Rade Jovanović, bolna komedija

Da li smo ikad mogli da zamislimo Rada Jovanovića kao romansijera, kao pisca višetomnog romana-reke, na primer, Pekićevog „Zlatnog runa“? Teško. Pisao je on i priče, i pesme, epigrame i humoreske, skečeve i kolumne, ali posle više od četiri decenije prisustva na književnoj sceni njegov stvaralački profil ostao je zapamćen u znaku, pre svega, aforistike. On i danas, tri godine posle smrti, kao i godinama unazad važi za jednog od najboljih i najproduktivnijih naših aforističara, a činjenica da mu često pripisuju autorstvo aforizama koje on nije napisao možda najbolje govori o njegovom mestu na srpskom satiričnom pozorju.

Složićemo se da je isto tako teško poverovati da je Jovanović bio u stanju da potpiše poemu, sonetni venac ili pak dužu lirsku pesmu. To je bila nemoguća misija.

Kako to objasniti?

Jednostavno, njegov talenat bio je izbaždaren na kratku formu. Njegova misao nije bila spekulativna, već kumulativna; njegov kritički duh nije pripovedao, već duhovito i precizno poentirao.

Kao i onom slavnom francuskom pesniku Polu Valeriju ni Jovanoviću nije padalo na pamet da piše romane jer se u njima može naći i rečenica poput  – „Markiza je izašla u pet sati“.

Kakva markiza, kakvi bakrači!? Može li to konkretnije, jednostavnije, direktnije, žešće i smešnije dok nam se ne zapuši oko uveta, kao da se pitao Jovanović. Uostalom, neretko nam i dan-danas njegovi aforizmi otvaraju horizonte kakve bar polovina godišnje romansijerske produkcije ne uspeva. Nećemo pogrešiti ako kažemo da je Jovanovićev aforizam sublimacija romana, eseja ili kakve karakterološke studije pod visokim naponom kritičke inteligencije.

Možemo se poslužiti i fudbalskim vokabularom pa reći da je Jovanović poput svih velikih golgetera bio u stanju da iz svake prilike postigne gol jer je mudro pratio igru.

I zaista, dok čitamo njegove knjige mi u stvari čitamo višedecenijsku hroniku naše nevesele svakodnevice. Ta hronika sadrži sva bolna mesta društvene zbilje, sve porođajne muke države koja je iz stanja takozvanog prelaznog perioda prešla u stanje takozvane tranzicije. Ta država nas sve više podseća na Georginu, ćerku Radovana Trećeg, samo što se ona, naša država, u drugom stanju nalazi ne pet nego pedeset pet godina, i mnogo duže.  Kao i Georgina, ona ne namerava da se porodi dok ne pronađe dobru priliku za udaju.  Dušan Kovačević inače za pomenuti komad kaže da je „bolna komedija o samoizdaji“. Pod isti kišobran mogli bismo staviti i gotovo celokupni Jovanovićev opus.

Nema sumnje da se jedna od zlatnih niti srpske satire, od šaljivih narodnih priča i doskočica, preko Jovana Sterije Popovića, Radoja Domanovića, Nušića, Viba i Duška Radovića nastavlja pojavom Beogradskog aforističarskog kruga predvođenim, između nekolicine, Radom Jovanovićem sve do njegovog odlaska sa životne scene. Iako je relativno kasno objavio prvu knjigu aforizama – „San je da sve ovo sanjamo“, 1994. godine – odmah je bilo jasno da je reč o formalnom početku jedne književne avanture koja do pre nekoliko godina nije prestajala da nas iznenađuje svežinom i istančanim satiričnim duhom.

Naredne zbirke aforizama –  „Kuća smeća“ iz 1995. i „Srbija na isteku“ iz 1997. godine –  nisu bile samo dragocena književna lekcija iz jasne i, zašto ne reći, odvažne moralne pozicije, već sam vrh evropskog političkog i antiratnog aforizma. Valja podsetiti da je upravo Jovanović najzastupljeniji autor u antiratnoj zbirci aforizama koju je za poznatog austrijskog izdavača priredio Milo Dor 1994. godine.

Devedesete godine bile su zapravo ispit zrelosti srpske satire. Ratovi, siromaštvo, oligarsi ogrezli u nacionalizmu, kolektivni fantazmi, izolacija, aveti prošlosti, jednom rečju, svi fenomeni sveopšteg beščaća našli su se i pod lupom Rada Jovanovića. Sve ih je izvrgao ruglu. Ubedljivo, pronicljivo, humorno, sa blagom ironijom i superiorno u jednoj od najkraćih literarnih formi.

A onda kada smo za trenutak pomislili da nam hiperbole i karikature nisu potrebni za opis vremena i prostora koje delimo, da je slavna „krivodrinska divizija“ naših aforističara mogla da predahne, Rade Jovanović je nastavio da piše nesmanjenom žestinom. Ispostavilo se da je opet bio u pravu.

Iako manje vidljivi, razloga je bilo na pretek. I dalje su u otužnoj kakofoniji politikantskih glasova njegovi aforizmi pozivali na glas zdravog razuma, a kolekcija ukoričena u knjigu „Kratko i kasno“ najbolje svedoči o tome kako je s novom humornom gorčinom anticipirao postpetooktobarske godine.

