Tajna istorija Titovog Užica

Kako smo prosvirali (3) – Vreme je za identitet

Trošili smo već treću godinu srednje škole i ušli u proleće osamdeset osme. Iako smo dobar deo dana provodili slušajući odabrane ritmove, nedostajala je kapisla što svetli, inicirajuća energija, koja bi naše uzburkane misli pretvorila u konkretnu akciju. Srećom, sva ta “čAkanja” što bi išla u nedogled, Nikola Filenc bi energično presecao i terao nas na realizaciju. Tek kasnije bi se bavili detaljima ko, gde, kad, kako, zašto, zbog čega… U to vreme je bilo nekoliko formiranih bendova i desetak muzičara, onih najtalentovanijih, koji su svirali u različitim ekipama, na školskim igrankama, i brusili se još od šestog razreda osnovne škole! Polovina njih bi ubrzo zavidno svirala, što iz današnje perspektive izgleda nestvarno. Ali ne treba porediti slične pojave u različitim vremenima, koja imaju neku pristojnu distancu.

I tako, banuo je jednom Nik (Filenc) i rekao – pravimo bend! Već je imao plan ko bi šta mogao da radi. Karte je podelio, ne mešajući ih. Ti pevaj, ja ću bas, Andrija ritam gitaru a Aco će klavijature i prateće vokale. Bubanj će Kuljo. Lakiju, koji je išao sa nama u školu, namenili smo solo gitaru, jer je već nosio malo iskustvo, nama dovoljno za start. Pravac, izgled, autorstvo ili skidanje pesama bio je prvi zadatak sa poznatim i nepoznatim. Moraš imati identitet, znali smo, bez toga je priča šupljikava. Sviraćemo rockabilly, fantastični rockabilly, koji se vraća u grad! Voleli smo Brajana Secera i njegov “Stray Cats” bend. Ako bih se baš-baš danas bavio sanjarenjem velikih partija, paaaa, izabrao bih rockabilly bend i nekim dekretom zabranio distoržn pedalu. Ali, sve teče, sve se menja… Valjda se zato i ne možeš u istoj vodi više puta kupati…

Ubrzo smo uvideli da, zbog ograničenja, nije jednostavno realizovati tu početnu zamisao o muzičkom pravcu, pa smo se opredelili za nešto fleksibilniji pristup u odabiru prve pesme za “skidanje”. Stvari smo, ipak, držali pod kontrolom, tako da na repertoaru nije bilo baš svega i svačega. I dali smo pun gas, kako obično biva na početku.

Gledajući iz Kec bara, uvek prepuni Trg, racionalno podeljen, izgledao je širok kao Dunav kod Golupca. Nama je na tom trgu sve počinjalo. Proleće je mirisalo, a osmesi bi mamili na akciju i velike koncerte na otvorenom: uglavnom oko 25. maja, zbog posebnosti datuma. Toni Stanković, organizator koncerta, nas je podržavao i u nekoliko navrata u tada aktuelnom fanzinu predstavio kao umerene i pristojne klince koji pričaju svoju priču. Zmajevi, taj naš prvi zajednički rokenrol bend, pored sebe je okupljao bar pedesetak ljudi. Svašta smo radili zajedno – držali nekakve sednice, nacrtali logotip benda, pravili plakate, transparente. Formirali smo čak i skupštinu društva koja je imalo objedinjenu zakonodavnu i izvršnu vlast i organizovali sastanke sa ozbiljnim dnevnim redom: ko, kako i s kojim sredstvima na more, kada i gde organizovati sledeću svirku benda uz obaveznu analizu prethodne… Vođen je i dnevnik u kome smo se bavili i disciplinom, pohvalama i kritikama. Izgleda šašavo kad se setim svega, ali, sasvim sigurno, u to vreme, dosada nije imala nikakvu šansu. Izvodili smo naše mini amaterske pozorišne predstave, bez zahtevne publike i sa dosta smeha – Krče se baktao oko toga. Možda je taj rad praotac, ili izvorište nekoliko decenija kasnije formirane “Lige za UE”.

Probe smo držali svako veče. Dolazilo je dosta sveta, padale pohvale, kritike, saveti iskusnijih. Počele su da dolaze i devojke, ali što bi rekao Vesa, nas tada je tada zanimala samo umetnost. Navežbali smo četiri pesme: Let It Be (Beatles), Ja ne postojim (El. Org.), Donna (Los Lobos) i najvažnija u tom trenutku, Johnny B. Good (Chuck Berry). I u rezervi, kao peta, a meni najdraža, Plesne cipele (Buldožer), obrada čuvene Blue Suede Shoes (Carl Perkins).

