Proksi indikatori (7)

Presuda Radovanu Karadžiću bila je povod da se duhovi devedesetih povampire u svom izvornom obliku. Teza da će Međunarodni sud u Hagu svojim presudama doprineti „pomirenju u regionu“ doživela je potpuni krah po ko zna koji put. Među većinom ljudi, kao i među političkim elitama još uvek nema saglasja o tome ko je zločinac a ko je žrtva, da li jeste ili nije bilo genocida u Srebrenici. Ta teza zasnovana je na sasvim logičnoj pretpostavci da će činjenice utvrđene na Sudu biti sasvim dovoljne da ih ljudi prihvate kao takve. No, logika ljudima na ovim prostorima nikada nije bila jača strana. Potpomognuta i organizovanom kampanjom protiv istog suda, naravno, od onih koji su znali za jadac (čitaj zločinaca), presude se percipiraju kao tračevi, a plan o pomirenju pada u zaborav.

A i to pomirenje, šta to zapravo znači? Ni tu se baš ne slažemo u potpunosti. Nema ni bazične saglasnosti, a samim tim ni volje za pomirenje. Oni što su se svađali, klali, silovali, huškali na progone i ubistva uglas uzvikuju da nemaju oni s kim da se mire, jer se oni ni sa kim nisu ni svađali!? Oni što se stvarno nisu svađali, ubiše se od mirenja sa onim drugima koji se takođe nisu svađali. I tako već 25 godina.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Tragajući za značenjem pojma „pomirenje“, rečnici me navedoše na nekoliko jasnih definicija, manje ili više poznatih svima nama. No, jedna je bila neobična. Kaže rečnik da je pomirenje i „prihvatiti nešto protiv volje kao činjenicu – naviknuti se“. Vidi, rekoh sebi, to je ono što su mislili kad su rekli „presude će doprineti pomirenju“. Verovatno su mislili da će ljudi prihvatiti (pa nek je i protiv volje) činjenice utvrđene na sudu. Ali, malo sutra! Neće. Nikada.

Naš poznati teoretičar multikulturalnosti, prof dr. Alpar Lošonc, kaže da svaka multikulturalna država (a trebalo bi da Srbija i ostale balkanske zemlje budu takve) počiva na nekoliko opštih principa, između ostalih, i na principu da „istorijska nepravda mora biti priznata“.  Eto ti ga sad. Udari ovaj gde smo najtanji. Sve bismo mogli nekako da prihvatimo, ali da priznamo istorijsku nepravdu, to je baš neprihvatljivo. Što je mnogo, mnogo je. I, pazi bezobrazluka, on govori u jednini – o jednoj istorijskoj nepravdi. Da reče „sve istorijske nepravde“, ili bar dve – našu i njihovu, pa da nekako pričamo dalje. Pa kad „oni“ potegnu Srebrenicu, „mi“ na drugi tas stavimo Orlića, oni Markale, mi Dobrovoljačku, oni Vukovar, mi „Oluju“, oni braću Bitići, a mi bombardovanje… I da tako lepo ređamo, svako na svoj tas, „sopstvene istorijske nepravde“, sve dok kantar ne bude u ravnoteži, ako ne i debelo na našoj strani. Pa da vidimo čija nana crnu vunu prede. Kakav sud, kakve činjenice i druge gluposti. I eto ti ga pomirenje. To što tasovi ne mogu da podnesu toliku količinu đubreta i govana koje su napravili isti oni koji ih sada slažu, pa se sva sada prelivaju unaokolo, i u kojima stojimo već skoro tri decenije, koja smrde najgorim nečoveštvom, koja su nam došla do guše i polako nas dave, to je manje važno. Važno je da je kantar u ravnoteži.

Tako oni „što se nisu ni svađali“ zamišljaju pomirenje, jer to je, valjda, jedini način da svoje pogubno delovanje zamaskiraju – da nas namažu „njihovim govnima“, da smrdimo isto kao i oni, i da govana bude toliko da se među njima više niko i ništa neraspoznaje – ni majka sopstvenu decu, a kamoli dobro od zla, žrtvu od dželata, ni čoveka od nečoveka.

A, gde su proksi indikatori? Tu su, duboko u govnima, zajedno sa nama, pa se ne vide jasno.

Podeli

Related posts