POZORIŠNI BIFE (4)

Piše: Dragoljub Selaković

U prethodnim nastavcima dotakli smo pojedine moment ekoji možda ne izgledaju bitni za nastanak i razvoj institucije po kojoj je ovo pisanije naslovljeno, ali mišljenja sam da nije zgorega da se malo prisetimo, te da ostane pribeleženo kako je nastala ta, danas veoma, svetla tačka u pozorišnom mraku koji je ovladao zemljomSrbijom, u zadnjih par decenija, posebno ispod Save i Dunava, a zove se Narodno pozorište Užice. Shodno tome, da nije bilo tih domišljatih i hrabrih Užičana nebi se očuvala u gradu pod Bioktošem ta retka biljka na ovim prostorima zvana prosveta & kultura, ili bi bila sklonija zatiranju, ergo, ne bi bilo ni Bifea koji je nekim čudnim magnetizmom privlačio, pored zaposlenih u samoj institucijii ono malo prokažene „poštene inteligencije” koja je preostala ili se nekim sudbinskim spletom okolnosti zadesila u, “crvenom sadu”, Titovom Užicu. Ako danas poredite Užice sa gradovima sličnog gabarita diljem zemlje „pod šljivama“, primetićete da ono drastično odskače s brojem poslenika u kulturi koji potiču, žive ili su živeli u njemu, a ostavili su ili ostavljaju ozbiljne tragove u širokom spektru kulturno & umetničkih delatnosti u poslednjih pola veka. Sve ovo se odnosi ne samo na pozorišnu delatnost, nego i na književnost, slikarstvo, film… i srodne delatnosti. Svi ti delatnici su direktno ili posredno bili vezani za titovoužičko pozorište a samim tim, neminovno, i zaBife.

Elem, dođosmo do useljenja ansambla, sa pripadajućom administracijom, tehnikom i pratećim činiocima Pozorišta u nesuđeni Dom kulturena Trgu partizana. Kad smo već pomenuli Gojka Škora, jednog od direktora koji je sačuvao profesionalno pozorište u Titovom Užicu, red je da pomenem još neke veoma bitne ljude koji su se obreli na toj, ne baš prijatnoj, poziciji pre i posle njega a veoma su važni za teatarski život u jugoslovenskim okvirima. Tu prvenstveno mislim na Milutina Čolića, Obrada Nedovića, Fredija Fazlovskog,  Stanka Jovančićevića…

Milutin Čolić

O Milutinu Čoliću(1919-2009), istaknutom filmskom i tetatarskom posleniku, napisano je puno toga, ali ovde moram da naglasim da je u vreme Drugog svetskog rata, preciznije Užičke republike, bio jedan od osnivača kulturno-umetničke grupe Užičkog partizanskog odreda, koja je izvodila pozorišne predstave u pokojnoj Sokolani, a nakon povratka iz zarobljeništva/internacije iz Norveške, učestvovao u osnivanju profesionalnog pozorišta u Titovom Užicu i bio jedan od prvih direktora istog. Kasnije je učestvovao u osnivanju mnogih, danas nezaobilaznih, festivala, manifestacija i drugih kulturnih dešavanja koja premašuju okvire nekadašnje nam domovine, kao što su Dubrovačke letnje igre, Sterijino pozorje, BITEF, FEST… Sećam se da je polovinomdevedestih godina, prilikom „borbe“ za vaspostavljanje Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu povedena diskusija koga pozvati i predložiti u osnivačkiodbor. Na listi se, među prvima, našao Milutin Čolić, u to vreme već dobrano u zasluženoj penziji mada se nije predavao do poslednjeg dana. Neformalno obrazloženje, kako to već priliči erskom duhu, je glasilo: „Ono što osnuje Milutin Čolić to se primi za vazda, u prevodu, dugoročno je, to se posle ne može tek tako lako ugasiti.“

