Pozorišni bife (25)

Godine koje potrošite motajući se po različitim delatnostima koje su direktno ili posredno vezane za kulturu i umetnost, nauče vas nekim stvarima. U „zrelim godinama“ posmatrate ta dešavanja na sveobuhvatniji način. Danas kada se prisećam i piskaram o sedamdesetim godinama prošlog veka, tim „lepim vremenima“, čini mi se da bar delimično shvatam šta se dešavalo: kako i zašto smo neke stvari uradili a neke nismo, koje smo prednosti iskoristili. Naravno, pravili smo i greške, za neke mogu da nađem opravdanje dok za neke nikako ne mogu da nađem odgovore, sem uopštenih fraza i floskula koje su dosadile i Bogu i narodu.

Jedna od tih „frazetina“ koja mi se stalno nameće je da mi kao narod imamo jedan veoma kontradiktoran kod ili kako naš vajni stručnjaci vole da kažu gen. Naime, sa jedne strane smo veoma kreativni i inovativni, obično kažu talentovani, u različitim oblastima, dok sa druge strane ne umemo da taj talenat iskoristimo na pravi način i da postignemo adekvatne rezultate koji nam se otvaraju na osnovu tih sposobnosti. Čini mi se da je jedan od ključnih problema to što nikako ne umemo da razlučimo razliku između inata (tvrdoglavosti) i upornosti, tako da većinu stvari koje radimo, najčešće radimo iz inata. Nakon tog inaćenja, gde uložimo ogromne napore,  postignemo nekakav rezultat da bismo nekome tamo pokazali da mi to možemo i znamo bolje, brže, lakše itd. Sa tim što smo, tamo nekom, pokazali da mi to možemo i znamo, završava se svaki dalji rad i napor… i onda se opuštamo i beskonačno dugo prepričavamo kako smo to mi… tamo neke godine…

Apsolvirajući ovo „smatranje“, koje posredno ima veze sa celokupnim pisanijem „Pozorišnog bifea“, želim da naglasim da ta osobina ne važi samo za nas Užičane ili Srbe, već za sve narode i narodnosti koji obitavaju na ovim brdovitim, balkanskim  prostorima. Ovoga problema sam se dotakao pokušavajući da što objektivnije razlučim šta se to zapravo događalo početkom sedamdesetih godina, sa pojavom, bitisanjem i životnim vekom „Diska“. Hteo to neko da prizna ili ne, Klub omladine  je imao veoma bitnu ulogu u odrastanju ne samo generacija koje su ga iznedrile, tu računam i moju, već i onih koje su dolazile kasnije, sve do njegovog propadanja, privatizacije i konačnog zatvaranja. Danas se u tom prostoru nalazi Mala scena užičkog Narodnog pozorišta

Mislim da je delimičan odgovor, koji je bitno uticao na dešavanja u Klubu omladine, nerazumevanje ili neshvatanje suštine i načina funkcionisanja takvih i sličnih institucija od strane osnivača, u ovom slučaju Saveza socijalističke omladine i SSRN-a Titovog Užica. Te institucije su formalno/pravno omogućile nastanak takve, možemo slobodno reći, subverzivne organizacije kao što je bio „Disko“.

Bilo je tu, mora se primetiti, svetlih trenutaka, ali je „borba bila neprestana“. Čini se da ni danas nismo mnogo odmakli ako se sagleda situacija u kulturi, ne samo u gradu pod Zabučjem. Problemi su drugačije upakovani, ali izgleda da je pre skoro pola veka bilo bolje. U to vreme se najčešće radilo o neznanju ili ideološkoj zaslepljenosti. Danas se suočavamo sa mnogo banalnijim i vulgarnijim problemima. Te čike, koje smo već pominjali, iz SSRN-a i Saveza omladine, koji su tada upravljali i odlučivali o tim „sporednim“ delatnostima tj. kulturno/zabavnom životu omladine i građanstva, negde su videle ili čule da postoji nešto što se zove „diskoteka“ i nisu se ustručavale da ulože poprilične novce kako bi  kopirali sa „trulog zapada“ nešto slično.  Hteli su da pokažu tom istom, „trulom zapadu“ i sopstvenom građanstvu da mi nismo onaj „tvrdi“ komunizam, iako se vodilo računa da se ne narušava zacrtana ideologija socijalističkog razvoja. Neki pismeniji i pametniji od mene bi to nazvali sindrom provincije. Bitno je bilo, slično je i danas, da se za određene „slavske“ datume otvori nešto moderno, aktuelno, u skladu sa svetskim trendovima… da visoki funkcioneri dođu na otvaranje, da preseku vrpcu i održe govore u kojima se veliča vlast i aktuelna politika, da se to zabeleži i čuje u lokalnim i državnim medijima, da se posle toga nešto nabode na čačkalicu i popije, da se narod proveseli… Šta će ti ljudi nakon toga raditi, da li će imati sredstava za održavanje objekta, da li ti programi koje treba da se realizuju koštaju, to nije preterano važno ni bitno. „Neka ih… nek’ rade i snalaze se kako znaju i umeju, samo nek’ ne talasaju i ne prave probleme. Kako smo se mi za vreme rata tj. Narodno-oslobodilačke borbe snalazili…  i posle za vreme obnove i izgradnje…“