Prva zakazana proba je bila najkomplikovanija. Gotovo da ništa nismo znali, a čovek koji nam je omogućio prostoriju za vežbanje i deo opreme, želeo je po svaku cenu da nas čuje. Rukovodio je Kulturno umetničkim društvom GP Zlatibor i nas video kao orkestar koji bi uz KUD mogao paralelno da nastupa sa svojim programom. Nas je, opet, zanimao samo taj prostor i oprema koju smo mogli da koristimo. Kad imaš 16 – 17 godina, misliš samo o sebi i delimično, najbližem društvu. I čekao tako čovek da nas čuje, a mi sve nešto vrdamo, pa kao očekujemo ključnog muzičara, bez kog ne možemo da počnemo, i nastavljamo tako u nedogled da lažemo, kao Drakče kad kaže Mileni, ti da mene voliš, ne bi TO ni videla kod potoka…

Bilo mu je odmah sve jasno, nasmejao se i otišao. Nije više dolazio, ali bi se uvek ponudio da nam nešto pomogne. Pred vatreno krštenje na Trgu, par dana ranije smo imali pretpremijerni nastup u Ljigu. Vratili smo se jako kasno. Ulazeći u stan, snimio sam na stolu upravo izdati prvi album grupe Psihomodo Pop, Godina Zmaja, vruć, tek donet iz Beograda. Nisam spavao ni trena, ko bi čekao do sutra. A, pa B strana, i tako celu noć.

A sledećeg dana na Trgu, prepuno! Kraj se nazire tek kod ”Jankovog” Sporta. Popaljeni reflektori, sve gori, čuješ glasove i ništa ne vidiš. I hodaš pomalo trapavo, kao da ne spadaš tu, jer od treme ne možeš da stojiš u mestu. I onda sve krene samo od sebe i sve proleti. Nastup pred nekoliko hiljada ljudi je zbilja posebno iskustvo. Ceo naš nastup je trajao čitavih devetnaest minuta! Kasnije, dok bi putovao vozom, i nestrpljivo i nervozno iščekivao kraj agonije putovanja u toj šklopociji jugoslovenskih železnica, zatvorio bih oči i rekao sebi: još sat vremena… U tom polusnu, tri puta bih otpevao to toplo veče, i već bih stigao. Tako sam ubrzavao sva ružna putovanja tih ružnih godina.

Kad smo završili, poleteli smo ka društvu koje je uspelo da se progura u prve redove i glasnim bodrenjem pruži dragocenu podršku. Fipa je sa ekipom bio na terasi svog stana, iznad Novog doma, i tom prilikom izbacio transparent na kome je bilo ispisano ime benda – ZMAJEVI! Zatim je usledila svirka u holu Narodnog pozorišta. Bato Kras je vodio program, taj moćni glas, ponekad i spušten za pola lestvice, čime je bivao ubedljiviji, dominantniji, zanimljiviji i duhovitiji. Zatim“Zid” kod Tehničke škole. Za uvod smo odabrali temu iz filma Valter brani Sarajevo, a Krče je opalio najavu, završavajući je rečima: Ako ne verujete u ovo što govorim, pogledajte šta piše na crkvi. I dvesta ljudi se okrene da vidi ništa. Moša… Što bi rekao Drug Krče.

Zatim su došle na red igranke u školama i letnji koncerti. Skoknuli smo i do Bajine Bašte, u letnjem, revijalnom sastavu: Filenc na basu, Mulina za bubnjevima, Ara je svirao gitaru a ja sam pevao. I danas rado odem u Baštu, baš u tu ustanovu “Kultura”. Dolazi neki fin, pristojan i dobronameran svet.

Svakako najbolji nastup tog leta je bio kod Centrale na plaži. Bili smo osetno zreliji u nastupu, jer smo vežbali svakodnevno, pa smo pokupili i neke nagrade. Braća Jevtić su bili na letovanju u Londonu, i zamenili su ih Nidžo na gitari i Nataša Lazić, na klavijaturama. Par sati kasnije, praktično sa bine, otišli smo na more. Reklo bi se da nam je to bilo najlepše leto. U Rupi (Klub omladine, danas – Mala scena pozorišta) visili smo po ceo dan upijajući onu vlagu podruma i prodrle kišnice.

Nastaviće se

Podeli

Related posts