Raporti iz Ćefiradije

Makar Užičani, odvajkada poznati kao narod koji je teško nasamariti, znaju ono što je i Paskal znao  – da čovek nije ni anđeo ni životinja, te da je nesreća što onaj koji želi da postane anđeo postaje životinja. Ko god posumnja u narečenu konstataciju, neka se lati antologije erskog aforizma pod nazivom “Odjeci u provaliji”, koju je za novosadsku Agoru pre nekoliko godina priredio Slobodan Simić. Reč je o knjizi koja iz ugla osamnaest užičkih aforističara na izvestan način varira i pomenutu Paskalovu tezu. Dakle, oni su decenijama ukazivali na ono što mnogi ne žele ni danas da vide, ili govorili ono što mnogi nemaju hrabrosti da javno kažu – car je go, a carska svita nezasita! Ako ni zbog čega drugog, onda zbog tog odvažnog javnog čina važno je još jednom pročitati ove aforističarske bisere, pod uslovom da se nismo beznadežno usvinjili. 

Kao vrstan satiričar, priređivač ove antologije Slobodan Simić u predgovoru ističe karakteristike erskog mentaliteta na koje je ukazivano u antropološkim radovima Jovana Cvijića i Vladimira Dvornikovića. Nisu znači ni naši satiričari tikva bez korena. Nema sumnje da je od brzog i plamenog jezika naših predaka, sklonih podrugljivosti i neslanoj šali, zazirala svaka vlast, ali je isto tako nesumnjivo da je, kada se  naoružao ironijom, hiperbolom, aluzijom i parodijom, taj isti plameni jezik omudrao i ojačao. Stoga ovom prlikom podsećamo da je prošlo tačno sto godina otkako je prvi broj “Ere”, „lista za ozbiljnu šalu i kiselu zbilju“, kako je glasio njegov podnaslov, objavljen u Užicu. Ovaj jedinstvena novina na četiri strane  izlazila je u Užicu jednom nedeljno sve do 1925. godine, da bi dvadesetak narednih brojeva Andrija Lojanica, osnivač i urednik lista, tri godine kasnije  objavio u Beogradu, gde je te iste 1928. godine Era nepovratno otišao u istoriju.

Kada danas prelistavamo retke primerke ovog humorističko-satiričnog lista, čiji je prvi broj pre ni manje ni više nego jednog veka odštampan tu, iza ugla, kod negdašnje Šmakića kafane, u štampariji Slavka Popovića, i čiji su prvi formalni urednici bili jedan tenećedžija, jedan bojadžija i jedan krojač, mi u stvari otkrivamo čitavu riznicu užičkog duha u obliku satire.

Manje-više uspeli prilozi satiričara Ere, pod dominacijom Andrije Lojanice i Miodraga Vergovića, nisu štedeli ni palanačke, ni državne, ni svetske laže i paralaže. Njihove lucidne rugalice i oštroumne duhovitosti često su imale previsoku cenu: zabrana izlaženja lista, pretnje, državna globa, ucene…

Smehotvorstvo i tada bejaše subverzivno za vlast i njene skutonoše, ali sudeći po čitanosti ovog lista i zarazno kada je trebalo razlikovati istinu od laži, kada je moralnu pridiku valjalo preobraziti u satiričnu pesmu ili aforizam. Tako je jedna od poznatijih rubrika Ere pod nazivom “Aforizmi savremenih besmrtnika” kroz citate prepune opštih i apsurdnih mesta registrovala partijska prepucavanja, dvorske spletke i smene ministara, dok je rubrika “Poslanije oca Natakarija” iskvarenim crkvenim jezikom ukazivala na društvene anomalije. Nećemo pogrešiti ako kažemo da list Era sa svojim rubrikama i podrubrikama predstavlja najbolju moguću književnu baštinu užičkog satiričnog duha i da nije slučajno to što se šezdeset godina kasnije taj isti duh pojavio u Užicu i najavio najbolje srpske aforističare i satiričare.

