Pozorišni bife (24)

U skladu sa već pomenutim privrednim razvitkom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, logično je bilo da nagli razvoj industrije utiče na ubrzani razvoju sekundarnih i tercijarnih grana ekonomije i društvenog života, prvenstveno u Titovom Užicu, a onda, polako, u bližem i širem okruženju. Jedan od najočigledniji primera je saobraćaj. Mislim da bi sa antropološkog aspekta bilo veoma interesantno kada bi se neko pozabavio usponom i padom, sada već pokojne, „Rakete“. Ipak je to neka druga priča pa ćemo se ovde samo ovlašno dotaći ovog saobraćajnog preduzeća, nekadašnjeg giganta, koji je, nažalost, neslavno završio.

Kad smo već kod svemira možemo samo poetski primetiti da je „Raketa“ imala sudbinu komete ili narodski „zvezde padalice“. Elem, zahvaljujući ogromnim potrebama za nabavku sirovina i pomoćnih materijala kao i isporukama gotovih proizvoda koje su se pojavile ubrzanim razvojem Valjaonice bakra, „Prvog Partizana“, „Cvete Dabić“, „Dese Petronijević“, „Dimitrija Tucovića“, „Kadinjače“, Kožare… tih godina logično je bilo da se formira i saobraćajno preduzeće. Prateći savremene tendencije Ercovi su se dosetili da mu nadenu ime „Raketa“ tako da je šezdestih i sedamdesetih godina po drumovima širom SFRJ-ota polako ali sigurno postala prepoznatljiva oker/žuta boja kamiona, šlepera i autobusa na kojima je tamno braon bojom bilo ispisano „Raketa – Titovo Užice“.

Saobraćajno preduzeće „Raketa“ za prevoz robe i putnika, sa sedištem u Titovom Užicu, formirano je 1949. pod imenom „Lasta“(kao ogranak beogradskog, državnog, preduzeća). Od 1961. godine, pod uticajem decentralizacije, osamostaljuje se i menja ime u „Raketa“ (naravno da bi se razlikovala od „beogračića“). Počelo je da radi sa 25 zaposlenih, četiri autobusa i 12 polovnih kamiona, da bi 1974. godine raspolagalo sa 222 autobusa, 289 teretnih vozila, 2452 zaposlena radnika i predstavništva u Beogradu, Rijeci, Zagrebu…“1)

 Za bolje razumevanje vremena o kojem pričamo, i da bi mlađim čitaocima pojasnili kako su neke stvari funkcionisale, naravno i da bi podsetili poneke pojedince koji su možda zaboravili, moram da pomenemo jednu društveno političku organizaciju koja se zvala SSRNJ (Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije), koji je proistekao iz NOFJ (Narodnog fronta Jugoslavije)2). Kada smo se već vratili u prošlost, treba reći da je SSRN bio, zvanično, „sila koja se niotkuda pojavljuje i rešava sve“, tj. oni su bili zaduženi za komunalne delatnosti, uz napomenu da su pod komunalne delatnosti potpadali kultura, umetnost, sindikati, omladina, ugostiteljstvo, gradska čistoća i te „sporedne“ delatnosti….  Oni su ti koji su pomno pratili dešavanja u svetu i diljem bivše nam domovine pa pokušavali da što bezbolnije te belosvetske novotarije primene ili zabrane u svom okruženju. Ma koliko to danas izgledalo čudno ili ne prihvatljivo, te čike su, u suštini, odlučivale i imale glavnu reč. Činjenica je da su u većini slučajeva imali dogmatska shvatanja, ali su vremenom i oni sazrevali. Takođe, može se primetiti da im se dešavalo da  povuku  neke spontane i hrabre poteze tako da se Titovo Užice moglo podičiti sa nekim ekskluzivnostima, pogotovo u odnosu na neke gradove koji su mnogo veći i slove za perjanice slobodarskog duha i prosperiteta. Mislim da ovde treba pomenuti nekolicinu ljudi koji su u to vreme bili „zaduženi“ za komunalne delatnosti i ostale „slobodne“ aktivnosti u gradu podno Zabučja, Duško Dosković, Miodrag Marinković (Mića Burov), Marko Zrnjević (Zrnjo), Milosav Lazović (Lazo Šnajder), Bore Bešlić…

