PROXY INDIKATORI (3)

KUTO & VODNJICA

Nakon razmenjenih nekoliko uobičajenih rečenica, karakterističnih pri upoznavanju osoba koje se ne poznaju od ranije (sem iz priča) i popijene kafe za dobrodošlicu (i rakije, molim, ne razdvajajte mi ovo dvoje ubuduće), usledila je ona ključna: „Turi to kuto na vodnjicu!“ 

Bila je to, kasnije će se ispostaviti, ključna rečenica koju je moja baka uputila mojoj tadašnjoj devojci, a današnjoj supruzi, pokazujući ka nečemu što se nalazilo na kuhinjskom stolu. Sve je to izgovorila tonom koji uvažava činjenicu da su se tek upoznale, pa ne bi bilo zgodno odmah naređivati gostu, ali i sa odgovarajućom dozom zapovednog načina – tehnika koja se uvežbava godinama.

Kuto & vodnjica u zimskom periodu

„Dakle, to je to“ – pomislila je. Znala da će biti na „na skeneru“ – to nekako ide sa ulogom žene u našem društvu – da budu procenjivane naročito ako konkurišu za snajku. I pripremala se za to, već od prvog dana kada je pristala da dođe da se upozna sa bakom. Ali, ovo je bio izazov dodatno iskomplikovan činjenicom da je malo koju reč iz te famozne rečenice poznavala. Ustala je kao oparena i žurno pohitala ka stolu na kojem su se nalazile šolje i tacne za kafu, kašičice, posuda sa šećerom i ratulukom, čašice za rakiju, metalno lonče sa hladnom vodom – sve poznate stvari, ali koja je od njih kuto i šta da uzme sa stola. Odluka je morala biti donešena veoma brzo, jer bi svaki sekund oklevanja uticao negativno na utisak o budućoj snajki, znala je to, kao i druge žene u sličnim situacijama, društvo ih je tome naučilo.

Kuto je lonče“, bila je uverena i uzela ga sa stola, ne pokazavši ni trunku nesigurnosti. Kako nije bilo reakcije prisutnih, znala je da je prvi deo slagalice uspešno rešila. Dodatno samopouzdanje donelo joj je i to što je znala da turi znači stavi. „Dakle, treba da stavim lonče na vodnjicu, ali šta je i gde je prokleta vodnjica“, razmišljala je. Kao i sa lončetom, odluka je morala biti donešena brzo. To je i uradila. Ovog puta igrala je na žensku intuiciju. Zaputila sa ka vratima sa namerom da izađe u dvorište ispred kuće. Krenula je brzim korakom i svakog časa očekivala reakciju. Nije je bilo. Ponovo je bila uspešna. Zamislite da nije, da se iza nje čulo „Gde ćeš to, eto ti vodnjice kod šporeta“ ili nešto slično. Blam, blam, blam, jednostavno veliki blam – buduća snajka pa ne zna da uradi najprostiji zadatak!

Za to vreme ja sam gledao stare slike koje je baka uredno držala na kredencu, potpuno nesvestan drame i značaja procesa koji se pored mene odvijao i „muka“ kroz koje je moja devojka prolazila. Zapravo, proći će više od decenije kada ću to shvatiti.

„Dobra je, sine, skočna!“, reče mi baka nakon što je ona sa lončetom izašla iz kuće. Ja sam sa odobravanjem klimnuo glavom, ali i prilično nezainteresovan za temu, nastavio da gledam fotografije.

Đe je kuto, kamo je vodnjica?!?

Šta se dešavalo za to vreme u dvorištu? Moja sadašnja supruga, bez trunke uzdržavanja, prišla je mom ocu i tiho, da baka ne čuje, pitala ga gde je vodnjica. Znala je da je on neće procenjivati po tome da li zna ili ne šta je vodnjica. On joj pokaza na staru drvenu policu pokraj česme u dvorištu. Onu što se sa zadnje strane na dva mesta kači obično za plesmo ili neko stablo, a napred ima samo jedan nogar. Dobro, znam, sada ćete reći „u mom selu to se ne zove vodnjica nego…“, ali prihvatite za ovaj trenutak da se u mom selu taj predmet zaista tako zove. I ona turi kuto gde joj je rečeno, ali i primeti da je jedno kuto već tu. Tada je bila već potpuno uverena da učestvuje u nečemu što nije samo puko stavljanje neke stvari na mesto gde treba da stoji.