Dokaz za narečenu tvrdnju je upravo Simićeva antologija u koju uvrstio aforizme osamnaest užičkih autora, koji su objavljeni u protekle tri decenije, kada se užička podružnica Beogradskog aforističarskog kruga afirmisala kao najkvalitetnija po stvaralačkom kontinuitetu i izrazitom kvalitetu.

U pretežnom broju, rečje o satiričnim i političkim aforizmima koji prevazilaze vreme u kojem su nastali: vreme ratova, nacionalističke histerije, siromštava i pljačke takozvane društvene imovine. U tematsko-motivskom smislu, ono o čemu su tako duhovito pisali Andrija Lojanica i Miodrag Vergović ne razlikuje se mnogo od onoga o čemu su sedamdesetak godina kasnije pisali Rade Jovanović, Slobodan Simić, Vladan Sokić, Mitar Tucović, Milan Nikitović i drugi. Kao da se likovi idela u našoj društvenoj istoriji ne menjaju još od Jovana Sterije Popovića. Menjaju se samo scenografije i kostimi epohe, a izopačeni karakteri i naravi ostaju isti,  pravila igre ostaju ista, pod uslovom da danas pravila još ima.

Neki aforizmi zbog prevejane naivnosti autora zvuče kao da ih izgovara Kralj Ibi, drugi podsećaju na preslišavanje Ilije Čvorovića, treći opet zvuče kao ispovest lirskog junakau nekim pesmama Ljubomira Simovića, a nije mali broj onih aforizama koje podsećaju na filozofsku jezgrovitost zrelog Stanislava Ježija Leca ili Duška Radovića. Svima je zajednička pobuna. Humorni apsurd tu služi samo da se lakše i brže dođe do čitaoca. Uostalom, u bibliotekama, na trgovima, na ulicama, u amfiteatrima, u kafanama, ispred Gradske kuće, jednom čak i u Gradskoj galeriji najpažljivije smo slušali užičke aforističare devedesetih godina. Erski aforizmi kao pouzdani izveštaji detektora sveopšte laži, kao satirično razobličavanje mesijanskih ideja naših vođa i govora mržnje, kao okrepljujuće saznanje da nismo sami u prepoznavanju zla koje se krije iza ideoloških floskula i vlastoljublja, pa i kao gorak smeh povodom globalnog otopljavanja smisla naše svakodnevice. Daleko bi nas odvelo citiranje i licitiranje pojedinih erskih aforizama. Tek, dužni smo da objasnimo naslov našeg teksta.

Ni sveti Gugl ni bilo koje drugo elektronsko ćereslo neće vam odgovoriti na pitanje gde se nalazi Ćefiradija. “Raporti iz Ćefiradije” naslov je jedne od najčitanijih rubrika međuratnog lista Era u kojoj su na malo je reći duhovit način beležene sitne zgode u užičkoj čaršiji. Često se notiralo lokalno a zvučalo je belosvetski dobro.

Na primer, neka Milena Murat izveštava sve dame da od Tošinog voćnjaka nema lepšeg mesta za idealisanje, a Živorad bogoslov svim muškarcima stavlja do znanja da je sve ugornjoj objavi tačno.

U zemlji Ćefiradiji moglo je, recimo, da se pojavi ovakvo nagradno pitanje:

“Koji je to užički trgovac za vreme okupacije tukao seljake na pijaci prilikom oduzimanja stoke i bio veći Austrijanac od Karla?”

Ili:

“Koja se Požežanka ljuljala na kolenima gospodina Išaka?”

Da izvinite na lokalpatriotskom zanosu, ali mnogo pre Monti Pajtona Užičani su umeli da se šegače sa javnim tajnama i velikim lažima. Nije baš odjekivalo kao u provaliji, ali je vest začuđujuće brzo putovala do onoga kome je bila namenjena, gotovo kao brza pošta naših aforističara na adrese političara.

Lepo je što ovi naši današnji momci iz Ćefiradije imaju na koga da se oslone. Erska satirična tradicija ne samo što se sa njima uspešno nastavlja, nego je u duhu vremena sadašnjeg postala još ubojitija i direktnija. Tako je moralo biti, jer gologuzih careva više nego ikad šeta zemljom Srbijom.

Podeli

Related posts