I tako, sledeći korak, koji proizilazi nakon ubrzanog industrijskog razvoja i razvoja saobraćajne strukture je turizam, tako da se nije dugo čekalo da rukovodstvu „Rakete“ padne na pamet da pokrene i tu delatnost. Postojeća situacija im je išla na ruku tako da im je zapao za oko „Ferijalni dom“ koji je, kako smo već pomenuli, finansijski stajao veoma loše i samim tim počeo da žulja mudre glave koje su upravljale gradom. Sve bi to bilo „glatko“ rešeno da se nije pojavila još jedna zainteresovana strana koja je imala respektabilne argumente. Po pričama koje sam čuo, iz prilično pouzdanih izvora,Vladan Žeravčić, dugogodišnji direktor Ekonomske škole (Školski centar za obrazovanje ekonomskih, turističkih, trgovačkih i ugostiteljskih kadrova „Mladost“, Titovo Užice) je takođe bio veoma zainteresovan da ta obrazovna institucija preuzme „Ferijalni“ iz vrlo jasnih razloga. Naime, već pomenuti Duško Dosković je nekako baš, u to vreme nagovorio Miljka Markovića, prekaljenog ugostitelja i pedagoga, koji je već radio kao nastavnik u ugostiteljskoj školi u Puli, da se vrati u Titovo Užice, gde biva postavljen na mesto rukovodioca smera za obrazovanje ugostiteljskih kadrova u dotičnoj školi. Miljku je bio potreban kabinet za praktičnu nastavu i „Ferijalni“ je bio idealno rešenje jer bi tu imao mogućnosti za izvođenje praktične nastave za više različitih profila (kuvari, konobari, recepcioneri, sobarice…). Prilikom odlučivanja kome će pripasti „Ferijalni“ na upravljanje bilo je povuci-potegni, ali je ipak sa jednim glasom više opredeljeno da to ipak bude „Raketa“ koja je uložila poprilično sredstava u renoviranje. I tako je od Ferijalnog doma „Naša mladost“ ubrzo postao hotel „Turist“, s tim da su učenici ugostiteljskog i turističkog smera nekoliko godina nakon toga obavljali „praksu“ koja je bila obavezna u sklopu nastavnog programa, faktički sve dok Ekonomska škola (tačnije Miljko i Vladan) nije uspela da napravi, sada već pokojni, „Bagrem“, ali i to je neka druga priča. Zahvaljujući tim činjenicama potpisnik ovih redova početkom leta 1973. na kraju školske godine, završivši, iz drugog puta, prvi razred turističkog smera Ekonomske škole, proveo je dve sedmice obavljajući obavezni, praktični deo nastave na recepciji dotičnog hotela „Turist“ eks. Ferijalnog doma „Naša mladost“. Verovatno da mi je zbog toga nekako poznata aktuelna priča o dualnom obrazovanju, hm, hm… 

