Šampanjac za doručak

Nakrcale se u istoriju godišnjice što ratnih što mirnodopskih dela i nedela. Povest dupke puna! Gužva kao nekad za orden na prsima pojedinih  ministara. 

„Nema više mesta, narode moj!“  rekao bi danas kralj Ibi.

„Ko hoće u istoriju neka stane u red, brojeve deli stranački politbiro!“

Stvarno, toliko je „godišnjica“ da svaki dan izgleda kao parastos, u najboljem slučaju vremenska prognoza zvuči poput pesme Sime Pandurovića. Pune ruke komemorativnog posla. Uostalom, ko je još čuo da na birou rada dreždi neko svešteno lice; čak je i  Bolnica odavno otvorila priručnu crkvicu.

Pa ipak, i takav – kakav jeste, svet se kotrlja. Eros uporno drži tercu Tanatosu. Zašto onda ne bismo „prigodno“ obeležavali i štogod iz života nas običnih smrtnika. Eto… prošlo je više od trideset leta otkako je američki erotski klasik (tako je reklamiran) „Šampanjac za doručak“ prikazan u bioskopu „Partizan“ u ponoćnom terminu. Nije se epoha zatresla te večeri, ali može biti da se u nekim životopisima taj događaj knjiži pod rubrikom – dobro uzdrmano seksualno samopouzdanje.

A bilo je to pre nego što je na opskurnim TV stanicama uoči termina za „filmove za odrasle“ Dragoš Kalajić besedio u svojstvu predsednika odbora za doček Apokalipse, ranije i od pojave pionirskog pobijanja kočića Gaga Kovača na videotekarskom divljem zapadu podno Zabučja. Fleke na bioskopsku platnu tek su počele da metastaziraju, tetkice sa baterijskom lampom proganjale su pušače iz partera, a Budina kokta još uvek je imala ukus osvežavajuće karamele.

Sa kumom Gerzom stalno se prepirem oko toga da li je raspad SFRJ počeo donošenjem Ustava iz 1974. ili promenom teksta upozorenja na plakatima erotskih filmova u redovnoj bioskopskoj distribuciji, kada se sa decidne „Zabranjeno za mlađe ispod 18 godina“ prešlo na diskretno pokroviteljsku poruku „Ne preporučuje se mlađima od 15 godina“, zbog čega je Bastilja čednosti pala kao kula od karata! 

Kum tvrdi da se između ZABRANJENO  i NE PREPORUČUJE SE smeštena duga revolucionarna borba nas bubuljičavih poklonika dramskog dela  Silvije Kristl.

Onda  ja njemu udarim forhend: „Ali, kume, mene je komšija Slobo „Bokser“ redovno uvodio na projekcije „Kaligule“, kao mlađeg brata, mnogo pre „Emanuele“!“

Kum uzvrati bekhend: „Kad sam ja sa Pidžom i Madžom gledao „Carstvo čula“  i „Nestašne kaluđerice“ ti si  još vukao kantice s Terazija!“

Nadgornjavanju nema kraja, a i kumovska se ne poriče.

Bilo kako bilo, postoji manje-više i neka vrsta generacijske predistorije slučaja „Šampanjac“.  Naime, pre nego što smo se podelili na kauboje i Indijance, pa na partizane i Nemce (dobro, oni čiji roditelji gravitiraju ka Šljivovici i na Pećančeve i Dražine), najzad i na Stonse i Bitlse, generacijski ispisnici iz moje ulice posvađali su se na one koji znaju da se ljube „filmski“ i one koji to rade „odistinski“. „Filmski“ su se uglavnom ljubile  revnosne članice pionirske organizacije, čast izuzecima, a „odistinski“, ako se ne varam, daleke rođake Haklberi Fina, jer samovolja rađa avanturu, a avantura tankoćutni osmeh lako pretvori u usne boje meda. U svakom slučaju, po pitanju ljubavnih jada bili smo manje zatucani od, na primer, generacije Rada Verga, jer mi smo bar nedeljom gledali Sandokana i njegovu duboko dekoltiranu Marijanu, dok su oni  morali da šipče preko Mendinog brda da bi u sevojničkom bioskopu gledali kako komsomolka otkopčava drugo dugme na rubaški. Pa dobro, je li ono Montenj rekao da ima stvari koje se kriju da bi se bolje pokazale? Čini mi se da jeste, ili je to misao Lala Milosavljevića dok snatri na Đavoljoj steni.

