Sećanje na profesora Baltazara


Nije da nisu čudni putevi Gospodnji, ali ne vode baš često kroz seosku piljarnicu gde sam ne tako davno, na putu ka Jelovoj gori, dok se jesenje popodne presvlačilo u sumrak, nabasao na jeftine filmske diskove. Celih 149 dinara po komadu! Nešto manje od dva litra nikišćkog piva, takozvanog „kremanskog malog“. Našlo se tu štošta od celuloidnog blaga zakopanog u memoriji, od Čaplinove „Ulice siromaha“ iz 1917. godine, „Čudotvornog mača“,Vojislava Nanovića (ekranizacije „Baš Čelika“ iz 1950, u kojoj se prvi put na filmu pojavljuje Paja Vuisić), zatim Džek Nikolson u horor klasiku „Teror“ kralja B produkcije Rodžera Kormana, preko Godarovog „Ludog Pjeroa“ sa Belmondom i Anom Karinom u njegovom naručju, do, recimo, kultnog naslova „Noć na zemlji“, omnibusa Džima Džarmuša o besanoj noći petorice taksista u pet različitih svetskih gradova. Ako ne računamo nekoliko bajatih domaćih komedija, izgleda da je slučaj ovog puta bio vrstan antologičar.
Međutim, moju pažnju najviše je privukao DVD sa pet crtanih filmova o mudrolijama profesora Baltazara, junaka iz detinjstva nekoliko jugoslovenskih (bogme i evropskih, od Skandinavije do Španije) generacija, pa i moje, dakako. Iste večeri odgledao sam sve epizode, što je za posledicu imalo to da se u meni probudila misao o arhetipu spasioca, da ne kažem oca, i to, treba li podsećati, u doba kada se svaka politička pošušnjara izdaje za očinski brižnog putovođu u evropske atare.
Ko je u stvari vremešni i živahni profesor-naučnik sa polucilindrom i jarećom bradicom, koji uz pomoć svoje laboratorije stanovnike idiličnog Baltazar-grada vadi iz naizgled sitnih nevolja?

