ŠKOLOVANE BUDALE

Imao sam tu sreću (ili nesreću, kako se uzme) da odrastem u porodici akademskih građana. Celo odrastanje sam pripreman da i sam, jednog dana, postanem akademac. Srećom (ili nesrećom, kako se uzme ), moji roditelji su verovali u kombinaciju umnog i fizičkog rada, tako da smo braća i ja vikende i raspuste provodili u Staparima kod babe i dede.

Deda je, naravno, više nego efikasno koristio rastuću fizičku snagu unuka, tako da smo bili od onih malobrojnih koji jedva čekaju početak nove školske godine. Jedna od dedinih mantri, koja nas je u to vreme veoma nervirala, bila je: „Dijete, zapamti – nema veće budale od školovane budale!“. Ta jeretička misao mi je bila potpuno nejasna. Čuj – školovan čovek, a budala? Zašto onda učiti školu, pobogu? Kad god sam ga pitao da mi objasni kako je to moguće, zagonetno bi odgovorio: „Naučiće te život, živ bio pa naučio“. Dodatnu konfuziju i nezadovoljstvo je unosila tatina upornost na seoskim aktivnostima, koje su nas brutalno udaljavale od društva iz ulice i sporta koji smo obožavali. Na naše negodovanje, lukavo protkano navodnim nedostatkom vremena za učenje, matori je imao spreman odgovor: „Pa ja Vas zato i šaljem u selo – da naučite da radite. Znam mnogo ljudi koji su neradom upropastili svoju inteligenciju. To su Vam, deco, inteligentne budale“.

Leptejebo, opet budale! Osim školovanih, postoje i inteligentne budale? Zar biti inteligentan nije nešto najvrednije što dobiješ rođenjem? Zar biti inteligentan (i školovan) nije isto što i biti pametan? I danas čujem ćaleta: „Ne. Ako je pamet kuća, inteligencija je samo temelj. Zidovi su znanje, etaže vrednoća, a krov je spremnost na promene. Mnogo manja nesreća je biti glup od biti lenj. Biti inteligentan a ne postati pametan je najveća čovekova tragedija. Zapamtite to!“. Naravno, zevali smo u matorog kao telad, jedva čekajući da završi predavanje – nama, klincima na pragu puberteta, ionako je bila nedohvatna ta vrsta filozofije, tako da smo sa istim nedostatkom strpljenja i entuzijazma slušali lekcije i seljaka iz Stapara i doktora tehničkih nauka sa Rosulja.

Ako se pitate o čemu ovaj očito dokoni čovek trabunja, preći ću na stvar – ovaj mali traktat je iziritiran aktuelnim dešavanjima na Beogradskom univerzitetu, skraćeno BU. Stara, deja vu priča: studentarija nešto ’oće, a sede glave profesorske se prave gluve (da ne kažem lude). Slično je od pamtiveka, ma gde da su studenti protestvovali – Vašington, Pariz, Kinšasa ili Beograd. Uz dužno poštovanje malobrojnim izuzecima, kasta predavača je uvek minuciozno kutila pod skutima establišmenta, vodeći računa da ni slučajno ne ogrebe ruku koja je hrani.

Zaista, odakle nam toliko uverenje da su ti ljudi išta posebno? Zašto ih apriori doživljavamo kao ultimativne stručnjake i, jel’te, moralne vertikale društva? Ogromna većina svesnih ljudi zna razvojni put prosečnog univerzitetskog profesora: odličan đak, odličan student, asistent pripravnik, asistent, docent, vanredni i, konačno, redovni profesor nekog fakulteta. Ceo radni vek na fakultetu, bez dodira sa fabrikom, tržištem, radnicima, besparicom – bez direktnog kontakta sa realnim, surovim svetom u kome najčešće ne važe njihove teorije. Da ne bude zabune, neki od njih su istinski briljantni ljudi, sa dostojanstvom, integritetom i iznad svega, stručnošću.

Na žalost, 95% takvih je odavno po vrhunskim svetskim univerzitetima, bolnicama, kompanijama ili institutima. Ne moram da napomenem da ih je ovdašnji establišment prosečnih, pohlepnih i ambicioznih svojski pogurao napolje. Ko god da je studirao, setiće se nekog od kolega koji je ostao na faksu kao asistent i krenuo tim začaranim putem ljudske i stručne hibernacije. Pitanje: da li su to, bar u nekom značajnom procentu, bili oni najbolji – oni frikovi sa istinskim, fundamentalnim znanjem, oni genijalci sa svežim i smelim idejama, oni generacijski lideri uvek spremni da svoje znanje podele i da pomognu drugima, manje srećnima i manje radišnima? Ili su to, ipak, uglavnom bile one male šlihtare i nadobudni snobovi, ambiciozni repetitori bez sopstvenih ideja, hvalisavi prosekaši bez fundamenta, isfolirano-neurotični i uvek isprepadani?

Blagodareći godinama, poznajem sasvim dovoljno i jednih i drugih. Na žalost, ovih drugih je mnogo više. To je akademska elita od koje naivno očekujemo da zagrmi protiv nestručnosti i nepravde. Ušuškani u samozadovoljnosti i pažnji svojih balavih klonova, ostavljeni da u miru kreiraju svoje cenovnike ubeđeni da je to, bezbeli, tržište, odlično plaćeni i po jajcima titrani sve dok miluju ruku vlastodržaca. Uočljivo je mali broj profesora univerziteta u aktivnom političkom životu. Na žalost, sve je manji broj i studenata koji pokazuju bilo kakav interes za situaciju i finansije onih koji ih izdržavaju na studijama.

Deo njih su bahata derišta novokomponovane elite, deo su vredna deca sa pogledom fiksiranim preko granice, a deo se ugleda na svoje profesore i roditelje sa mišlju – jbt, ako ovi ne preduzimaju ništa, onda i mene boli ona stvar. Ove malobrojne, koji imaju ambiciju da preduzmu nešto, promptno dezorganizuju, podele ili zaplaše. Prvi u tom ešalonu establišmenta su, pogađate, baš njihovi profesori. Uvek se setim studentskih nemira ’92, u kojima sam aktivno učestvovao i bio član nekakvog odbora. Znajte, čim se, u bilo kakvoj aktivnosti, formira neki odbor – ode mast u propast! Odmah znajte da su oni koji nikad ne spavaju umešali svoje prste. Gledao sam kako mala usplahirena štreberka, dovedena na čelo tog odbora kao trojanski konj, evoluira u kapricioznog diktatora sa ful ekipom – od laskavih poltrona, makijavelističkih savetnika do poniznih robova. Opozicija je, dabome, brutalno izopštena iz priče, a nakon 15-ak dana činjenja ničega, demonstracije su se ugasile same od sebe. Ne mogu a da zlurado ne primetim da je ta pišulja danas ugledni vanredni profesor. Ne verujte ljudima iz establišmenta. Posledično, ne verujte ni meni, jer sam de facto jedan od njih, radeći tu gde radim. Neću pisati panegirike u svoju odbranu, samo ću možda neskromno poželeti da nisam postao školovana budala. Zalažem se za reviziju svih državnih radnih mesta i raspisivanje konkursa za svako od njih. Ako to znači da ću ostati bez posla, neka bude. Tad će na scenu stupiti onaj prvi deo moje priče, onaj koji su mi deda i otac utkali u DNK. A dopuštam i da mi neko kaže: „Buraz, ti možda nisi školovana budala, ali si svakako budala.“

Podeli

Related posts