Kuto na vodnjici ili, ukoliko nema vodnjice, okačen o česmu u dvorištu, u ruralnim krajevim Srbije je sasvim uobičajena pojava. Nešto kao standard. Ono lonče što svi iz njega piju, retko ga peru, a niko ne dobije žvale. Svaka kuća na selu ga ima, a ima i više funkcija. Na prvom mestu, naravno, da čeljad koja na selu veći deo dana provode napolju uvek pri ruci imaju posudu iz koje mogu, onako gredom, popiti vode, bez potrebe da u kaljavoj obući ulaze u kuću. Ali i druge. Kad čeljad nisu kod kuće, već poslom u polju, kuto na vodnjici preuzima ulogu domaćina. On je tu da putniku koji se namerio preko Vrutačkih vrleti kaže da je dobrodošao, umesto domaćina. Tako okačeno, kao da govori „svrati, odmori, pij vode i okrepi se, nismo sad kod kuć, pićemo kavu drugi put“. Kada ga nema tu gde treba da bude, može se protumačiti i kao nedomaćinski gest.

Kada se vratila u kuću, ponosno je konstatovala da je izvršila zadatak, ali i naglasila da je jedno kuto već bilo na vodnjici. Baka joj je odgovorila nešto kao „super, hvala ti…“, ali prilično nezainteresovano. Briga babu šta je sa lončetom, da li je na na vodnjici ili nije i da li će čeljad i putnici namernici imati čime da popiju vode. Njoj je došla snajka, a to je značajna stvar i veliki dan. Uostalom, cela ujdurma za koju je iskoristila kuto i vodnjicu imala je sasvim drugi cilj. Ono je što baku zanimalo, već je dobila. Ona je, ustvari, htela da proceni snajku, da vidi da li će biti dobra žena njenom unuku. To je standardna procedura kroz koju žene prolaze u Srbiji. Nije tu bilo ničeg zlobnog, baka je uradila samo ono što su i njoj davno uradili. Uspešno položen test, značio bi nešto kao ulaznica u porodicu. Tako se i desilo.
Dobra žena je već (davno) definisan pojam i koji nije skoro preispitivan. U Srbiji, njom se smatra žena koja zna da kuva, pegla, pere, čisti – da je vredna, ali i poslušna. Ali, problem je kako izmeriti (odrediti) i biti siguran da sve te kvalifikacije neka žena i poseduje. E, upravo ovu poslednju osobinu baka je htela da izmeri – poslušnost. Primenom dobro osmišljenog plana, baka je kroz izdavanje „naloga za postupanje“ (turi to kuto na vodnjicu!), htela da vidi koliko je snajka poslušna, kako reaguje na „zapovedni način“. Praktično, baka je primenila posredni proksi pokazatelj (reagovanje na izdavanje naloga za izvršenje nečega), za merenje poslušnosti. O tome se radilo.

U svetu žene koja nije išla u školu (namerno izbegavam termin „nepismena“ jer se sa dolaskom SNS-a na vlast u poslednjih šest godina taj termin značajno promenio i obuhvata daleko veći spektar osobina od ne znati čitati i pisati), to je vrednost i osobina koja se kod žena ceni – poslušnost. To su cenili i u njenom slučaju, tamo 1939. godine kada je ona konkurisala za snajku. A šta je drugo i mogla uraditi? Da joj naloži da skuva ručak ili ispegla veš? To su bazične veštine koja svaka žena mora da ima, a i ne ide na prvom susretu. Poslušnost žene je, ipak, mnogo važnija.

Iz datog primera nameće se nekoliko naravoučenija i nekoliko otvorenih pitanja. Idemo redom:

Pod jedan: baka je bila u pravu – žena mi je dobra. Štaviše – odlična. Doduše, kuvanje – katastrofa (znači, uporno stavlja celer u sva kuvana jela, iako zna da ni deca ni ja to ne volimo), a na „zapovedni način“  uopšte ne reaguje. U najboljem slučaju od nje se može dobiti onaj pogled ispod obrve koji kao da kaže „Jesi li ti lud?!“ Ponekad joj se to i otme, pa mi i zaista to kaže. Dakle, odlična je, ali prema nekim drugim, pomalo neuhvatljivim pokazateljima.

Pod dva: baka ume da koristi proksi indikatore! Kako i gde je to naučila, kada nikad u školu nije išla, ostaće večna tajna.

Još veća tajna je zašto žene i danas cenimo prema indikatorima prema kojima su cenjene i pre 70 ili 100 ili 1000 godina? Da li je moguće da se na tom polju nismo makli ni za pedalj? Značenje pojma dobra žena u Srbiji je nepravedan i ponižavajući. On nameće ženama uloge koje ne mogu da biraju, stavlja ih u neravnopravan položaj i već od samog početka određuje njihove sudbine…

Reklo bi se, krajnje je vreme da pristupimo njegovom redefinisanju, ali za to nam treba vaša mala pomoć. Do sledeće nedelje, i do novog teksta koji će se (opet) baviti proksi indikatorima, naš zadatak biće da osmislimo pokazatelje uspešne i ravnopravne žene u Srbiji u 21. veku. Vaše predloge možete poslati kroz komentare na ovaj tekst na fejsbuk-stranici MINUT DO DVANAEST. Prijatno!



Podeli

Related posts