Jugonostalgija je podmukla bolest, širi se u bezbroj manično-paranoičnih predstava. Tako me komšija sa kojim sam narednog jutra ispijao prvu jutarnju kafu kraj planinske kuće s pogledom na sokoljanske dubodoline, na moje ponovno „otkriće“ Baltazara zaštitnički tešio konstatacijom da sam vazda bio politički analfabeta, te da stoga i ne primećujem da je profesor Baltazar u stvari Josip Broz Tito, jedini čovek koji je u vreme pojave Baltazara po znanju i superiornom angažmanu mogao da mu parira posle smene Rankovića.
Gde Leku iskopa!?
Kakve veze ima terzija i policajac sa penzionisanim naučnim radnikom iz crtanog filma?
Daleko nas je rasprava odvela. Zaključio sam je posle komšijine tvrdnje da opozicija reketira sve pečenjare na Ibarskoj magistrali!?
A reč je o izdanku nekoliko vrsnih autora slavne Zagrebačke škole crtanog filma koji su se pojavili posle generacije Dušana Vukotića (dobitnik Oskara za crtani film „Surogat“) i Vatroslava Mimice. Oni su od druge polovine šezdesetih godina potpisali nekoliko naslova od kojih je šezdesetak epizoda o profesoru Baltazaru, u trajanju od pet do 10 minuta, snimljenih od 1967. do 1971. godine, predstavljalo vrhunac ondašnje produkcije Zagreb filma.
Komšija sa upitao otkud baš da život profesora Baltazara pada u vreme uspona i pada Savke Dabčević Kučar, Mika Tripala i Franje Tuđmana, perjanica MASPOK-a iliti Hrvatskog proljeća, ali ja sam onda replicirao zavereničkom tezom da po toj logici nije slučajno ni što je tih godina Korni grupa pevala u Zagrebu „Trla baba lan“ i „Žena je luka a čovek brod“; čista politička podmetačina kad se pogleda iz ugla sudbine YU Atlantide… Ali manimo se ovih slavskih metafizičkih tema. Uostalom, ako sam ja politički, komšija je kompjuterski analfabeta pa nije mogao da pročita da je uoči Domovinskog rata profesor Baltazar nestao sa ekrana. Rolne filma završile su u podrumima Zagreb filma da bi tek 2007. godine bile digitalizirane u Rimu. Komšija bi onda pitao otkad se to Vatikan bavi crtaćima… Nećemo dalje, ispade da mi Jelovogorci u zimnicu ubacujemo pejotl umesto borovnica.
Elem, otac genijalnog profesora Baltazara je Zlatko Grgić. Uz njegovo ime na odjavnoj špici nalaze se i Zlatko Bourek, Boris Kolar, Ante Zaninović i autor nezaboravne melodije Tomica Simović. Danas je teško zamisliti da je radnim danom dnevna doza crtanog filma bila ograničena na pet minuta uoči udarnog TV Dnevnika u pola osam uveče. Posle bajkovitih dogodovština stanovnika Baltazar-grada čisti mazohizam bilo je slušati izveštaje o prinosu kukuruza u Sremu i paradiranju cara Afrike i Azije Hajla Selasije…
Za razliku od Diznijeve produkcije, u kojoj je, iako savršeno stilizovana, agresija ipak često predstavljala dramaturški zamajac, u epizodama o Baltazaru, prožetim blagim humorom i razumevanjem za brige njegovih junaka, nije bilo ni traga od gole borbe za opstanak, pobedničkog cinizma i gubitničke zlobe.
Istini na volju, Baltazar-grad izgleda pomalo miteleuropski, kao da je izašao iz romana Itala Zveva, Muzila ili Broha. Pomalo je i purgerski dekorisan. Žive tu, naravno, i oni šutljivci za koje će Krleža jednom reći: „To su ljudi od magle. To su ljudi od slame. Nema u njima ničega: šaka dvije pilovine. To nisu ljudi. To su fantomi. Ti fantomi glume šutljivce. Ti fantomi ponajčešće i nemaju što da kažu.“
Promiču, dakle, i takvi ulicama Baltazar-grada, ali tek kao dekor priče sa srećnim krajem. Negde sam pročitao da su Grgić i društvo želeli da taj grad ima izgled kultivisane urbane sredine sa atributima proleterski živog i dinamičnog mesta kakva je Rijeka.
Junaci ovog crtanog filma su krojač haljina za lutke, noćni čuvar u fabrici makarona, električar, penzionisani admiral, pekar, časovničar, kolporter, kapetan duge plovidbe, beskućnik, dame iz društevnih klubova, gangsterske družine… I svi žive u skladu društvene podele uloga koja nijednog trenutka ne izgleda nametnuta od više političke ili ekonomske sile. Kad u takvom gradu odjednom stanu svi satovi, kad stane saobraćaj, kad nestane vetra pa se zastave ne vijore, ili kad umesto kiše padaju šeširi onda na scenu stupa profesor Baltazar čiji naučni genije nema potrebu da se reklamira i paradira, niti da se trti i zasenjuje beživotnu televizijsku konzumersku masu znanjem. Daleko od toga. Zato nam je Baltazar koji se bavi životom onakvim kakav jeste, a ne jalovom imitacijom i projekcijom života kakav bi trebalo da bude, potrebniji nego ikad. U gradu profesora Baltazara najveći je problem kako popraviti jajomat ili napraviti dovoljno čvrste naramenice da ne spadaju pantalone. Nije to malo ni za zemlju u kojoj se diplome i ljudi kupuju ispod političkog žita.
„Nepravedan je svet u kome se čovek kažnjava kada želi ostvariti svoje bezazleno sitno zadovoljstvo“, kaže na jednom mestu profesor Baltazar. Koliko nam je prava na male životne radosti danas ostalo? Onoliko koliko smo u stanju da ih zaštitimo – malo, ili nimalo. Pa ipak, nada uvek postoji, arhetip spasioca nikad ne spava, makar i u crtanom filmu, ili dok mi komšija ne nacrta šta je pisac hteo da kaže.

Podeli

Related posts