Čitavu ova priču o „Ferijalnom“, „Raketi“ „Ekonomskoj“  i pojedinim manje/više bitnim osobama iz tog vremena ispričao sam da bi smo stigli do priče o Klubu omladine iliti „Disku“ koji je, po mišljenju ovog piskarala, bitno uticao na stavove mladih Užičana koji su u to vreme odrastali i stasavali u mlade samo-upravljače, u tu kategoriju svrstavam sve nas rođene krajem pedesetih, šezdesetih… godina. Elem, kako smo pomenuli ranije, ključni problem Ferijalnog bio je u tome što se nije znalo ko je vlasnik tj. ko je glavni gazda. Zvanično su bila tri subjekta koji su upravljali: Ferijalni savez, Savez omladine i Opština Titovo Užice. Naravno da je tokom tih desetak godina egzistencije „Ferijalnog“ bilo „prepucavanja“, kako se u narodu kaže „mnogo babica, kilava deca“, i krah je bio neminovan. Ipak, kada je u SSRN-u, gde su između ostalih svoje predstavnike imali i ferijalci i omladinci, odlučeno da „Ferijalni“ pripadne „Raketi“, postavljeno je pitanje šta će oni dobiti zauzvrat tj. šta da se radi sa sve većim brojem omladine u gradu. S jedne strane nije se moglo pustiti da „nam ulica vaspitava omladinu“, a nije baš bilo pristojno da im se, tek tako, oduzme nešto što im je već dato, mada se nisu baš pokazali. Koliko se sećam tada je predsednik omladine bio Slobodan Romanović – Slobo Roman, koji se žestoko borio da omladinci i ferijalci dobiju što je moguće više. Ono što je uspeo da izvuče je bila kuća na početku nekadašnje ulice Vite Pantovića (u prizemlju je sada kafana „Konak“, pre toga je bio „Ferijalac“, a još ranije Bife-galerija „Pile“ o kojoj će još biti reči), na spratu je bilo predsedništvo gradskog odbora Saveza omladine i kancelarije Ferijalnog saveza, pored te kuće Savez omladine je dobio i podrumske prostorije „nepostojećeg“ Doma kulture (Narodnog pozorišta) sa pripadajućim kancelarijama u kojima je oformljen Klub omladine sa ciljem da se stara o društveno-političkom i kulturnom uzdizanju socijalističke omladine.

Tadašnje rukovodstvo Opštinske konferencije Saveza socijalističke omladine (tako se to zvalo) je postavljene zadatke, bar na papiru,ozbiljno shvatilo pa je u programu rada Kluba omladine navedeno da  će se organizovati više različitih sekcija i tribina kao što su: tribina za kulturu i umetnost, tribina za društvene i egzaktne nauke, dramska sekcija, kino klub… Tako ambiciozan plan i program je zahtevao i poprilična sredstva. Može se reći da su u sređivanje i šminkanje prostora uložena značajni novci. Napravljena je, na adekvatnom mestu, odlična kabina za disk-džokeja, napravljen je veliki, moćan šank a sala je opremljena, za to vreme, veoma skupim i kvalitetnim nameštajem (fotelje, trosedi, taburei, sve od veštačke kože ili skaja). Iako se mora priznati da je prilikom otvaranja „OK kluba“ sve izgledalo svetski i da je uloženo dosta para u opremanje, mora se pomenuti da, kako to kod nas obično biva, nije rešen esencijalni problem koji je bio „rak rana“ ne samo tog prostora već cele zgrade. Kao što sam već pominjao, na početku ovog piskaranja, zgrada Pozorišta (Doma kulture), prilikom svečanog otvaranja Trga partizana, 1961.godine nije bila završena (sem što je ozidana i urađena fasada) i nije urađen tehnički prijem. Nakon pet godina, prilikom volšebnog useljavanja Narodnog pozorišta u istu, zbog nedostatka sredstava, nije urađena izolacija podrumskih prostorija i temelja, tako da su, do 1992.godine, sve prostorije u podrumskom delu, posle svake osrednje ili veće kiše, bile poplavljene sa bar desetak do dvadesetak santimetara vode. Oni koji duže pamte i koji su po bilo kom osnovu nešto radili u „Disku“ sigurno se sećaju vađenja vode kofama, bukvalno su se sa zida, ispod prozora, slivali potoci a podijum za igru je pretvaran u omanje jezero. Po svemu sudeći, prilikom projektovanja i gradnje Trga partizana neko je slučajno ili namerno, vrag bi ga znao, zanemario bujice koje pravi Uremovački potok prilikom svake velike kiše. Neko nije dobro uradio domaći zadatak i postavio je mali promer kanalizacionih cevi u koje je usmeren pomenuti potok, tako dok traju sušni periodi sve je funkcionisalo regularno, ali s proleća, kad krene otapanja snega, prilikom svake malo veće kiše „pođu njive za seljacima“ tako da na uglu Strahinjića Bana i glavne ulice, pomenuti Uremovački potok, za koga puno današnjih žitelja ne zna da uopšte postoji, podseti na svoju ćudljivu prirodu. Siguran sam da je arhitekta, Stanko Mandić bio upoznat sa tim problemom, ali bi njegovo rešavanje iziskivalo dodatna ulaganja i dodatno vreme, a nekome je bilo stalo da do određenog datuma Trg partizana bude svečano otvoren (dvadeset godina Užičke republike). Ostavljeno je tako kako je bilo – nedovršeno. A potok ko potok, tera po svom. A Užičani svakih par godina iznova „seku uši i krpe d…“.                                                 

