi „diže nogu“ i odlazi da tezgari po kafanama, Ricko nekako uspeva da nabavi za nijansu lošije ozvučenje iz Beograda i krajem godine u bioskopu „Partizan“ sviraju svoj legendarni, oproštajni koncert u prepunoj sali. Sledeće godine Ricko odlazi na Zapad gde, koliko ja znam, ostvaruje pristojnu karijeru svirajući po noćnim klubovima Švajcarske, Nemačke, Francuske… kasnije radi i kao studijski muzičar, a povremeno svraća u rodni grad tako da će titovoužička rock scena narednih desetak godina, do stasavanja nove generacije i pojave „Kilo i po“, živeti na prepričavanju  mitova i legendi o Vihorima. Ferijalni dom koji je u ovoj priči iskrsao u prvi plan je još jedan od dokaza da je  već pominjana „o-ruk“ strategija i u ovom slučaju pokazala svoje pravo lice. Ideja je bila dobra, ali nerazrađena i nedefinisana do kraja.

?????????????????????????????????????????????????????????

Danas bi se to kazalo nije adekvatno implementirana. Po ko zna koji put se pokazalo da razmišljanje po sistemu „rodilo se, mora da se ljulja“ može da opstane jedno izvesno vreme, ali će pre ili kasnije dovesti do ozbiljnih problema. Da, Ferijalni dom je izgrađen, međutim, nije preciziran vlasnik niti je pripremljen kadar koji bi njime upravljao. Jedini prihod je s vremena na vreme ostvarivao restoran, a minimalna zarada ostvarivana je i od organizacije igranki u donjoj, velikoj sali. O tome kakva je situacija u Ferijalnom domu bila 1970. godine najbolje svedoči izjava zamenika upravnika koju je dao novinaru Vesti:  

– „Naša mladost“ je propala. Ništa od nje nema. To je samo mesto za pijančenje, lumperajke, svadbe. A mi na ulicu, pa da se tamo zabavljamo. Čuju se jadikovke sa svih strana. I kletve naopake. “Naša mladost” tavori po sudovima. Mnogima nije jasno, a ni poznato, ko je njen vlasnik. Da li je to Ferijalni savez Srbije, Skupština opštine ili neko drugi? Velika je to zagonetka. Nerešiva i tragična.

Sledeće godine dolazi do pomalo čudne trampe nakon koje Ferijalni dom zavnično prestaje sa radom i postaje hote „Turist“, a gradski Savez omladine dobija na korišćenje Klub omladine u podrumskim prostorijama Društvenog doma/Narodnog pozorišta, ali o tome u sledećim piskaranjima.                                                                            

1)Više o gradnji užičke plaže može se pronaći na sajtu „Užička baština“ u tekstu „55 godina od otvaranja užičke plaže“, Nemanje Spalovića, 10/27.2015.                                                                                                            

2)Koga interesuje neka se vrati na nastvak „Pozorišnog bifea“ br. 2, gde sam šire opisao izvor ovih informacija

3)Najplastičnije poređenje Miščevićevog glasa bi bio sleng koji danas koristi Zoran Kostić-Cane iz Partybrejkersa                                                                                                    

4)Nadimak „Keka“ su moja majka i tetka dobile u detinjstvu jer su umesto „Seko“ jedna drugu oslovljavale „Keko“

5)Grupa Džentlmeni, se okupila 1964.g. u Pančevu. Svirali su u Domu omladine u Beogradu gde stiču ozbiljnu reputaciju na jugoslovenskim top-listama tog vremena. Na Festivalu mladih 1968. godine u Subotici njihova pesma „Veseli svet“ se izdvojila od ostalih pesama. Nastupali su i na festivalu Beogradsko proleće, gde njihova pesma „Korak ka suncu“ 1969. godine zauzima visoko mesto. Članovi: Mihajlo Simikić, Živorad Jelić, Branko Marušić Čutura, Dragi Jelić, Velibor Bogdanović, Zlatko Manojlović. Braća Jelić 1970. napuštaju grupu i osnivaju YU Grupu. Kasnije Zlatko Manojlović osniva „Dah“. (Izvor: Vikipedija) 

6)Zgrada u ulici Strahinjića Bana u kojo je u prizemlju živeo Jurij Drizo, dugogodišnji direktor GP „Zlatibor“. U istoj i danas žive njegovi potomci. U toj zgradi je živeo i Velimir Dogandžić tadašnji predsednik opštine                                                     

7) Stručni žiri je za najbolju grupu proglasio „Dečake sa Morave“, koju je predvodio Radomir Mihajlović – Točak

Podeli

Related posts