PROKSI INDIKATORI (2)

Upotreba proksi indikatora u svakodnevnom životu

U prethodnom tekstu upoznali smo se sa proksi indikatorima, posrednim pokazateljima, kojima opisujemo, objašnjavamo ili merimo neku pojavu, stanje ili rezultate nekog procesa. Naglasili smo njegovu praktičnu upotrebu u naučnim istraživanjima, gde je, zbog svoje ekonomičnosti, našao široku primenu. Ali njih, zapravo, koriste skoro svi ljudi, veoma često i nesvesni toga, u svim životnim situacijama. On je toliko upotrebljiv i praktičan, da je odavno prevazišao upotrebu samo u naučnim krugovima.

Glup k’o noć, pijan k’o majka, ravna k’o daska, prs’o k’o bas (varijacija za fenomen ženskog roda: prs’la k’o oblanda), brz k’o munja, radi k’o crv, gladan k’o pas, pametan k’o pčela, čist k’o Sunce, lud k’o konj, zin’o k’o ’tić – sve su ovo jezičke forme u narodu poznate kao „poređenja“. Sa stanovišta jezika i književnosti, poređenja nisu priznata kao narodne umotvorine, ali one, svakako, to jesu – ravnopravno u rangu sa poslovicama, zagonetkama, brzalicama i drugim tradicionalnim oblicima izražavanja. Štaviše, daleko češće su upotrebljavane od ovih drugih. Dovoljno je da se neki fenomen ponavlja dovoljan broj puta, ili da se javlja neprekidno u dužem vremenskom periodu ili naprasno eskalira, narod će, po automatizmu, odmah osmisliti odgovarajuće poređenje kojim će dati fenomen objašnjavati (sebi i drugima), opisivati i/ili meriti. To nas upućuje na to da su poređenja, posmatrano sa stanovišta monitoringa, evaluacije i upravljanja, zapravo klasični primeri proksi (posrednih) pokazatelja. Evo i kako.

Zadržimo se, samo primera radi, na prvom navedenom – glup k’o noć. Dakle, ako biste želeli izmeriti koliko je neko glup, morali biste primeniti odgovrajući test i na direktan način to utvrditi, a rezultat testa bi bio direktan pokazatelj njegove/njene gluposti. Međutim, nije uvek moguće pribaviti podatike na takav način. Glupani se često bune, busaju u grudi, negoduju – jednostavno ne pristaju na testove nikakve vrste niti priznaju njihove rezultate (osim onih odobrenih sa najvišeg mesta, poligrafskih ispitivanja, recimo), a istovremeno, nedvojbeno emituju glupost svuda oko sebe. E, u tim situacijama, svrishodno je njihovu glupost opisati ili izmeriti proksi pokazatejlima. Lepo kažeš – glup k’o noć i svima je potpuno jasno koliko je neko glup. U ovom primeru sintagma „glup k’o noć“ upotrebljena je kao posredni pokazatelj gluposti posmatrane osobe.

Sasvim očekivano, najveći broj ljudi poređenja upotrebljava bez svesti o tome da se radi o proksi indikatorima. Ona su iskustvena tvorevina koja je izdržala test vremena, postala deo folklora, pa čak i nacionalnog identiteta. Ljudi ih upotrebljavaju praktično automatski, bez preispitivanja da li su tačna (svakako su tačna) i odakle vode poreklo – nešto kao društveno prihvaćeni standard, standardizovana mera. Kao kad zidar koristi vinklu – on ne razmišlja da li je ona zaista pod pravim uglom, već jejednostavno primeni (aplicira) nijednog trenutka ne dovodeći u sumnju njenu ispravnost. Tako je i sa poređenjima.

