Proksi indikatori (8)

Šta je na (političkom) meniju?

Ako se prisetimo šta nam jenuđeno da biramo sa političkog menija u poslednjih30 godina, videćemo da smo imali prilično sužen izbor i da smo konzumirali jednoličnu hranu. On se mahom zasnivao na ekonomsko-privrednim jelima u vidu obećanja o otvaranju novih radnih mesta, stranih investicija, povećanja plata i penzija. Čak su se ijela koja u suštini nisu primarno ekonomska, na primer pristupanje Evropskoj uniji, pripremala isključivo upotrebom istih, gore navedenih namirnica.

Istovremeno sa menija izostaju bazični nutritivni elementi poput poštovanja ljudskih prava, podele vlasti, nezavisnih institucija, vladavine prava i druge, bljutave, ali zdrave namirnice. Sa izuzetkom perioda od 2001-2003, kada je šef kuhinje bio Zoran Đinđić, ovo pravilo važi sve do danas. Zašto je to tako? Moguća su dva scenarija. Ili su nam kuvari spremali i nudili ono što oni vole i znaju da spreme (čisto sumnjam, jer se nisu proslavili) ili su u nedostatku hrabrosti da ponude nešto novo, podilazili narodu, pa im služili ono što je narodu bilo po volji. Moguće je da je ipak kombinacija ove dve opcije najrealnije objašnjenje. Očigledne propuste u planiranju menija i ukusu jela, političari su prikrivali, kao svi vešti kuvari, jakim začinima – širenjem mržnje, izazivanjem ratova i kriza, nacionalizmom, ksenofobijom i drugima.

Rezultat takvog pristupa je sledeći: imamo radna mesta sa minimalcem, na kojima se piški u pelene koje sami radnici moraju da obezbedite o svom trošku, a u opisu istog stoji da svi moraju na mitinge SNS-a, da podržavaju direktore – seksualne manijake i vređaju svoje dugogodišnje kolege ako se usprotive direktoru; investicije više liče za pranje para nego legalna ulaganja, a najveći ulagači su braća, očevi, tetke iz Kanade i „naprasni arapski prijatelji“ Predsednika i njegovih poltrona; prosečne plate i penzije su tolike da ih ni uz pomoć ličnog statističara Predsednik ne može dovesti do famoznih petsto evra, obećanih pre 4 godine. Rezultati su sasvim očekivani, jer kad nemate državu dobijete takva radna mesta, takve investitore i tolike plate. 

Vešto plasirana premisa, ujedno i ortodoksna zabluda, da jedna država može postati ekonomski i privredno jaka, pre nego zaista postane demokratska i pravna, jednostavno se primila kod neupućenog, sluđenog i mahom neobrazovanog naroda. Realnost je potpuno drugačija. Sve uspešne i razvijene zemlje (to su iste one koje i rusofili smatraju takvim, iako više vole Putina čija Rusija ne pripada tom skupu), prvo su uspostavile institucije koje štite prava građana, vladavinu prava i demokratske principe, pa su tek onda postale bogate, prosperitetne, ekonomski i privredno jake. Ako hoćemo i jedno i drugo, tim redosledom se ide i nikako drugačije. To je jednostavno tako. Nešto kao prirodni zakon. U najboljem slučaju procesi uspostavljanja demokratske države i privrednog razvoja su išli uporedo. Ni makac više od toga i svakako ne ovako kako mi u Srbiji mislimo da može i treba.

Shodno tome, ko i sledeći put nasedne pa na izborima opet uzvikne „konobar daj isto!“ (čitaj: glasa vođen obećanjima o novim radnim mestima, investicijama i ostalim ekonomskim poslasticama) neka pripremi i pelene pa uz CV neka ih pošalje budućem poslodavcu kao dokaz da se uredno spremao za baš to radno mesto. Biće to verni dokaz da je on najbolji kandidat i da ga u potpunosti zaslužuje. Moj sledeći izbor sa tog menija biće sigurno onaj koji bude nudio poštovanje ljudskih prava, vladavinu prava, demokratske i nezavisne institucije – dakle, „država sa sve“. Preduslov je da mogu slobodno da biram šta ću da jedem, a ne šta mi kuvari i konobari posluže. Za sada i do tada – BOJKOT! A, kada se to desi, zadovoljstvo uslugom i kvalitetom hrane i kafane ću meriti sledećim pokazateljima (stigoh napokon i do proksi indikatora!):

– broj SNS-ovaca koji su završili u zatvoru zbog kršenja Ustava, zakona, urušavanja institucija, suspenzije države i korupcije i

– broj godina na koje su osuđeni.

Ovo će biti jedini pokazatelji na osnovu kojih ću procenjivati da li je ovaj prostor gde živimo počeo da poprima obrise države. Sve drugo dolazi posle toga i trenutno nije na mom radaru (čitaj: baš me zabole za a la Vučić radna mesta i investicije). Mnogi će, znam, reći da mi je lako da tako govorim jer imam posao i platu, pa mogu sebi da priuštim i naručujem luksuzna jela poput ljudskih prava. Moj odgovor njima je bio i ostao isti – da, u pravu ste- možda mi je lakše, ali ja sam i dalje u pravu.

Podeli

Related posts