I nije tu samo reč o takozvanom političkom aforizmu, mada, i kada je pisao o sportskim i erotskim temama on je zapravo podsećao da je politička strast u Srba jača, nažalost, i od navijačke i seksualne. Takav zaključak umnogome bi osiromašio Jovanovićev značaj u savremenoj literaturi. Reč je o vrsnom piscu, majstoru spisateljskog zanata, čije delo se oslanjalo na navrednija ostvarenja jedne od magistralnih linija srpske književnosti.  

Ne zaboravimo da je Jovanović bio i najreprezentativniji predstavnik savremenog erskog humora i da je kumovao afirmaciji trojice prerano preminulih užičkih aforističara koji su svoje najbolje trenutke na književnoj sceni tek obećavali. Bili su to Milan Nikitović, Mitar Tucović i Vladan Sokić. Sa Slobodanom Simićem i Radom Jovanovićem pomenuti su godinama upravljali ne jedinom ali svakako jedinstvenom slobodnom književnom teritorijom – Užičkom aforističarskom republikom. 

Đubrište naše novije istorije još uvek nije postalo skockana savremena deponija. Ni izbliza. U toku je reciklaža prošlosti. Odvija se amaterski i bezočno. Računa se na naše kratko pamćenje. Opet je, danas možda više nego pre gotovo trideset godina, Rade Jovanović u pravu – „San je da sve ovo sanjamo“. 

Jedna od njegovih poslednjih knjiga naslovljena je „Samo da izdrži slamka!“.

Da li će slamka izdržati?

To je teško pitanje. Izvesno je samo to da nam je bez Rada Jovanovića mnogo teže da prepoznamo naše zablude. Njegove dijagnoze društvene patologije bile su tačne i blagovremene, a to je značilo već pola puta do ozdravljenja.  Rade nije izdržao, a slamka će izdražati onoliko dugo koliko i njegovi lekoviti aforizmi. Zadugo.

Rade Jovanović

IZ JEDNOG NOVOGODIŠNJEG  INTERJVUA SA RADOM JOVANOVIĆEM

Gospodine Jovanoviću, ova godina u Užicu je počela neslavno – vanrednim merama zbog algi na jezeru Vrutci. Zaključeno je da se uzrok krije u ljudskom faktoru. To je maglovito objašnjenje. Ko se krije iza „ljudskog faktora“?

– Iza ljudskog faktora kriju se funkcioneri i institucije koje se godinama bile zadužene za čuvanje najvećeg blaga grada na Đetinji – zdrave pijaće vode. I kako će alge na jezeru početi da se skidaju odozgo, sa površine vode, tako bi trebalo očekivati da se i krivci za ovu katastrofu skidaju s vrha lokalne, a po potrebi i više vlasti. Nažalost, lakše je očistiti jezero nego institucije od neodgovornih.

Istovremeno Užičani su nastavili sa edukacijom na odvajanju otpada. Da li smo iz tog „predmeta“ dobili prelaznu ocenu?

Nažalost, kako se borimo protiv otpada, najbolje se vidi iz ponašanja našeg političara, bez razlike da li je reč o lokalnom ili republičkom. Naime, kad neka stranka ili pojedini političari izgube svoje “upotrebne vrednosti”, oni se ne odbacuju na đubrište istorije, već se na najmoderniji i najbrži način recikliraju u drugu, postojeću ili novoosnovanu, stranku i tako potvrđuju tezu da je budućnost u reciklaži svih vrsta otpada. Što se tiče našeg grada ovaj princip političke reciklaže mnogo je bolje zaživeo nego funkcija deponije, a to se najbolje vidi po zagađenju grada ekološkom i kadrovskom, i pored činjenice da su mnogi aktuelni političari pokušali oprati ruke i presvući se više puta i tako potvrdili mantru naših lokalnih političara: ne moraš ništa da radiš da bi propao!

Početkom februara osveštano je zemljište za izgradnju crkava na Karauli, Međaju i u Krčagovu.  Da li će gradskim ocima Bog pomoći da reše nagomilane probleme?

Kao što se vidi iz istorije najviše bogomolja u Srbiji podignuto je u srednjem veku, uključujući i 21. vek. Nažalost iz aviona se vidi da je kasno za tu vrstu iskupljenja i forsiranja duhovnih vrednosti u država kao što je Srbija, jer je u njoj dockan za to budući da smo mi Srbi već dosadili i Bogu i ljudima. Bez obzira na sva klanjanja i metanisanja naših političara, dokazano je da nova vlada svesno drži ovaj narod u mraku, jer već dve godine krade Bogu dane. Medjutim, jedna od prednosti toga što smo odvojili crkvu od države je u tome, što se jasno vidi ko je u Srbiji i bog i batina.

A F O T O P

Nikola Tesla bi danas u Srbiji čitao strujomere!

Prošao sam ceo svet, ali nigde narod ne živi lepše nego na našoj televiziji!

Penzioneri su neuništivi. Ipak, treba i dalje nastaviti s penzijama!

O ekonomskim merama naše vlade ispevane su mnoge pesme. Hajdučkog ciklusa!

Da nismo napravili proevropsku vladu, mogli smo biti već u EU!

Podeli

Related posts