Konačno, 24.septembra 1972.godine je svečano otvoren Klub omladine. Odmah je izazvao ogromno interesovanje. Za programske sadržaje je bila zadužena ekipa mladih ljudi koji su pre toga morali da se pozabave izbacivanjem ogromnih količina nataloženog blata i đubreta. Za opremanje poskupim nameštajem i instaliranje kvalitetnog ozvučenja i uređaja se kao po običaju isprsila Valjaonica bakra. Može se reći da je to bila „labudova pesma“ Vlajka Brkovića i njegove ekipe, jer je u to vreme i smenjen (o njegovoj daljoj sudbini već smo pričali). Ta ekipa mladih ljudi za koju bi se danas reklo da su „fensi“, dok smo ih mi zvali „šminkeri“, bila je šarenoliko sastavljena. Većina je imala „bliski kontakt prve vrste“ sa Beogradom tj. bili su manje ili više uspešni studenti, a uglavnom su imali „jaka leđa“: neki su poticali iz uticajnih porodica, neki su bili povezani sa organima bezbednosnih službi (čitaj DB ili UDB-a), neki su bili po rodbinskim ili školsko-drugarskim vezama povezana sa istim, mada se mora priznati da je bilo i onih koji su im bili neophodni jer su zaista bili entuzijasti i pravi zaljubljenici u rock&roll pa su zdušno pratili aktuelna dešavanja na svetskoj muzičkoj sceni. Ovde ću ih, po sećanju, pobrojati ne opredeljujući se o tome ko je po kom osnovu bio uključen u tu priču što definitivno za ovu priču nije ni preterano bitno. Naj istaknutiji i najupečatljiviji je bio Nikola Subotić za koga se pričalo da je već imao ozbiljnog iskustva u beogradskim diskotekama „Monokl“, „Cepelin“… Koliko su te priče bile tačne – ne mogu da tvrdim. Uz njega se najčešće pojavljivao, da ne kažem šlep’o, a kasnije preuzeo glavnu reč Bogoljub Vasiljević, zvani Miko Veštica ili Miko Policajac. Njih dvojica su najčešće sedeli u kabini, na mestu rezervisanom za disk-džokeja, koje se uzdizalo iznad glava prisutnih. Šank je bio osvetljen dok su zidove i plafon ostatka zamračene sale parali snopovi reflektora koji su se palili i gasili u ritmu popularnih rock&roll hitova domaće i svetske produkcije, tzv. lajt-šou. Za nas klince (potpisnik ovih redova je tada imao petnaest-šesnaest godina) mesto disk-džokeja u toj mračnoj kabini, osvetljeno lampom usmerenom ka gramofonima i tonskom miksetom, izgledalo je pomalo sablasno, kao da su imali nekakav oreol koji im je davao dozu nedodirljivosti. To uzvišeno mesto je izgledalo kao presto nekog svemoćnog cara i činilo se nedostižnim. Pored njih dvojice, često se na tom uzvišenom mestu pojavljivao i Sreto Vuković koji je, po svemu sudeći, iako najmanje uočljiv, posedovao najveću kolekciju ploča a usput se jedini razumeo u tehničke detalje, pa je bio i zadužen za održavanje ozvučenja, gramofona, kasetofona i ostalih uređaja. Pored njih je bilo tu još nekolicina koji su se motali po kabini, povremeno su i oni puštali muziku kada bi im Nikola i Miko, zbog dizanja rejtinga kod ženskog dela publike, dozvoljavali da sede na prestolu, tj, glume disk-džokeje dok bi išla već snimljena muzika sa magnetofona. Oni su prvenstveno bili zaduženi za redarske poslove, radili su na garderobi, cepali karte i slično. Mislim tu na Dragana „Pacera“, Peka i još nekolicinu čijih imena ne mogu da se setim. Glavni za obezbeđenje, tada se to zvalo „izbacivač“, bio je Šehrija Nuhanović – Saša, koji je inače bio veoma talentovan i perspektivan košarkaš u koga su polagane velike nade, ali nažalost zbog povreda je posle izleta u ljubljansku „Olimpiju“ zabatalio košarku. Mislim da su on i Nikola ista generacija i da su zajedno igrali u „Raketi“ pa ga je po tom osnovu ovaj povukao u ovu ekipu. Za šankom su radili Ilija, čijeg se prezimena ne sećam, on je bi šef, a njegov pomoćnik ili zamenik je bio Prvoslav Đokić – Pile. Točenje alkohola je zvanično bilo zabranjeno, sem piva, pošto se svrstava u kategoriju prehrambenih proizvoda. Čini mi se da je to i danas na snazi. To znači da su u ponudi, pored tog prehrambenog proizvoda, bili koka-kola, šveps i sve vrste sokova.

