Proksi indikatori (6)

Ko se dima ne nadimi, taj se vatrom ne ogreja

Reče mi jedan čovek, pre neki dan: „Dok se vi (misli na učesnike protesta) raspravljate ko je veći fašista, Borko ili Vuk, srdačno vas pozdravljaju Vučić i Palma. I ko je veći saradnik režima Čanak ili Čeda, najsrdačnije pozdrave šalju vam Dačić i Rasim!

Ova aluzija na sve češće, a ponekad i nekontrolisane, izlive ličnih afiniteta na temu „šta mi sve smeta, a šta me, naprotiv, raduje na protestima“, kulminirala je prošlonedeljnom objavom Bojane Maljević, da ne može da osvaja slobodu sa Boškom Obradovićem. Usijala se bila „twitter zajednica“! Sve u svemu, rezultat ove i sličnih reakcija očekivan – isti ili ponešto manji odziv beleži se na protestima širom Srbije, a jedini profiteri Vučić, Dačić, Rasim i Palma. Pomalo „šizofren sastav“, što Saveza za Srbiju, što građana koji protestuju, morao se nekako odrazitii eto, odrazio se.

Neophodno je naći rešenje koje će pomiriti ove različitosti. Jer „politička šizofrenija“ koju je patentirao, naravno Vučić svojom koalicijom, a koja se prostire od krajnje desnice do krajnje levice, toliko da je levica već napravila pun krug i uskoro se očekuje da se sa leđa uvuče u dupe desnice, i obrnuto, može se pobediti samo istim oružjem. Što se kaže, klin se klinom izbija.

Centrala, Užice, leto 2010.

U potrazi za rešenjem za ovu situaciju, morao sam se uživeti i zapitati koje su to i da li uopšte postoje situacije, gde se različiti ljudi, različitih afiniteta, okupljaju na jednom mestu, a istovremeno svi se osećaju sjajno. Da li je uopšte moguće? I vidi vraga, nađe se takvih primera koliko ti volja. Meni, u prvi plan iskoči Festival „Exit“. Bio sam na Exit-u 5-6 puta, i od gomile različitih bina i muzičkih ponuda, moja malenkost je uglavnom šipčila između Mejn i Fjužn stejdža – retko zabasala i na još poneki… Na tom putu, ko je bio – zna, u jarugama Petrovaradinske tvrđave, sa leve i desne strane, još desetine drugih bina na kojima razni „progresivci“, „metaci“ u najmanje tri varijante, „denseri“, „hip-hoperi“, „hipsteri“ otresaju glavama, hvataju zjale, šene, laju – ko kako voli i svako na svoj način zabavlja se za sve pare. Zastanem malo, na tom putu, pa gledajući ih odozgo, zapitam sebe šta vide u toj muzici, nagnem malo piva, pa tolerantno, bez ikakve osude istih, nastavim dalje – ili na Mejn ili na Fjužn. Na tu famoznu Dens arenu nogom kročio nisam – ne znam ni gde je, a kad pitam, kažu „tu odmah pored Mejn-a“. Ja je svojim očima nisam video. No, ipak, verujem da je tu. I sutra kad me pitaš, a i sve ostale, gde si bio – odgovor je isti – na Exit-u. Kako je bilo – odlično, svi ko jedan! A, veze jedni sa drugima nemamo. Svako našao svoj kutak (čitaj razlog da bude tu) i način da se dobro oseća. Tako, jednom prilikom, u vozu do Beograda nakon festivala, popričam se sa jednim momkom koji mi kaže da i on bio na Exit-u, pa me pita šta sam slušao. Ja odgovorim FranzFerdinand, Morrisey… a, on meni „nikad čuo za njih, brate“. Uzvratim ja istim pitanjem, a on veli te DJ ovaj te DJ onaj – nikad čuo. No, to nas ne spreči da popijemo u zdravlju po nekoliko piva i da se složimo da festival nikad bolji nije bio, a rastadosmo se na štajgi u BG ko braća rođena.

E, ako do sada nije jasno na šta aludiram, evo pravo u glavu – proteste treba organizovati na način kako se organizuju muzički festivali! Dakle, u svakom gradu više bina. Jedna Ultra-desničarska (Boškić pušta muziku i bira govornike), druga Desničarsko-levičarska (DJ Đilas&Borko), treća Ultra- levičarska (za ove što presreću Đilasa iz one ulice), četvrta Neverica stejdž (samo za one što misle da Vučić nikad neće pasti), pa onda Građanska bina (oni što organizuju proteste), Politička bina (za ove političare što ne organizuju proteste), Puritanska bina (oni što se do sada nisu bavili politikom), Performans stejdž (za ove sa motorkom i belim fantomkama), pa se prikloni kojoj ti volja.I još bina ako treba, da ima za svakog po nešto. Sa jedne Milojko Pantić raspevava, a sa druge, tercu mu drži Vukov penzionisani general. Sa jedne „Aj, Karmela“, a sa Boškićeve „Sistem“…

Ali, sutra kad nas pitanju gde ste bili, a mi svi ko jedan – na protestima! A, kako je bilo, opet ko jedan – odlično! A, ovako, jedan stejdž pa na njemu razni, nekako ne ide. Treba za to stomak dobar, priznajem, i mene je sinoć bilo proteralo. Nije ni čudno što se Bojana i mnogi drugi, sve češće oglašavaju.

No, dok naši protesti ne dobiju festivalski oblik, ipak budite tu – isto je ovo kao i festival, samo drugačije organizovano. Nađite stomaka za ovako kako jeste, za sada. Ako neki govornika izazove baš toliku mučninu i nelagodu u stomaku, i ako baš prigusti, trčite negde u park, pa obavite to i vratite se nazad. Nađite sami svoj razlog da budete tu – i da trcnete malo u gaće, nije ništa strašno.

A, proksi indikatori – tu su ne brinite.

Podeli

Related posts