To što je u programu rada takvih i sličnih institucija navedeno: da će se organizovati razne tribine, sekcije i drugi vidovi programa, najčešće je bilo „mrtvo slovo na papiru“.                                                                                        

Sa tim naknadnim, „nevažnim“, problemima koji su bili suštinski za rad i opstanak Kluba omladine mladi entuzijasti su se veoma brzo suočili, odmah nakon početne euforije. Konkretno, to je značilo da su njihove privatne LP i singl ploče (vinilske), do kojih su teškom mukom dolazili, počele da preskaču zbog česte i višekratne upotrebe, u prevodu, postale su neupotrebljive. Kasetofoni su se, iz istih razloga, kvarili, kasete su se mrsile i kidale… Pojavljivali su se novi domaći i svetski hitovi koji se moraju nabavljati ukoliko se misli ostati aktuelan. Takođe su veoma brzo shvatili da je potrebno konstantno izmišljati nove najave i osvežavati redosled muzičkih numera itd. Naravno da ima još bezbroj sitnih detalja, koje nećemo nabrajati, a za sve to je pored želje, određenog iskustva i entuzijazma, potrebno puno vremena i poprilična suma novca. Ako sami ne znate ili nemate potrebne alate i delove za popravku uređaja koji se, gle čuda, u vlažnom i zadimljenom prostoru kvare, onda morate da znate ko zna, ko može i pošto da popravi iste. Naravno da vrlo brzo shvatite da to što vam daju nekakav honorar ne može da pokrije ni nabavku upropaštenih ploča, a kamoli novih koje su drastično skuplje i, gle čuda, nabavljaju se u Londonu preko privatnih veza.

Na sve to se još pojavljuju i neki tipovi iz tamo nekog SOKOJ-a*, koji takođe traže neke novce za autorska prava. To što ste stekli popularnost na lokalnom nivou i imate prolaz kod „glavih riba“ u gradu je, brzo shvatite, vrlo mala ili nikakva kompenzacija za uložen trud i potrošeno vreme koje vam je neophodno da bi osmislili svakog vikenda nov i interesantan program.

Ranije pomenuta ekipa, suočena sa navedenim problemima, uspela je da nekako opstane prvih godinu i po dana. Nikola Subotić je prvi „digao rep“ i s proleća 1973. vratio se u Beograd. Ostali su se dovijali kako su znali i umeli. Preko leta te ’73-e, mislim da nisu ni radili jer su se mladi, zbog nedostatka novaca i drugih razloga, radije opredeljivali za tradicionalna  mesta okupljanja –  Plažu, Trg, Baštu Doma JNA…

Koliko se sećam, od septembra su  uvedene neke novine. Mislim da je to bila jedina sezona, jesen/zima 1973/74. kada je Disko radio preko dana. Čini mi se da je izvesno vreme bio postavljen i džuboks koji se doduše često kvario pa je ubrzo sklonjen. Radno vreme je bilo od 10 do 21sat, radnim danima, svetla su bila upaljena, preko dana je bilo poluprazno, sem za vreme „smotre“** i nakon završetka popodnevne nastave u srednjim školama, to je otprilike bio kao produženi korzo, samo što se nismo smrzavali na ulici.                                                             