Ako malo dublje zavirimo u pozorišnu arhivu, utvrdićemo da je Milutin Čolić, pored direktorskih, obavljao i glumačke radove u matičnoj kući, a po odlasku za Beograd iza sebe u direktorskoj stolici ostavlja Fredija Fazlovskog čije ime je jedno od značajnijih u glumačko/rediteljskoj branši tog vremena na ovim prostorima. Iz toga vremena treba se podsetiti da je u Titovom Užicu kao glumac stasavao  Rejhan Demirdžić koji će kasnije biti, uz Rudija Alvađa, kreator znamenitog dueta „Momo & Uzeir“ na sarajevskom radiju, tačnije „Veselo veče“ je svake nedelje, u večernjimč asovima, uveseljavalo dvadesetak miliona Jugoslovena. Pomenuti duet je bio nezaobilazan, autohtoni prozvod „bosanske šege“. Pored navedenih imena, okosnicu glumačkog ansambla do useljenja u novu zgradu čine još neka imena koja zvuče poznato ne samo u Užicu, već na prostorima diljem SFRJ-ota, kao što su Dara Čalenić, Vuka Fazlovska, Petar Matić (po kojem će se zvati prvo titiovoužičko amatersko pozorište), Nedeljko Pajević, Radoslav Simić, Dušan Stanojević, Živka Matić, Ekrem Čehajić… Polako za njima pristižu mlađe snage, među kojima i Tomislav Janić, Mihajlo Foro, Budimir Pešić, Mirjana Pejić, Prvoslav Zakovski… Kasnije će se ansamblu priključiti Milutin Deda Nović, Jovan Jojić, Eva Tot, Duško Križanec, Ana Križanec, Lidija Bulajić, Desa Bogdanović  (izvinjavam se ako sam nekoga preskočio, a bilo ih je baš, baš). Mnoge od pomenutih će potpisnik ovih redova, koji se u to vreme rodio, zateći u pozorišnom životu i imati privilegiju da sarađuje i prijateljuje s njima, hvala Bogu ima ih i živih mada se većina preselila u „večna lovišta“.

Milenko Misailović

Sa druge strane ,koliki je značaj postojanja takve institucije u to vreme, u tako malom gradukao što je Titovo Užice, shvatićemo ako se malo potrudimo da razumemo da je tadašnji pozorišni život na ovim prostorima izgledao mnogo drugačije u odnosu na savremena dešavanja. U to vreme se tek pojavljuju prvi pozorišni susreti, danas se to zove festivali. Najstariji su Susreti profesionalnih pozorišta Vojvodinekoji su spletom okolnosti, sa potpuno drugačijim ciljevima i namenom u odnosuna današnje poimanje festivala, organizovani prvi put u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu 1951. godine. Sterijino pozorje se prvi put organizuje prilikom obeležavanja sto pedeset godina od rođenja i sto godina od smrti Jovana Sterije Popovića 1956. godine, takođe u Novom Sadu. U tom smislu ispod Save i Dunava vlada pomrčina jer pozorištima u „užoj Srbiji“ (skraćenica UŽAS) treba „samo“ petnaest godina da kopiraju vojvođanski model i organizuju Susrete profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“ u Zaječaru 1965. godine. Već smo pomenuli da su u većini gradova, čak i većih od Titovog Užica, po direktivi, samoukinuta profesionalna pozorišta, dok za to vreme naši sugrađani tj. publika ima priliku da vidi pozorišne predstave po tekstovima Jovana Sterije Popovića, BranislavaNušića, Bore Stankovića, Milovana Glišića, Petra Kočića, Miroslava Krleže, PetraPetrovića – Pecije, Tenesija Vilijamsa, Balzaka, Molijera, Gogolja, Goldonija, Dordža Bernarda Šoa, Lorke, Dikensa, Šekspira, Ostrovskog… Hteo to neko daprizna ili ne razlika je drastična. U prilog tome navodimo podatak da supomenute prve Susrete profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“,s motru pozorišnih predstava u Republici Srbiji južno od Beograda osnovali 1965. godine predsednici opština u kojima su postojalaprofesionalna pozorišta: Zaječar, Kragujevac, Niš, Užice, Šabac, Leskovac, Pirot i Priština.

Reditelji su običnobili, kako se to kaže, iz kuće, a skoro svake godine dovodi se po neko veće pozorišno ime: Ljubinka Bobić režira i igra „Gospođu Minstarku“; Raša Plaović režira „Koštanu“ i, naravno, igra Mitku; Petar Govedarović režira nekoliko  predstava, a tu su i Jelašin Sinovec, Gradimir Mirković, Dušan Stanojević, Milan Bogosavljević… U drugoj polovini pedesetih godina pojavljuju se prvi tekstovi a zatim i režije dr Milenka Misailovića koji će kasnije biti prvi Jugosloven uvršten u svetsku pozorišnu enciklopediji sa svojom čuvenom knjigom „Dramaturgija scenskog prostora“.

Sa ovim bi zaokružili uvodni deo, „praistoriju“, pa ćemo polako od sledećeg nastavka početi da sebavimo „postanjem“, tj. useljenjem u novu zgradu. To je sigurno prelomni trenutakza egzistenciju Narodnog pozorišta kakvog ga danas poznajemo i uopšte zapozorišni život u gradu na Đetinji. Iako zgrada nije ni u tom trenutku prošla tehnički prijem, niti je imala, zvaničnu, upotrebnu dozvolu, a samim tim i razne tehničke nedostatke sa kojim će se nositi poduži vremenski period, ipak Pozorište od tog momenta raspolaže sa mnogo boljim uslovima kao i sa mnogo većim mogućnostima. Te potpuno nove, značajne potencijale ljudi koji su tada vodili pozorište vrlo umešno će iskoristiti i ubrzo zasijati na pozorišnom nebu kao kometa koja se pojavila niotkuda!

Podeli

Related posts