Rečnik normalnosti: pristojnost

U potrazi objašnjenja za pristojno, lepo ponašanje ili bonton  naleteh na sledeće mišljenje koje mi se učini odovarajućim: “Bukvalno prevedena francuska reč bonton znači dobar ton. Pravila lepog ponašanja nastala su, još u prošlom veku, da bi razgraničila društvene slojeve, pa su bogati morali da poštuju ta pravila, a ista ta pravila su prost narod osuđivala da takav i ostane. Vremenom, sa razvojem društva, mišljenje da je bonton lepo ponašanje u visokom društvu, postaje neprihvatljivo, a smernice dobrog ponašanja su postale iste za sve, uvek i svuda, bilo da smo sa nekim ili sami. Svrha bontona nije da sputava ljude, jer je prilagodljiv situaciji i atmosferu čini prijatnom. Uvažavanje pravila ponašanja na nekim mestima pokazuje da ih poštujemo (pozorišta, crkve…), tako da nema mesta tvrdnjama da je bonton rezervisan samo za snobove. Lepo ponašanje ima svrhu da nam omogući da se prijatno osećamo u društvu, ali i da ne uznemiravamo druge nepristojnošću. Kad pravila bontona preovladaju u društvu, postaju zaštita od neotesanih i nepristojnih ljudi. Da bi se to postiglo, potrebno je podići ljudsku svest na viši nivo.”

Potrebno je podići ljudsku svest na viši nivo, ostade da odzvanja u mislima kao eho. Svest na viši nivo, ponovih.  Kada je uopšte moguće da se takvo što ovde dogodi? Ako nam nečega treba to je svest na višem nivou. Kako to postići? Ne znam. Ostaviću pametnije i kompetentnije da o tome razmisle, a ja ću ovako laički zaključiti, nimalo optimistično: neće skoro!

A onda,valjda, kako to obično biva, vratih sećanje unazad nekoliko meseci i u mislima počeh da odmotavam scenu ispred frižidera za sladoled pored jedne osnovne škole, u kojoj  su osim mene kao nemog posmatrača, glavne akterke bile dve devojčice od, po mojoj proceni, 15, 16 godina.

“Jelena, nemoj mi govoriti o njemu. On je kao onaj Boki 13 (prim. aut. feminizirani muškarac iz Severne Makedonije). Ma fuj!!”- jasno sam mogla videti izraz odvratnosti na njenom licu.

Jelena: “Zašto tako kažeš? Dečko je kulturan. Lepo se svima javi. Pristojan je. “

NN: „Pa daaaa! Zato ti i kažem!”

Malo je reći da ostadoh zabezeknuta. Zaustih da kažem kako veoma greši, kako su takvi dečaci prava retkost u današnjem svetu i da ga treba pohvaliti i uzeti kao svetao primer svim mladima, ali na vreme odustadoh. Što zbog toga što su se njih dve polako udaljavale od mesta događaja, a uglavnom zbog toga da izbegnem mogućnost da budem okarakterisana kao klimakterična ženetina koja se meša u tuđi mladi život.

Ako su toj devojčici lepo vaspitani momci gejevi, kakve dečake ona smatra pravim muškarcima? Koji model momka bi sutra bio otac njenoj deci? Nisam imala odgovore, samo milion pitanja. Kad smo počeli da se guramo u redovima, da se laktamo, da vičemo, da psujemo, da ne poštujemo, da nipodaštavamo, da se bahatimo i svađamo? Kad nam je nepravda postala savremenik i stil života? Kad smo počeli da zatvaramo oči? Kada smo se predali?  Osetih očaj. Ne bes, ne inat, ne ljutnju. Nemoć i beznadežnost me preplaviše.

Ko je odgovoran zbog toga što mladi ljudi ne umeju da izgovaraju i upotrebljavaju četiri čarobne reči: hvala, izvinite, molim i izvolite?  Da li je to porodica, u kojoj se uče osnove lepog ponašanja ili je to možda škola, u kojoj se one u kontaktu sa drugim ljudima, usavršavaju? Ili su to ipak sredstva javnog infromisanja? Ako pođemo od postavke da deca uče po modelu i ako konstatujemo da deca u pogledu lepog ponašanja i poštovanja njegovih pravila ne pokazuju željene rezultate, možemo konstatovati da model ili modeli nisu dobri.

Evo o čemu govorim. Koliko puta je vaše dete zajedno sa vama satima stajalo u čekaonici i čekalo da dođe na red, dok u isto vreme neki drugi ljudi koji tek što stignu, završe pre vas?

Koliko puta je vaše dete ostalo bez užine, jer je mirno i kulturno čekalo svoj red i nije ga dočekao, jer su ga neki jači, odrasli i bezobzirniji ljudi preticali ne poštujući pravila ponašanja?

Koliko puta je vaše dete čitalo ili slušalo  nepristojne rečenice ili gledalo neprikladne fotografije poznatih ličnosti u novinama ili televizijskim emisijama i kakve je poruke tada primalo?

Gledajući takve modele, vaše dete jednog dana odluči da neće više biti fino, kulturno i pristojno, jer se vremenom zbog toga oseća glupo, nesposobno, a u očima nekih devojčica i gej.

Šta onda da radimo? Menjajmo  modele. I eto nas opet na početku. Podići ljudsku svest na viši nivo!

Možda, za početak, podsetiti odrasle da opet pročitaju, zapamte i stalno ponavljaju ovu divnu priču Artura Šopenhauera: “Kad je hladno, bodljikavo prase traži druge prasiće da leže zajedno, da se zbiju, jer im je tako toplije. Da nemaju bodlje to bi bilo lako, ali bodljikava prasad imaju duge i oštre bodlje. Kad se zbiju u gomilu, bodu jedno drugo. To nije dobro. A nije dobro ni kad im je hladno. Zato se bodljikava prasad dugo muče dok ne nađu neko zgodno rastojanje, da budu jedno uz drugo, a da se ne bodu. To rastojanje se zove lepo ponašanje. Lepo ponašanje je da ja ne povredim tebe, da ti ne povrediš mene, da pomognemo jedno drugom, da i meni i tebi bude lepo.“

Podeli

Related posts