Negde u proleće 1974. je pukla paljka i po varoši se raširila priča da se desila utaja prihoda i kako to već ide. Pričalo se da su se nelegalno kupovale ploče iz inostranstva. Međutim, koliko se ja sećam, jedino je zaglavio šef šanka zbog popriličnog manjka u kasi i neplaćenih računa dobavljačima pića. Čini mi se da je bio i priveden organima reda, nisam siguran da li je i koliko „odležao“, a nekoliko godina kasnije sam ga viđao kao konobara u Gradskoj kafani. Navedena afera je uticala na to da se drugovi iz SSRN i „Omladine“ prizovu pameti i shvate da se Klub omladine mora profesionalizovati i da su entuzijazam i amaterizam u takvim slučajevima kratkog daha. Na mesto referenta za kulturu u gradskom odboru Saveza omladine biva postavljen Dragiša Stepanović – Gile, koji kasnije postaje  profesionalni upravnik Kluba omladine. Od „starog“ kadra ostaje Prvoslav Đokić – Pile, koji sada postaje vozač i šef sale (šanka), kao i Svetlana Filipović – Ceca, koja je bila blagajnica i radila sve obračunske i računovodstvene poslove. Mislim da je tada ili koju godinu kasnije zaposlena i Marija – Mara, čijeg se prezimena ne sećam, koja je bila čistačica. Gledano iz današnje perspektive, mislim da s pravom možemo reći da tih dve-tri godine, Giletovog rukovođenja Klubom omladine možemo nazvati zlatnim dobom Diska.                                                                 

Ne zapostavljajući disko večeri, osnovnu delatnost i najveći izvor prihoda, pokrenuto je, uz dosta muke, skoro sve ono što je bilo napisano u programu prilikom osnivanja Kluba omladine. Ubrzo je vikendom počela da radi dečija baletska škola, koju je vodila jedna penzionisana balerina iz Beograda čijeg se tačnog imena ne sećam ali znam da su je zvali Daca; prikazivani su ciklusi značajnih filmskih umetnika u saradnji sa beogradskom Kinotekom; povremeno su organizovane tribine sa temama iz kulture; održavane su promocije književnih dela…

Na „uzvišenom prestolu“, u kabini disk-džokeja, smenjivala se nekolicina ljutih poklonika rokenrola  za koje se znalo da su i poslednji dinar davali za nabavku ploča. Oni su mogli da vam u svakom trenutku navedu imena svih voditelja emisija sa Radio Luksemburga, znali su za sve aktuelne događaje na svetskoj muzičkoj sceni. Elem, nekih par meseci su se na mestu, „svemoćnog čarobnjaka“ zaduženog za pražnjenje energije nadobudne omladine smenjivali  Čaja, Smešak, Doman, Daga… i naravno Predrag Kovačević – Kovač, koji je jedini imao neka iskustva u radu s publikom.

Da li je to bila neka vrsta audicije ili ne, toga se ne sećam, ali se Kovač isticao sa osećajem za atmosferu tako da je tokom disko večeri koje je on vodio podijum za igru bio najpuniji i „najznojaviji“, što se reflektovalo time da je pre zime zvanično primljen u radni odnos u Klubu omladine, na mesto muzičkog urednika. Možemo reći – došao je „bučno“ i ušao u legendu! Možda će se cenjenom čitateljstvu učiniti da je nekorektno da preterano hvalim dotičnog gospodina zbog višedecenijskog prijateljstva i kumovskih veza između naših porodica (očevi su nam takođe bili bliski prijatelji i svojevremeno ostavili ozbiljnog traga u sportskom životu grada na Đetinji), ali moram da kažem da je Predrag Kovačević – Kovač svojim predanim radom, entuzijazmom, neverovatnom upornošću i dovitljivošću napravio ogromne pomake u razvoju muzičke, medijske i kulturne scene Titovog Užica. Možda se danas sa nekim njegovim stavovima ne slažem, što ne bi bilo prvi put tokom našeg poluvekovnog prijateljstva, ali za sve ono što je uradio i započeo u našem „malom mistu“ mora mu se iskazati zasluženo poštovanje. Sa imenom, likom i delom mog kuma, Gaga – Kovača u narednim nastavcima ovog pisanija češće ćemo se susretati, što je neumitno, jer sam se i sam nekako „umuvao“ u ekipu koja je opsluživala programe koji su se odvijali u Klubu omladine. O tome će tek biti reči. Bitno je napomenuti da se, sa dolaskom Gileta na mesto „rukovodećeg organa“ i Kovača kao muzičkog urednika (disk-džokeja) promenila i, kako bi se to danas nazvalo, ciljna grupa kojoj su programi bili namenjeni. Ako bi to generalizovali, moglo bi se reći da je u početku Disko  prvenstveno bio namenjen elitnom delu građanske omladine uz ograničen pristup, samo sa članskim kartama, dok je njihovim dolaskom narečena institucija postala dostupna širokim narodnim masama mlađeg životnog doba.To se odrazilo i na broj posetilaca: u početku je prodavano oko 250-300 ulaznica, uz obrazloženje da bi se čuvao skupi inventar (nameštaj), dok je nakon pomenutih promena prodaja karata bila neograničena. Blagajna je radila do 23 sata, tek bi nakon toga moglo da se uđe bez karte. Shodno tome, često se dešavalo da se proda oko 800-900 karata a povremeno i preko hiljadu.