Posebnu pogodnost primene poređenja, tih svojevrsnih narodskih proksi pokazatelja, u svakodnevnim situacijama čini i već uspostavljenja baza istih koji pokrivaju veliki broj fenomena. Od prostih koje smo gore naveli, do prosto-proširenih (bistar k’oDjetinja posle kiše, leglo k’o budali šamar, primio se k’o mlad majmun, oduševio se k’o kuče u liftu), ali i složenih poređenja (vidi kakav je k’o da ga je poplava izbacila, pocepao ga k’o krme masan džak, vrišti k’o da ženi sina jedinca). Za određene fenomene imamo i više različitih indikatora, pa možemo i birati koji da koristimo – glup k’o noć, glup k’o magarac, glup t’o tocilo, glup k’o točak. Ovo se javlja uvek kada je fenomen intenzivno prisutan u društvu, pa je i (narodna) produkcija indikatora povećana, jer jednostavno postoji potreba. Sa druge strane, imamo obrnut slučaj, gde jedan isti indikator koristimo za objašnjavanje više različitih fenomena – tup k’o ona stvar, kriv k’o ona stvar, propo k’o ona stvar kroz trule gaće. Ovaj slučaj se javlja kadaje ključni element indikatora toliko specifičan, a istovremeno i svima poznat, tako da se njime može objašnjavati/meriti veliki broj fenomena. Posebnu grupu čine poređenja, takozvanog, lokalnog tipa koja imaju svoje ulogu samo na ograničenom prostoru – istakao se k’o Milić u Mrčajevcima[1].

Problem nastaje u slučajevima kada želimo izmeriti fenomen koji je relativno nov ili koji nije dovoljno i na odgovarajući način prisutan u društvu – fenomen za koji društvo još uvek nije definisalo odgovarajuće poređenje (indikator). Tada, ljudi posežu za kreiranjem novih. Ta poređenja nazivamo „proksi indikatori u nastajanju“. Ovi još uvek nisu prošli test vremena (nisu se odomaćili), ali pretenduju da postanu opšteprihvaćeni.  Evo nekoliko aktuelnih primera:

kompetentan k’o snsovac;

 iskren/sposoban/pravičan/izložen napadima/ k’o Vučić;

dostupan k’o informacija od javnog značaja;

bitan k’o rezolucija 1244;

ispoštovan k’o Briselski sporazum sa srbijanske strane;

human k’o Palma;

privuk’o ga k’o Vučić stranu investiciju;

odbačen k’o amandman;

digitalizovan k’o Srbija;

kompleksan k’o potporni zid u Grdeličkoj klisuri;

transparentan k’o javna nabavka u Požegi (a može i: za novogodišnju; rasvetu u Beogradu);

srušiše ga k’o idioti Savamalu;

pošten k’o Vesić;

precizan k’o razgraničenje;

pribran k’o Vulin;

podeljen k’o Kosovo;

neophodan k’o jarbol i nacionalni stadion zajedno;

 visoko k’o Srbija na Duing biznis listi;

snašla se k’o Ana u fotelji;

skočio k’o BDP;

nevin k’o Mladić (ovaj poslednji primer ne treba mešati sa dobro poznatim „nevina k’o majka devet Jugovića“ ili „nevina k’o Vilerov goblen“, jer se radi od drugačijim vrstama nevinosti), i mnogi drugi.

Doduše, ima i slučajeva gde već postoji bogat izbor verifikovanih indikatora, ali narod i dalje ima potrebu da stvara nove. Tako, na primer, pored već oprobanih i vrlo efikasnih usr’o se k’o grlica ili sere k’o foka, imamo na zadati fenomen i jedan u nastajanju – usr’o se dozavrat k’o Meho na aerodromu. Ali, ono što je zajedničko svim indikatorima u nastajanju je da oni nisu dovršeni. Jednostavno, kad ih izgovorite, vidite da to nije to. Nekako, nisu još legli. To je zbog toga što oni (idikatori?) traže još vremena – malo je šest godina apsolutne vlasti da bi se ušlo u narodnu književnost, postalo deo tradicije ili kulturnog nasleđa. Potrebno je bar još četiri, pa nakon toga i nove četiri godine. A, na nama je da odlučimo hoćemo li im to vreme dati. Kako stoje stvari trenutno, hoćemo, jer smo glupi k’o ona stvar.

I, eto, stigosmo i do novog zadatka za vas – molim vas da se do naredne lekcije koja će se, pogađate, opet baviti proksi indikatorima, prisetite jednog karakterističnog, tradicionalnog poređenja i jednog „u nastajanju“ i dostaviteih kroz komentar na ovaj tekst.


[1]Vidi „Drinkmanov zabavnik“, by Zoran Filipović za više informacija.



Podeli

Related posts