Tačno vreme

Ima u „Mislima“ Momčila Nastasijevića (nedavno objavljeno novo izdanje u biblioteci Alef, koju je osnovao i uređuje Branko Kukić) jedan zapis o društvenim nesuglasicama koje život znače. On naime tvrdi da je sva tragedija društva u tome što u njemu postoje četiri vrste satova: „jedni idu tačno, njih je najmanje, drugi idu napred, njih je više; treći izostaju, njih je najviše; a četvrti ne rade, niti misle ikad proraditi, njih je silesija“.
Zbog toga što se svako uporno pridržava svog računanja vremena, prvi se gube u množini ostalih, pa se, kaže Nastasijević, nikad neće ni čuti ni uvažiti. Kad je trećima veče, drugima je zora – i eto belaja. Kod četvrtih vlada ili večiti dan ili večita noć, pa se vazda žale da ne mogu mirno da spavaju od drugih i trećih.

Nema razloga da predočeno stanje stvari ne razumemo kao „tragediju društva“, ali je još veća tragedija kad nas treći ubeđuju da su drugi, pa nam mrkli mrak prodaju kao jutarnju rosu, dok četvrti traže rosu u podne. Prve, razume se, niko ništa i ne pita. Vreme je novac, a ovde tačno vreme ne znači i “pravo” vreme za novčane i druge dobitne kombinacije.
Za mene inače kažu da sam od drugog evoluirao u četvrtog, pa me prvi smatraju za trećeg, a drugi množe sa pozitivnom nulom.

Podeli

Related posts