TAJNA ISTORIJA TITOVOG UŽICA – Zmajevi protiv Lobotomije (2)

O istočnonemačkom vesternu & češkim gitarama

Mali i veliki horovi stizali su sa svih strana. Dečiji, predškolski, školski i rekreativni horovi u kojima bake i poneki deka sa zadovoljstvom troše sate dokolice, spajali su se sa onim važnim, super-super važnim, ozbiljnim horovima pod nekom eminentnom dirigentskom palicom…

Vatre užičke republike, osamdeset i neka

Kad bi ovako okupljeni veliki hor od bar trista grla pustio glas, to jest, glasić na našem Trgu partizana – bio je to znak da su krenule pripreme za manifestaciju pod imenom “Vatre užičke republike”, kojom je upravljao legendarni Beli Bosiljčić, taj kauboj, brz, okretan, opasan i naoružan megafonom. Bar tri-četiri puta sam pevao u takvim megalomanaskim horovima. Na repertoaru je bar polovina pesama svaki put bila ista. One revolucionarne, koje sam svrstavao u imaginarnu ladicu označenu imenom “smest, čest, pest”, e, te su bile obavezne. Pitao sam se tih dana: pa zar mora baš ovako, zar nema lepših pesama… Ali, bez tih revolucionarnih titana nadljudske snage se naprosto nije moglo. Takve hiperbole je moja baba jednostavno i veoma precizno označavala, izgovarajući fantastičnu složenicu – budibogsnami! I uvek bih se nakon toga nasmejao, zato što je slatko i tačno zvučala. Znala je baba. A znali su tu na scenu da izađu i Živan Saramandić i Hanka Paldum, zajedno sa lokalnim pojcima, recitatorima i talentima od svake fele, da pomire ukuse plebsa, da bi se na kraju preko Trga razvuklo kozaračko kolo.

Beli Bosiljčić, junak istočnonemačkih vesterna. Desno, njegov najbolji drug – Vinetu.

Nisam se hvatao u kolo, ali sam uživao svaki put u svečanostima ove vrste. Brole, čuveni nastavnik muzičkog je govorio da je hor važniji od škole, a ja sam sa uživanjem izostajao sa časova. “Vatre užičke republike” su bile važnije od života. Populistički, večno za nas.

Davnih godina na jednoj takvoj manifestaciji su nastupili i lokalni rok heroji tog vremena – bend “Kilo i po”, što je bio znak da je rok muzika postala bitna, a društvo, kao postalo otvoreno. Kao kakao. Mogu misliti koliko se distoržn na Les Polu voleo u Srbiji – na nivou statističke greške. Znam, bilo je koncerata sa hiljadama i hiljadama nadahnutih, sa svim onim “česmama i hajducima”, ali da se ne lažemo: jedno je voleti nešto, baš odistinski, a drugo identifikovati se sa nekom pojavom i biti samo deo nekog trenda, talasa, ili personifikacija neke mode. Ne kaže se zalud da je svaka moda, uz neminovnu prolaznost, pomalo i glupava. Josip Broz Tito je, recimo, jednom prilikom rekao da je taj rok obična galama. Posle su splitski Đavoli napravili pesmu Rok-galama, a užički đavolčići istoimenu radio-emisiju.

Kako god, odvrnute električne gitare su nam u jednom trenutku zasenile sve orkestre, pevače, timpane, triangle i sva cevasta zvona ovog sveta… I razmišljali smo samo kako da sebe jednog dana vidimo u toj ulozi. Električna gitara, buka i publika. Pa šta još ulazi u tu ravan, osim svetskog prvenstva u fudbalu i sličica “Figurine Panini (Modena)”, koje, osim što su fantastično izgledale, dobro su i mirisale.

A te gitare su se mojoj generaciji desile nekoliko godina kasnije, valjda zato što smo ih dovoljno želeli. Motali smo se još neko vreme po školskim horovima, i tačku stavili nakon objavljivanja ploče užičkog dečjeg hora “Iskrice”, gde su mnogi od nas imali svoje uloge – bilo da smo pevali, ili svirali u orkestru. Nekako posle promocije te ploče, osetio sam se prestarim za tako nešto i završio sa horskim nastupima. To se negde vremenski poklopilo sa šipčenjem do Kadinjače, koje je valjda zamišljano kao inicijacija socijalističkog omladinca. U praktičnom smislu, trebalo bi da smo bili spremni za plato ispod spomenika na Trgu, tamo gde danas postavljaju klizalište. Tačnije, za ćoškić pored „minsko-polje“ staze u kišnim danima, koja vodi do robne kuće Progres. Pomerali smo se i do Kec bara, a ubrzo i do Kafea M.

U to vreme, već je počeo da nas zanima čist rokenrol. Uz klasike, nekoliko zanimljivih svetskih i domaćih scena, tada je grunuo i sarajevski New Primitivs i to nas je dobro dirnulo. Sjajni prvi album Zabranjenog pušenja i sve što je radio Elvis J. sa njegovim Meteorima. Ah, te gitare, Strat i Les Pol, lebdele su u našim mislima svakodnevno.

Češka škola graditeljstva zvuka

Priča o električnim gitarama je počela u „Metalotehni“, koju smo zvali Srednja robna kuća. Živeli smo stotinak metara dalje, dane provodili u Malom parku i ispred Belog dvora i bar jednom dnevno odlazili da gledamo i pipkamo te famozne sprave okačene na one perforirane limčine. Iz današnje perspektive, lako je reći da su to bili grubi, neubedljivi češki eksperimenti – Jolana rubin, ali nama su sijale kao metalik bordo, plavo i srebrno odelo Zdravka Čolića sa turneje “Putujući zemljotres” – slična su nosila i Srebrna krila, jer je valjda tako trebalo.

U godinama koje su dolazile, polako smo počeli da nabavljamo akustične Kremone, Melodije Mengeš, ili neke grbave ruske užase (jedna takva visi kao eksponat u „Čajdžinici“). Prvo su se skidale Let’s Twist Again i House of the Rising Sun, narodnjaci nikog živog nisu zanimali, barem u našem okruženju. U robnoj kući su se pojavili magneti za akustične gitare, pa smo ubrzo bili u stanju da proizvedemo pristojnu buku. Uskoro, stižu i prve prave gitare za “naš“ zvuk: Zoki Marković kupuje Solist gitaru i Vermona pojačalo koje uglavnom pozajmljuje drugima a kreće i ekspanzija Melodijinih lažnih stratova; Laki je imao nekog drskog Ibaneza, od Sikca smo pozajmljivali Peavey bandit 65, Kušo je pazario Melodija pojačalo (preteško za svakodnevni transport na probu) dok je Pepi koristio pojačalo iz domaće radinosti iz koga je povremeno tukla struja. U standardni set opreme spadali su još i Fipin Kocka mikrofon (AKG D20) i Krkojev radio – srebrn i loš…

Bubnjevi i razglas su bili najveći problem, ali je i ta muka nekako rešavana. Čini mi se da su to vreme obeležili bubnjari-udarači. Palice su trošili ko čačkalice, a činele bi svakim danom bile sve manje, jer su po pucanju obrezivane, dok se ne bi dovele na veličinu tacne za kafu. Gitaristi bržih ritmova nisu mogli da se nakupuju E i H žica. Ma pucale su sve, krvarili prsti…

A koncerti dočekivani, kao da se već za sedam dana prži na Vembliju…

Nastaviće se

Podeli

Related posts