Obično bi najveća poseta bila za državne praznike, kada bi u grad stizali studenti iz Beograda. Dešavalo se da i prostor ispred garderobe bude prepun. Probijanje do šanka, eventualno do WC-a, trajalo po dvadesetak minuta. Sećam se da je neverovatna gužva bila kada je gostujući voditelj programa bio čuveni Milovan Ilić – Minimax, ali nije se baš proslavio.

Čini se da mlađahnim Ercovima prepričavanje starih fazona nije baš preterano prijalo. Cena ulaznice  bila je višestruko veća od redovne, tako da su za te novce očekivali mnogo bolji provod. Za razliku od njega, Zoran Modli je imao odličan prijem. Ono što je meni ostalo urezano u sećanju je da sam imao priliku da tada prvi put u životu upoznam pravog menadžera – Raku Đokića. Legendarni Raka se pojavio sat vremena ranije u nekom prastarom, dugačkom, crnom šuškavcu, iskusnim okom osmotrio sve detalje, i poluglasno rekao Giletu i nama, pomoćnom osoblju: „Ovde može da stane 900 duša. Kada se proda 800 karata puštamo narod džabe.“ Nakon toga se popeo na stepenice i zajedno sa čika Vlastom cepao karte. Onog momenta kada je po njegovoj proceni dostignuta ta cifra, obratio se Vlastu: „Matori, dobro je, za večeras dosta. Ajmo sad u Gradsku na piće, pa ćemo se vratiti posle fajronta da pokupimo čaure.“

Program jedne obične disko večeri bi izgledao otprilike ovako: na samom početku od 19.30, kada su obično počeli da pristižu prvi posetioci da bi zauzeli najbolja mesta, u blizini podijuma za igru, do nekih 20.30 bi se puštala  animir muzika. Obično bi se pustio neki od najnovijih albuma koji bi u međuvremenu pristigao. Kovač bi dao neke od osnovnih informacija koje bi uspeli da protumačimo sa omota ili bi ih pročitao iz tada dostupnih časopisa, najčešće „Džuboksa“. Poneki put bi uspeli da se dokopamo i ponekog broja „Melody Makera“ koji je stizao u Beograd u prodavnicu Muzički magazin, na Terazijama, gde su se najčešće nabavljale i nove ploče. Oko pola devet bi počinjao prvi blok sa žešćim tempom, širokim narodnim masama poznat kao „treskavac“, sa prepoznatljivim, obično novijim hitovima. U to vreme je dominantan bio fanky & soul, a Kovač se trudio da ne meša muzičke pravce pa je bilo novijih i starijih numera.

Oko 21.15 bi počinjao prvi blok sešna, igre za ples, po analogiji od ranije, poznat kao „stiskavac“. Tada bi se muški solo igrači povlačili sa podijuma ili bi birali devojke, „simpatije“, za ples. Neretko bi se dešavalo da dobiju „korpu“ tj. da ih devojke odbiju, čekajući da se pojavi „onaj pravi“ ili iz nekih drugih razloga, „vrag bi ih znao“.

Nakon tihog bloka koji se završavao oko 21.45, obično bi se trećina sale ispraznila, jer su „deca“ (devojčice iz početnih razreda srednje škole) morala do deset da budu kući. Tada bi kretao drugi blok žešće muzike, najčešće rock&roll sa proverenim hitovima.  Neizostavni su bili Rolling Stones, Beatles, Deep Purple, Zeppelin, Who, Status Quo… 

Oko 22.30, posle katarze koja bi dostigla svoj vrhunac sredinom tog bloka, sledio bi drugi blok „stiskavca“ tokom koga bi se sala još više praznila. Posle „fine dece“ koja je, kao što rekosmo, morala da bude kući do deset, sada su užurbano odlazila „finija deca“ koja su imala izlaz do jedanest.

