Shone je razumeo svet

U godini u kojoj se obeležava pet vekova od smrti Leonarda Davinčija, napustio nas je, slobodno to mogu reći, još jedan renesansni duh – naš Šone.

Iako je radove ovog umetnika, ali pre svega i naučnika, više puta analizirao online, Nebojša je sa tinejdžerskim ushićenjem čekao izlazak štampane verzije Leonardove čuvene biografije. Da se to desilo nekoliko meseci ranije, a čekao je više od godinu dana, u Leonardovim umetničkim i naučnim radovima bi uživao danima, i danas bi mu knjiga stajala pored kreveta, siguran sam – baš kao što je uživao u silnim knjigama koje je za sve pare dobijene nakon prodaje Multisoftovih diskova kupovao zadnjeg dana svakog sajma knjiga u Beogradu (a bili smo zajedno na sajmu 16 godina).

Posvećen nauci, naš veliki prijatelj razuma je u mitovima i legendama uživao samo ako su u formi stripa ili filma. Bio je informisan o svemu i svačemu, ali ne preko Facebooka. Na Twitteru je pratio samo duhovite intelektualce, a prezirao je tračeve i neznanje. Gledao je puno filmova i serija, ali su mu uvek bili bliži Monti Pajtonovci, nego na primer drame. Voleo je i pratio muziku, a znao je da nas zasmejava i rečima sa estrade koju je, nećete verovati, isključivo pratio zbog njenog fenomenološkog izučavanja. Bio je veliki ljubitelj i svih vrsta sportova i igara.

Prosto se čovek pita kako je postizao sve to. Možda i zato što je mogao da zaspi ili ustane bukvalno u sekundi. I to bez obzira da li je popio jednu ili što je verovatnije desetak kafa. Njemu je sve to bilo nekako lako.

Do pre nekoliko meseci, znao je da od šest sati ujutru po sat vremena prvo svira gitaru, a zatim uči nemački. Mogao je da programira 48 sati bez prestanka. Ali i da umesto toga izabere društvo u Kostinoj kafani ili pak višesatno gledanje predavanja iz fizike sa američkog univerziteta MIT, svejedno.

U svemu je uživao, ali ničemu nije robovao. Osim da ispuni svako obećanje. Naročito ono da se sa poslovnih putovanja uvek u obećano vreme vrati svojoj Dragani.

Zato ova duša od čoveka nije mogao da ima samo jednog najboljeg druga. Mislim da ih je imao po tematski celinama, po interesovanjima.

Sa mnom (ortakom iz Multisofta) je pre pola veka delio klupe (isti razred u osnovnoj i srednjoj), a u zadnjih četvrt veka je, između ostalog, delio i strast za nauku i tehnologiju. I puno godina unazad, mi bi od jutra do mraka, svakodnevno (osim ako trenutno nismo u našoj zajedničkoj direktorskoj kancelariji), razmenjivali linkove sa novim idejama, novim naučnim dostignućima, programskim jezicima ili računarima.

I uprkos naivnom sanjarenju, ipak smo u svom naumu uspeli da budemo najbolji proizvođač obrazovnog softvera u regionu, pa čak i dobijemo nekoliko međunarodnih priznanja.

I iako se samo u Srbiji može desiti da nakon više od 20 godina i duplo više nagrada (od izbora za najbolji disk na Sajmu knjige, pa izboru za najbolji obrazovni program u Jugoslaviji svih vremena, pa izboru u 100 najperspektivnijih MSP u Evropi u oblasti multimedijalnog izdavaštva – to kaže Evropska komisija, pa više nominacija za srpskog informatičkog oskara – JISA, pa predstavljanja naše zemlje na Prvom svetskom samitu informatičkog društva – UN, pa nagradi za najbolji obrazovni alat na najvećem obrazovnom sajmu u Evropi – Didacta @ Hanover, pa tako dalje i tako dalje), nijedna škola ne primenjuje nijedan od preko 100 originalnih Multisoftovih programa, pri čemu Multisoft već deceniju pritisnut dužničkom krizom visi nad ponorom bankrota, siguran sam da bi Nebojša opet izabrao isti put.

I opet bi izabrao da se sa svojim Multisoftom, pored informatičke pismenosti, bori i za nauku (kao na hepeningu i žurci u Be-Bopu – „Multisoft ubija Milenijumsku bubu“), demokratiju (jedina firma u Srbiji koja je svakih 15 munuta imala radio reklamu protiv Miloševića) i zdravlje (na Sajam knjige doterali kombi pun jabuka i delili posetiocima).

Neizmerno je uživao u kombinovanju različitih interesovanja kojima smo bombardovali naše kreativne proizvode (kreativnost naših proizvoda verovatno ne vide ili ne žele da vide korumpirani budaci, a oni su većina).

A s obzirom da je bio i nepopravljivi idealista i optimista, naš kosmopolita je uživao i u uspesima i zadovoljstvima ne samo svojih bližnjih, već se smem usuditi da kažem, i čitavog čovečanstva (mislićete da lažem ako kažem da je do poslednjeg trenutka sa uzbuđenjem komentarisao svakodnevne naučne uspehe)

Zbog svega navedenog sam siguran da njegov osmeh i zarazni optimizam nikada neće izbledeti.

P.S. Da završim statistički, onako kako bi i Nebojša voleo – Da se razumemo, većina od slučajno izabranih 1.000 ljudi u našem okruženju uopšte ne čita knjige i novine (pisanu štampu čita isključivo kod frizera), a sva događanja prati isključivo preko Fejsa (ranije su prepričavali kafanske i kafićke tračeve, što je u suštini isto). Na većinu njih je više uticala priča iz Knjige o Milutinu (čulo ili pročitalo, u svakom slučaju “upilo” 800 ljudi), a manje bilo koja Andrićeva priča (njih 200), bliži im je Nikolaj (900) ili astrologija (950) od Leonarda, Njutna, Darvina, Ajnštajna (100), Hokinga (50) ili Dokinsa (10). Moje je mišljenje da oni koji ne čitaju (900) uopšte ništa i ne znaju (Nebojša je hteo da pravi i deli značke sa budakom), dok od onih koji čitaju (100) ima tek 10 puta manje onih koji znaju (10) jer samo oni najčešće čitaju dokazive tekstove. Na kraju, od tih 10 koji čitaju dokazive tekstove, maksimalnu tj. funkcionalnu pismenost (čitanje sa razumevanjem) ima samo 1 (jedan).

Taj JEDAN OD HILJADU JE BIO NEBOJŠA. ON JE RAZUMEO SVET!

Podeli

Related posts