Interesovanje za prvu diskoteku u zapadnoj Srbiji (naravno, tu se računa i Čačak) bilo je ogromno, ali kapacitet je bio ograničen. Dobro se sećam da je prve sezone, za disko-večeri, koje su bile organizovane petkom i subotom, prodavano maksimalno 250 karata. To mogu da tvrdim zato što se red ispred blagajne formirao oko 17, a počinjala je da radi u 19 sati i već do 19 i 15 sve karte bile su  rasprodate. Mesecima, kada sam išao u popodnevnu smenu, morao sam da bežim sa poslednja dva časa da „u’vatim“ red. Dešavalo mi se da ipak ostanem bez karte. A bilo je i tapkanja (u prevodu preprodaje po skupljoj ceni). Vrata su otvarana u osam, petkom je program trajao do ponoći, a subotom do 01:00. Napominjem da je sve do 1976. godine subota bila radni dan. Po ustaljenom običaju međ’ Srbljima, pred vratima bi se stvorila neopisiva gužva u kojoj su učestvovali i oni koja nemaju karte, tako da se moralo pomučiti prilikom ulaska, što su koristili ovi bez karata pa bi upali „na mufte“. Rukovodioci su smislili „solomonsko“ rešenje tako što su uveli člansku kartu, koju si morao da pokažeš prilikom kupovine karata, i mogao si da kupiš najviše dve. Pošto je ubrzo došlo do raznih zloupotreba, od tog rešenja se odustalo. Te prve sezone, ostalim radnim danima je „Disko“ bio zatvoren. 

Kada malo dublje razmislim i prisetim se svega, mislim da je to bio ozbiljan iskorak u tadašnja aktuelna svetska zbivanja koji je takođe imao nekih ozbiljnih nedostataka, no o tome više u narednim pisanijama. ____________________________________________________

1)Užički leksikon; Službeni glasnik, Beograd 2014 g. str. 362)

2)Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ) je bio naj masovnija društveno-politička organizacija koja je delovala u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Nastao je u avgustu 1945. godine pod nazivom Narodni front Jugoslavije (NOF), odnosno na temeljima Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta (JNOF), organizacije koja je za vreme  Narodnooslobodilačke borbe okupljala sve pojedince i organizacije koji su pomagali Narodnooslobodilački pokret. Kao i sve ostale organizacije u SFR Jugoslaviji, SSRNJ je bio pod punom kontrolom i dominacijom Saveza komunista Jugoslavije. Bio je sastavljen iz šest republičkih i dve pokrajinske organizacije. Na čelu organizacije nalazila se Savezna konferencija SSRN. S radom je prestao 1990. nakon raspada Saveza komunista i uvođenja višepartijskog sistema. Neke njene republičke organizacije su se transformisale u političke stranke socijalističke orijentacije, od kojih je najpoznatija Socijalistička partija Srbije – SPS (nastala ujedinjenjem SK Srbije i SSRN Srbije); izvor wikipedija

Podeli

Related posts