Posle jedanaest su ostajali već prekaljeni „profesionalci“ i poneka devojka čiji su roditelji imali liberalnije stavove. Tada bi na red dolazili malo duže numere za sladokusce. U zavisnosti od toga kakvo bi bilo raspoloženje, slušali su se: Pink Floyd, Wishbone Ash, Grateful Dead ili Chick Corea, Weather Report i slični džez rok bendovi…

U ponoć bi se palila svetla a Kovač je najčešće puštao „Amazing grace“ od Džoan Baez. Posetioci bi znojavi odlazili kućama a Marija bi polako počela da čisti krš i lom koji bi ostajao iza još jedne burne igranke.

Pri kraju ove sage o počecima rada legende zvane „OK klub“ nepravedno bi bilo ne pomenuti još jedan upečatljiv lik koji je sigurno svima iz generacija koje su odrastale uz Disko ostao u neizbrisivom sećanju. To je svima poznati, penzionisani zastavnik Vlastimir Đorđević zvani „Čika Vlasto“. On je stajao na vrhu stepenica koje vode u „tamu disko kluba“ i bio nepremostiva prepreka za ulazak bez karte. Legenda kaže da je svojim iskusnim okom mogao da proceni ko zaista nema novaca pa bi mu povremeno progledao kroz prste. Iz pouzdanih izvora znam, pošto sam se sa obojicom družio, da je svojim sinovima –Bratislavu (Bato Šiljo) i Slobodanu, (Đoki Špiro) posebno ostavljao novac za karte kao dodatak na predviđeni džeparac.

Na samom kraju moram pomenuti još jednu instituciju, neformalnog karaktera, koja je odigrala „bitnu ulogu“ zahvaljujući prvoj užičkoj diskoteci. Već sam pominjao da je u Disku bilo, zvanično, zabranjeno točenje alkoholnih pića, sa izuzetkom piva koje se onda a čini mi se i danas vodi kao prehrambeni artikal. Pošto je Užičanima „rakija u krvi“ i poznati su kao kvalitetni konzumenti žestokih alkoholnih napitaka,  taj nedostatak je nekako morao da se prevaziđe. Problem je rešila dovitljivost šefa prodavnice „Pčelarske zadruge“ iz Požege koja se nalazila u Jug Bogdanovoj ulici, iznad Doma zdravlja. Sama prodavnica nije imala neki poseban promet preko dana, zahvaljujući konkurenciji poznate prodavnice „Klisura“ i pekare „Sreten Gudurić“, a ista se nalazile između njih. Šef prodavnice se dosetio da produži radno vreme u večernjim satima tako da su redovni posetioci Diskoteke prvo svraćali do „Dragstora“, kako su ga od milošte prozvali, i snabdevali se „unučićima“. Neretko se dešavalo da litarske flaše „žestine“ budu prošvercovane u damskim torbama viđenijih omladinki koje su se nevino smeškale Vlastu prilikom ulaska. Takođe se dešavalo da se na licu mesta, tokom trajanja disko večeri, organizuje ekipa i skupi od svojih oskudnih džeparaca neophodnu sumu novca pa bi neko od dobrovoljaca morao da „hitno odnese tetki lek“ tj. ode do „Pčelarske“ po novu „bombu“ (litarsku flašu „Rubin vinjaka“).

Obično bi to bio neko ko je sa Vlastom bio u dobrim odnosima i bio redovan posetilac koji nije u alkoholisanom stanju pravio probleme. Sve u svemu, bio je to prećutni dogovor između zainteresovanih strana: „Pčelarska“ je imala zadovoljavajući promet, omladina pijuckala koka-kolu filovanu sa vinjakom, poneki bi sve to zalivali sa pivom, a većina bi višak maligana izbacivala kroz znoj igrajući na uzavrelom podijumu uz svetske hitove.

____________________________________________________________

*SOKOJ, organizacija muzičkih autora Jugoslavije se bavio zaštitom prava kompozitora, tekstopisaca, aranžera muzike i drugih nosilaca autorskih prava na muzičkim delima svih žanrova.

**Smotra; tako smo u žargonu zvali vremenski period između pola jedan i pola dva u toku kojeg su se na potezu od Malog parka do Trga partizana mimoilazila, šetala srednjoškolska omladina. Prva smena je završavala u 12:45 a druga počinjala u 13:15h. tako da su se oni koji idu u drugu smenu pojavljivali oko pola jedan i napuštali Disko oko 13h (neki su ostajali i duže tj. „nastavu“ su provodili u istom, kao što su neki svojevremeno nastavu provodili na bilijaru u Domu JNA)  dok su oni iz prve stizali oko 13h. da pre odlaska na ručak saznaju najnovije vesti lokalnog karaktera.

Podeli

Related posts