Težak je put od figuracije do apstrakcije, zna katkad akademski da prozbori u Gradskoj kafani Vlade Terza. Međutim, bar kad je o seksualnom vaspitanju reč, stvari se odvijaju mnogo teže u obrnutom smeru. Znali smo da posle poljupca sledi nešto konkretnije, neko voće, ne previše kandirano, ali daleko je bio dan kada će zaigrati prvi pornić u Užicu – „Šampanjac za doručak“. Danas se više i ne sećam sadržaja tog filma. Kum kaže da je reč o nekoj vrsti trilera u kome je iznevereno staro dramaturško pravilo, ono da pištolj koji se pojavi na početku filma opali na kraju. Pištolj iz inkrimisanog filma pucao je sve vreme. To su već elementi naučne fantastike, ali ja ne priznajem žanrovske podele.

Plakat inače nije mnogo obećavao, osim razuzdanosti koja će se širiti osamdesetih godina kao uvod u kraj države u kojoj se htelo da čak i u bioskopu žamurimo na jedno oko, pa da pod firmom erotike gledamo pornografiju. Pokazalo se da je pornografija, pre svega, dosadna. A iz Mire svakakva jada vire.

Da priča bude kompletna, podsetiću na storiju iz sjajne knjige  uspomena Dejana  Malenkovića „Užički amarkord“. Nije prvi porno film u Užicu javno prikazan početkom osamdesetih godina prošloga veka, nego mnogo ranije, početkom istog stoleća, kada su braća Grbići počeli da prikazuju čari izuma braće Limijer… U gradu se obreo trgovački putnik iz Novog Sada, prodavac toaletnih sapuna „Albus“, koje je nosio u jednom koferu. Sadržina drugog kofera  novosadskog emisara ostala je nepoznanica sve dok neko nije proneo glas da se tu kriju čari dotle nikad viđene golotinje.

Zahvaljujući muškoj solidarnosti, francuski erotski klasik „Smrtni grehovi lepe Ane“ trebalo je da bude prikazan u avliji Jelića kuće, tik do hotela „Zlatibor“. Razapeto je belo platno, električna žica sprovedena do malog agregatora u dvorištu hotela. Karta je koštala deset dinara u srebru, ali odabranoj publici, na čelu sa g. načelnikom, želja za avanturom bejaše veća od tvrdičluka.

Kad je premijera u polutajnosti trebalo konačno da počne, električni agregat iz dvorišta „Zlatibora“ je otkazao, a i kino-aparatura  nije bila ispravna. Nesrećni „Albusov“ zastupnik je čas jurio u hotelsku avliju, a čas popravljao aparaturu.  Posle jednog sata, nestrpljenje je dostiglo kulminaciju: ispred belog platna odjednom se sa fenjerom pojavio poznati užički šeret, arhivar Okružnog suda Milan Milekić. On je obavestio publiku da kad su već svi došli zbog golotinje rešio da im to i pokaže. Svukao je pantalone i gaće pa je svoju debelu stražnjicu okrenuo gledaocima, doviknuvši im: „Majku vam vašu, kad hoćete golotinju, eto vam pa se siti nagledajate!!

Publiku je zahvatio pravi delirijum smeha, da su se gotovo svi Užičani prenuli iz sna, čudeći se gde se to i zbog čega, u to doba noći, smeje toliki narod.

Podeli

Related posts