Pretežno o ljudima

Ima ta anegdota, nastala neposredno po povratku iz moje prve posete Istočnoj Srbiji, Homolju, Petrovcu na Mlavi. Pored mene, u njoj se pojavljuje i moja komšinica, Olga Jelovogorska, koja sedi s druge strane stola, dok ja pripovedam, sva ushićena, natovarena najpozitivnijim utiscima, a raasterećena brojnih predrasuda po pitanju pomenutog dela naše zemlje.

Pa kažem: “Znate, tetka Oga, koliko je tamo sve čistije nego kod nas, nigde otpatka da vidiš, dvorišta sva cakum pakum, sve zategnuto, čak imaju običaj da cveće sade sa spoljne strane dvorišnih ograda, uz put, i to ruže, pa sve još i miriše…

Fotografija: Danijela Sokolović

Gleda me moja Olga i čini se pažljivo sluša, što baš i nije njen običaj, pa će: “Sačekajte da ja umrem, pa prodajte kuću i idite u taj vaš Petrovac!”

Prošlo je od tada nekoliko godina, a ja ne propuštam nijednu ukazanu mi priliku da odem na taj kraj. Ma, ne mrzi me ni ono četvorosatno truckanje autobusom, jednim jedinim koji saobraća na relaciji Užice-Požarevac ranim jutrom…Sve može samo da se dokopam tih terena i blizine dragih mi ljudi u Krepoljinu, Petrovcu, Velikom Gradištu…

I eto nas vikend pred Uskrs kod prijatelja, dobili poziv koji se ne odbija, odlazak u potragu za smrčcima sa članovima Biciklističko-planinarskog kluba Golubac i Planinarskog društva Gornjak iz Petrovca na Mlavi. Među planinarima ima i mojih dragih gljivoljubaca-biologa, pa znam da će tereni biti gljivarski, a od strane domaćina obećana nam je friška dunavska riba, smuđ i som, za čiju pripremu je zadužen velemajstor, Nenad Radenković. Svoja nalazišta smrčaka sa nama je nesebično podelio poznati gradištanski veterinar i planinar, Vlastimir Adamović. Šta još neko u liku gljivarke poput mene može da poželi?

O smrčcima sam već pisala u više navrata, i to nadugačko i naširoko, što možete čitati ovde:

I bi taj dan kao sa onih kičastih razglednica, sav obasjan, zelen i miomirisan. Mislim kratak je, koliko god trajao, ali smo u njega uspeli da stavimo terene u Donjoj Kruševici, Biskuplju, da zaboravimo korpu sa smrčcima i gljivarskim nožem, da pojedemo soma na orli način, meni najdražu belu rečnu ribu-smuđa, i još koješta od delicija za čiju su se pripremu postarale Biba i Marina. Danijela Sokolović iz Petrovca i ja vršljale smo po livadama za orhidejama i raznim drugim biljem, a zabeležili smo veliki broj zdravih stabala bresta, što u Srbiji postaje prava retkost
.
Delić atmosfere možete osetiti zahvaljujući video zapisu koji je napravio Nenad Radenković:

Čarobni su to predeli, ma kako vam preterno zvučalo. Dunav je tu najširi u celom svom toku, ugođaj je po svemu morski, mene ako pitate, najsličniji onom istarskom. Tamo sa druge strane reke gledate kako paralelno sa vašim promiču rumunski automobili. U dvorištima uspeva kivi, a pređete li Dunav, obrešćete se u Banatu. Koji kilometar od Velikog Gradišta našminkano i blistavo Srebrno je jezero. A tvrđave, ona u Ramu I Golupcu, pa Đerdapska klisura, Viminacijum… Kraja nema…

Ali u Srbiji, prelepoj u svakom njenom deliću, nije do mesta, do ljudi je…

P.S. Zahvaljujući istoj ekipi i njihovoj velikodušnosti, potpisnica ovih redova je pre par godina bila u prilici da pronađe za nauku novu vrstu gljiva iz roda Boletopsis, ali o tome će se, nadam se, nekada više pisati i pričati…

Posvećeno svim prijateljima u velikom Gradištu, Petrovcu na Mlavi, Krepoljinu, Požarevcu…Prepoznaće se već…

Podeli

Related posts