Sveti Sava od Skandala

Skandalizovanje jednog dela javnosti dodelom Ordena Svetog Save prvog reda Aleksandru Vučiću je jedno malo remek-delo naprednjačkog političkog inženjeringa. Nije skandalazno samo po sebi to što je Vučiću dodeljen orden. Isti orden, istog ranga, dodeljen je i Draganu Markoviću Palmi, a isto odlikovanje SPC primio je i Aleksandar Vulin u ime Kancelarije za KiM. Ima onaj Veberov zakon u psihologiji koji kaže da bi stimulacija bila primetna, ona mora biti srazmerna postojećem intenzitetu. Lako ćemo primetiti razliku u osvetljenosti sobe u kojoj gori samo jedna sijalica ako upalimo još jednu; ali nikakvu razliku nećemo uočiti ако upalimo jednu sijalicu u sobi u kojoj gori 100 sijalica. Drugim rečima, skandal bi trebalo da bude veći kada patrijarh najviše odlikovanje SPC dodeljuje marginalcu Palmi ili bivšem julovcu Vulinu nego Aleksandru Vučiću koji je po funkcji mnogo značajniji od njih. Nije skandal ni u tome što je Vučić dobio Orden Svetog Save iako je bio predsednik Vlade koja je Osnovnoj školi „Rastko Nemanjić Sava“ u Novom Pazaru promenila ime u OŠ „Kalifa bin Zajed al Nahjan“. Nešto drugo je u pitanju što prevazilazi dnevne okvire i vesti od tri dana.

Česlav Miloš je u disidentskom klasiku „Zarobljeni um“ dobro opisao mehanizam po kome su države istočnog bloka u srednjoj i istočnoj Evropi izlazile na kraj s crkvom. Trebalo je težiti razbijanju crkve na dve frakcije: jedan deo klera treba iskompromitovati kao reakcionare, što pri stvarnim reakcionarnim raspoloženjima mnogih sveštenika nije naročito teško. Drugi deo treba moćno vezati s državom, tako da crkva bude koristan instrument u ruci države, slično kao crkva u Rusiji. Jedna od posledica je da potpuno potčinjeni sveštenici, koji u nekim slučajevima postaju i saradnici policije, gube autoritet u očima vernika. Potpuno isti recept su primenile strukture države pod vlašću Srpske napredne stranke i SPC je veliki jubilej povodom osam vekova autokefalnosti dočekala izrazito podeljena.

Ali vernici su ljudi koji su simbolička i ritualna bića, a crkva je kroz dvomilenijumsko iskustvo vrlo dobro shvatila da je vera više pitanje kolektivne sugestije nego individualnog uverenja. Jedna od specifičnosti čoveka u odnosu na druga živa bića sastoji se u čoveku svojstvenom simboličkom izražavanju. Orden Svetog Save prvog stepena dodeljen predsedniku republike, koji po Ustavu izražava državno jedinstvo, na ceremoniji povodom grandioznih osam vekova samostalnosti SPC ima snažan simbolički značaj koji prevazilazi sve prethodne laureate. Takvim sugestivnim i simboličkim gestovima mase, čije umove i dalje pokreću slepe nade i egzistencijalni strahovi, njihove starešine, i verske i političke, lako će uveriti da treba da usmere privrženost vladajućim nomenklaturama. Aleksandar Vučić je ovim činom promovisan u glavnu temu velikog jubileja i bacio je u zasenak i crkvu i Svetog Savu. Za njega je ovo zero sum game iz koje nosi ceo plen.

Kada na sve to dodamo da Srpska napredna stranka vrlo dosledno, ozbiljno i sistematski sprovodi svoju verziju catch all kulturne politike u kojoj se forsiranom urbanizacijom grade zastakljeni kvartovi za bogate, rekonstruišu najznačajniji trgovi, autoputevi dobijaju imena po važnim istorijskim ličnostima, podižu se veliki spomenici od Stefana Nemanje na Savskom trgu do Velike Srbije u Užicu, pisci poput Pekića i Kiša posthumno dobijaju zakasnela priznanja, onda vidimo da imamo posla sa političkom silom koja se ugrađuje u svaki segment kulturnog i istorijskog nasleđa. Dodela ordena i uloga zvezde večeri na proslavi osam vekova od sticanja crkvene autokefalije je samo jedna epizoda tog hegemonističkog procesa. Ciljne društvene klase vlasti se sastoje i od jedinki koje sumnjaju u službeni narativ, ali disciplinovano izgovaraju propisane rečenice, pevaju propisane pesme i ponavljaju propisana imena. Postupajući tako, stvaraju kolektivnu atmosferu kojoj i sami podležu.

Biće teško, vraški teško…

Podeli

Related posts