Profesija – fotoreporter

Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, biti fotoreporter dnevnih novina u bivšoj Jugoslaviji (ovi mladji ne znaju koliko je to velika zemlja bila), važilo je za naporan, ali uzbudljiv posao. Prvu fotografiju za Reuters objavio sam 1990 – sa sahrane ubijenog Albanca. Zatim je sledilo Evropsko prventstvo u atletici Split sa kraja devedesete, a naslovnica L’ Ekip je bila kruna uspešne desetogodišnje saradnje.

Putovalo se po celoj zemlji, a kad se stigne u hotel, prvo se pogleda toalet, jer je to bilo mesto za mobilnu laboratoriju. U ogromnom fotoreporterskom koferu su bili smešteni povećavajući aparat, hemikalije, filmovi Kodak Tri x ili Ilford HP, razvijač Kodak D 76, dozna, tacne…

Posle snimanja, trk u hotel, na razvijanje, pregledanje negativa i izradu fotografija. Pisaćom mašinom bi se otipkao potpis na samolepivom papiru i fotografija je bila spremna za slanje redakciji. I onda sve zavisi od kvaliteta telefonske veze, jer emitovanje jedne fotografije bi trajalo nekoliko minuta.

Kad iz redakcije potvrde da je fotografija ok, završen je posao. Promenama u Poljskoj, rušenjem Berlinskog zida, fotoreporteri sa ovog područja, bili su pored znanja privilegovani jugoslovenskim pasošem (nisu nam bile potrebne vize), tako da su mnogi radili za zapadne medije i napravili uspešne karijere. Pošto nije bilo finansijskih problema, kad se dogovara reportaža sa redakcijom, odgovor je bio – zar već nisi otišao.

Najlepše kad hobi postane posao, i kad si za to plaćen.

Podeli

Related posts